Hoće li Majdanpek, kojeme ostaje još 15 godina života, dobiti mesto na kulturnoj mapi Evrope

      Majdanpek, grad u kojem će, uskoro, bakra i zlata ostati samo u njegovom imenu (1560. godine zabeležen je kao Medanipek - med je stara srpska reč i znači bakar, a pekos je grčka reč koja znači ovčije runo kojim je, po istorijskoj pretpostavci, ispirano zlato u zlatonosnim rekama), prošle subote je podsetio, na trenutak, na evropske gradiće u koje, sasvim iznenada, bane grupa bezbrižnih turista.
       Jednodnevni izlet do Majdanpeka bio je predstavljanje prvog projekta nevladine organizacije “Kulturna mapa” iz oblasti kulturnog turizma, čiji je cilj promocija kulturnog identiteta jedne sredine, sagledavanje kulturnih različitosti i slojevitosti kulturnog nasleđa. Tako će u Majdanpeku, počev od ove subote, sve do kasne jeseni biti organizovani izleti, planinarenja, a najavljen je i Internacionalni simpozijum zlatarstva u septembru, kao zajednička ideja Zlatare “Majdanpek” i Fakulteta primenjenih umetnosti iz Beograda, na kojem će umetnici iz Beograda i Majdanpeka dizajnirati nakit od plemenitih metala (zlato, srebro...). Takođe, biće održana i modna revija umetničkih kostima (radiće ih studenti Fakulteta primenjenih umetnosti) i nakita Zlatare “Majdanpek”.
      
       Praistorija u depou
       Kad već stignete u Majdanpek, ne možete a da se ne sretnete sa Paunom Es Durlićem, etnologom i v.d. direktora Muzeja (budući da je u ovom gradu privremena uprava, svi rukovodioci su u zvanju v.d.), čovekom koji je zaslužan što se o Majdanpeku, njegovoj istoriji i praistoriji, kulturnom nasleđu i običajima zna nadaleko. On je autor prvog muzejskog njeb sajta u Jugoslaviji iz 1999. godine, njnjnj.muzej-mpek.org.džu.
       Muzej u Majdanpeku nema stalnu postavku zato što nema prostor u kojem bi mogao da izlaže najznačajnije spomenike iz istorije rudarstva duge 7 000 godina, koji i dalje čame u muzejskim depoima Bora i Majdanpeka. Zato postoji virtuelna postavka eksponata na muzejskom sajtu na kojem se takođe može saznati o prirodnom nasleđu ovog kraja (Đerdapskoj klisuri, Rajkovoj pećini...), arheološkom nasleđu (Lepenskom viru, Rudnoj glavi - nekadašnjem rudniku, primeru najstarije poznate tehnologije bakra), etnološkom nasleđu, arhaičnoj kulturi Vlaha, ritualima i običajima od starina koje Vlasi i danas poštuju. Kad je o vlaškom kulturnom nasleđu reč, ne može se zaobići kult mrtvih niti vlaška magija po kojoj su čuveni ovi krajevi.
       “Naš posao nema kraja. Petnaest godina smo radili kao odeljenje Muzeja u Boru, a samostalno već dve godine. Izučavanje vlaške magije je jedan od projekata na kojima se u našem muzeju radilo strpljivo, dugi niz godina. Sakupili smo izuzetan materijal koji planiramo da publikujemo u studiji ‘Tajni recepti velike magije’. Deo te građe štampan je dvojezično u zaječarskom časopisu ‘Razvitak’ i u ‘Glasniku’ Etnografskog instituta SANU”, reči su Pauna Es Durlića, dok pokazuje obredne hlebove i rajske sveće koji se spremaju mrtvima u pomen, jer, kako kaže, “kod Vlaha je najtragičnije ako se umre bez sveće, jer svetlo u ruci osvetljava put, i svetlo je, u stvari - raj.”
      
       Srce Evrope
       Devedesetih godina XX veka (1991), Foundation Scientific Europe iz Mastrikta objavio je, po nalogu Evropskog saveta, knjigu, zapravo enciklopediju “Scientific Europe”, koja obuhvata celokupno evropsko relevantno naučno istraživanje (od kvarkova do kosmičkih proučavanja). Rečju, u knjizi od skoro hiljadu strana, Evropa je odredila šta je za nju nauka u narednih 50-100 godina. Pored tekstova o genetici, novim materijalima, klimatskim promenama, na četiri strane ove luksuzne naučne revije predstavljena je i Rudna glava, ranoeneolitski rudnik kod Majdanpeka(5 000 g. p.n.e.), zapravo, evropska industrija metala koja, od pre 7 000 godina, potiče iz drevnih rudnika bakra na Balkanu.
       “Prema ranijim teorijama, smatralo se da je svetlost sa prvim metalurškim znanjima u Evropu stigla sa Bliskog istoka, međutim, otkrićem Rudne glave (1968) pozitivno je dokazano da je reč o najstarijoj tehnici bakra na svetu, jer je ona jedina dokumentovana. To je za Evropu vrlo važno, jer ona na Rudnoj glavi utvrđuje svoj kulturni i istorijski identitet i zato što Rudna glava daje mogućnost da se pomisli da je civilizacija Evrope autohtono nastala upravo na ovim prostorima”, objašnjava mr Aleksandar Petrović, urednik “Flogistona”, časopisa SANU za istoriju nauke, dok se približavamo ulazu u Rajkovu pećinu koja je dva i po kilometra udaljena od centra Majdanpeka, tako nazvana po harambaši Rajku koji je, po predanju, blago otimao svima koji su prolazili ovim krajem i sakrivao ga u pećini. Pećina i ukrasi u njoj često su bili uništavani zbog verovanja da je zlato zaista tu.
       “Prvi put, dakle, u Rudnoj glavi, postoji dokumentovan silazak u podzemlje, u donji svet i pokušaj da se iz tog donjeg sveta na svetlost iznesu simboli tog svetla, koji su kasnije dramatično promenili celokupnu istoriju i civilizaciju.” Rečju, Rudna glava je mesto na kojem je Evropa pre sedam hiljada godina iskoračila iz kamenog - u metalno doba! Tada, prvi put su se pojavili bogovi vatre, bogovi munje, i oni su zamenili bogove stare Evrope, ženske bogove Velike majke, i počela je vrsta muške civilizacije, koja i danas traje, objašnjava mr Aleksandar Petrović. Prema njegovim rečima, ovaj turistički projekat daje ovom gradu i njegovoj okolini veliku šansu jer će dovesti najbolji sloj evropskog kulturnog stanovništva koji traži svoj identitet a sa druge strane učvrstiće identitetovog grada dajući mu dublju istorijsku perspektivu jer će mu pomoći da shvati da taj kontinuitet traje već 7 000 godina.
      
       Zakopano blago
       Takođe, Aleksandar Petrović je najavio knjigu “Zlato i bakar Istočne Srbije” koja će u izdanju SANU izaći na jesen. Reč je o rukopisu Dušana Jovanovića, rudarskog inženjera, koji je jedno vreme radio kao kraljevski inženjer. O njemu se zasad ne zna mnogo. Izvesno je da je bio učesnik Majskog prevrata i da je doživeo bombardovanje Beograