Madona- ikona XX veka (3)

      Dok sam bila mala, imala sam uobičajena osećanja krivice. U glavi mi je bila misao da Bog vidi sve što radim. Do neke jedanaeste, dvanaeste godine verovala sam da se u našoj kući, u podrumu, nalazi đavo. Izlazeći iz podruma, trčala sam što sam brže mogla, kako ne bi mogao da me zgrabi za zglobove. Imali smo neko razglavljeno stepenište, pa sam stalno padala.
       Katolicizam mi je davao unutrašnju snagu, bio je moja kičma. Njegovu suštinu nisam odbijala, ali teoriju jesam, ako je takva kombinacija uopšte moguća i smislena. Ono što je, pretpostavljam, duboko usađeno u meni jeste da se prema drugima ponašam kao i oni prema meni. I da ne treba krasti, lagati i varati.
       Oduvek sam nosila brojanice. Imala sam jednu tirkiznu koju mi je baka poklonila. Jednog dana odlučila sam da je upotrebim kao minđušu, mislila sam da je to neobično i interesantno. To je bila čudna mešavina, divna vrsta simbola. Prikaz patnje koji se koristi sasvim neobavezno. Za mene je to bila ikona, ali bez religioznih značenja. Nisam mislila da je to bogohulno. Dok sam išla u katoličku školu, posmatrala sam opatice koje su oko vrata nosile ogromna raspeća i mislila kako su lepe. Imam i ja jedno takvo i ponekad ga nosim, ali ne na sceni.
       Tokom godina stekla sam mišljenje da je katolicizam represivna religija, bazirana na strašnom strahu od greha i kazni koja za greh sledi. Sa takvom religijom teško je živeti u ljubavi. Ali, ja nisam odbacila katoličanstvo u onoj meri i na način na koji ljudi misle da sam to uradila. Jednom si katolik, uvek si katolik, u smislu da imaš taj osećaj vezan za greh i krivicu.
       Ponekad sam vezana osećajem greha u trenucima kada mi to najmanje treba. Tako sam odgajana, to je ostalo od katoličkog vaspitanja. Po religiji, čovek je rođen kao grešnik i to ostaje celog života. Bez obzira koliko pokušava da pobegne, greh je uvek sa njim i u njemu.
       Katoličanstvo nije utešna, nego bolna religija koja će nas sve proždrati za kaznu. Pored ostalog, Crkva je uvek razdvajala seksualnost i duhovnost. Te dve stvari, u katolicizmu, ne mogu egzistirati jedna pored druge, jer Crkva to brani. A ja kažem da to sasvim normalno ide jedno s drugim. Voditi ljubav sa svecem, što sam ja radila u spotu za “Like A Prayer”, može vas i te kako učiniti strasnim. Ne znam zašto čovek ne bi mogao verovati u Boga i istovremeno imati visoke seksualne prohteve. A Crkva je te stvari uvek na silu razdvajala.
       Mnogi su mislili da je spot “Like A Prayer” blasfemičan. Zamerali su mi zbog zapaljenih krstova... A to može imati različita značenja, od rasizma, Kju-Kluks-Klana i toga da su oni uvek spaljivali krstove, mog besa prema negativnim konotacijama katolicizma i religije uopšte, pa do strasti i božije ljubavi ili topline, vreline koju vatra donosi. To, dakle, može značiti milion stvari, ali sigurno nije blasfemično.
      
       Crkva ne predstavlja državu ili vladu. Možda je u islamu drugačije, možda bi - da sam tako upotrebljavala njihove simbole - morala da se krijem kao Salman Ruždi. Možda bi me strpali u zatvor, ali u Americi nema toga, ni smrtne kazne zato što sam zapalila krst ili prikazala katolicizam na način koji još nije viđen. Nisam namerno napadala Crkvu. Moram li, onda, biti zahvalna zbog toga što u Americi bes sveštenika ne znači smrtnu kaznu za onoga ko ih je naljutio?
       Često se molim. To radim i kada sam u nevolji i kada sam srećna; znači, kad god imam neki jak osećaj. Molim se kad sam toliko srećna da prosto ne mogu da poverujem kako život može biti dobar. Znam da to zvuči smešno, ali kada je previše loših stvari okolo, treba se podsetiti lepih trenutaka na kojima sam zahvalna Bogu. Opet, kada se osećam loše ili tužno, molitva mi uliva sigurnost. To je vrsta racionalizacije.
       Ne umem da opišem kako se molim. To nema nikakve veze sa religijom.
       Molim se pre ili posle koncerta, molim se mojoj ideji o Bogu. Svako ima svoju predstavu o Bogu, pa tako i ja. Ponekad ne znam da li je to biće ili, jednostavno, najviši stupanj moje savesti... Kao neki pokušaj da se prevaziđu svakodnevne stvari koje me bacaju u loše raspoloženje. To je poput pozivanja na snagu koja postoji u meni i van mene, koja štiti i savetuje. To čini nešto što katolička crkva ne radi. Znam da je moja ideja o Bogu nekonvencionalna i mnogima nerazumljiva, i zato ne volim puno da pričam o tome. Mislim da religija jeste i treba da bude dragocena lična stvar, privatna stvar. Iz tog osećanja crpi se snaga.
       S vremena na vreme odem u crkvu, jer volim taj ritual, naročito kako to katolici rade. Volim i arhitekturu crkva i misteriju koja u njima postoji. Obožavam zvuk orgulja i misu na latinskom. To je divan ritual. Šteta što oni koji ga služe nisu uvek lepi.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Evita Produkcija: Nigel Wright, Alan Parker, Andrenj Lloyd Webber, David Caddick, Emiilio Estefan, Jr., Jorge Casas, Clay Ostnjald, Lawrence Dermer        Requiem For Evita/Oh What A Circus/On This Night Of A Thousand Stars/Eva And Magaldi-Eva Beware Of The City/Buenos Aires/Another Suitcase In Another Hall/Goodnight And Thank Qou/I’d Be Surprisingly Good For You/Peron’s Latest Flame/A New Argentina/Don’t Cry For Me Argentina/High Flying, Adored/Rainbow High/And The Money Kept Rolling In (And Out) She Is A Diamond/Waltz For Eva And Che/You Must Love Me/Eva’s Final Broadcast/Lament        Film Alana Parkera zapravo je nova verzija mjuzikla Andrenja Lloyda Webbera, što znači da je... Polako, kuda ćete? Postoje i mjuzikli koji nisu dosadni, a Evita spada u tu malu grupu. Preciznije, imamo posla sa nečim što više liči na Tommya ili Rocky Horror Picture Show nego na klasična smaranja. Stvari dobrim delom tako stoje zahvaljujući Madoninom pevanju; štaviše, iz tog ugla gledano, ovaj film i ovaj album su, uz Ray Of Light, vrhunac njene karijere. Spremajući se za ulogu koju je tako strasno želela, ona je strpljivo pohađala časove pevanja kod poznate Joan Lader, otkrivši tom prilikom i neke registre za koje nije ni znala da ih poseduje.

      
      

The Next Best Thing (Maverick, 2000)        Boom Boom Ba/Bongo Bong/Don’t Make Me Love You (‘Till I’m Ready)/American Pie/This Life/If Everybody Looked The Same/Why Does My Heart Feel So Bad/I’m Not In Love/Stars All Seem To Weep/Time Stood Still/Snjayambhu/Forever And Always        Muzika iz istoimene melodrame, sa dve pesme koje peva Madona: “American Pie” i “Time Stood Still”. Prva je obrada Don McLean-ovog hita iz 1971; bila je to McLean-ova sentimentalna posveta za Buddya Hollya, tragično nastradalog 1959. Madonina obrada izazvala je bes generacije koja je i Dilenu jedva oprostila upotrebu električne gitare; bez sumnje, McLean-ova verzija pokazuje kako je hipi era i na izdisaju umela da iznedri jednostavne bisere, dok se Madonina sinti-verzija može posmatrati kao ogledalo alijenacije s kraja dvadesetog veka, uz tipičnu težnju da se iskoristi nešto već postojeće. (Zašto pisati nove melodije kad ima toliko upotrebljivog starog materijala, sarkastično se zapitao Paul Lester iz Uncut magazina, pišući o Madoninoj i nekim drugim pesmama).

      
      

Ray Of Light (Sire Records/Maverick, 1998)        Produkcija: Madonna, William Orbit, Marius De Vries i Patrick Leonard        Drowned World-Substitute For Love/Swim/Ray Of Light/Candy Perfume Girl/Skin/Nothing Really Matters/Sky Fits Heaven/Shanti-Ashtangi/Frozen/The Power Of Good-Bye/To Have And Not To Hold/Little Star/Mer Girl        Kratko rečeno, Ray Of Light predstavlja zbirku najboljih i dodatno razrađenih trenutaka sa Bedtime Stories, zbirku u trajanju od preko sedamdeset minuta. Reč je o Madoninom najličnijem i - ovo postaje dosadno - najboljem albumu: Ray Of Light nije rezultat ulične bistrine, koja je Madonu vodila na početku karijere, nadoknađujući usput plitkost pesama, već visokointelektualna (oh, oh!) stvar koja nijednog - ali nijednog - trenutka nije dosadna; naprotiv, reč je o albumu interesantnom na mnogo načina, albumu koji predstavlja finalni dokaz da Madonina transformacija spada među najčudnije i, slobodno se može reći, najblistavije u istoriji popularne muzike.        Nije se teško uveriti kako je Madona sve sposobnija da velike istine saopšti jednostavnim, pametno odabranim rečima. Velike istine tiču se, na primer, potrebe za ljubavlju (“Menjala sam slavu za ljubav”, peva ona u “Drowned World”) ili iskrenosti (u hitu “Frozen” konstatuje kako je osoba “slomljena” ako joj “srce nije otvoreno”). Ili, još jednom, suočavanja sa majčinom smrću, i smrću uopšte (“Mer Girl” ima ovakve stihove: “I namirisala sam njeno meso koje gori/Njene kosti koje trule/Njeno raspadanje!). Ovi i svi ostali stihovi saopšteni su glasom koji je, u odnosu na rane faze Madonine karijere, do te mere promenjen da čovek prosto ne može da veruje. Kao i na soundtrack-u za Evitu, i ovde su očigledni rezultati vežbi u koje se ona upustila zbog svog najvažnijeg filma. Na Ray Of Light Madona je, kako sama kaže, “pojela mikrofon”.

      
      

Music (Maverick/Warner Brothers, 2000.)        Produkcija: Madonna, Mirwais Ahmadzai, William Orbit, Guy Sigsworth i Mark “Spike” Stent        Music/Impressive Instant/Runaway Lover/I Deserve It/Amazing/Nobody’s Perfect/Don’t Tell Me/What It Feels Like For A Girl/Paradise (Not For Me)/Gone/American Pie        Ovom albumu najviše nedostaju sveže ideje. Madona ih, izgleda, više nema, a Moby ih je pun. Znači li to da je Music - upakovan u omot koji bi više pristajao Dolly Parton - loš? Ne, nikako; previše je požurio svako ko pomisli kako je otvorena nova sezona lova na Madonu. Music, međutim, jeste pouzdan znak stagnacije; sama Madona je, još od Like A Prayer, a pogotovo od Erotike naovamo, digla na kub očekivanja zahtevnije publike i kritičara, obično tolerantnih poput vijetnamskih veterana.        Saznanje o stagniranju, razume se, neće imati nikakvog uticaja na njenu komercijalnu ubojitost, jer inercija je strašna sila, a fanovi će po inerciji još dugo, dugo kupovati Madonine albume, ma kakvi oni bili. Međutim, ukoliko ona želi da i dalje bude zanimljiva zrelim ljudima sa potpuno izgrađenim kriterijumima, onda ne bi smela da snimi više nijedan ton nalik na Music ili Ray Of Light; već, dakle, i ova dva albuma previše liče jedan na drugi (poslušajte, recimo, “Runanjay Lover” ili “Amazing”). Eksperimentisanje sa elektronikom dovedeno je do ekstrema kroz Music, pogotovo u naslovnoj tehno/disko himni, kao i u “Impressive Instant” koja je dobra samo za diskoteke ili rave party-je na otvorenom. Nešto staromodnije i bolje - najpre zahvaljujući akustičnoj gitari, zvuče balade “I Deserve It”, “Nobody’s Perfect” - ova druga ima nekoliko zaista zanimljivih disharmoničnih rešenja - i, pogotovo, “Gone”, možda najbolja stvar na CD-u i možda pravi putokaz za naredni period.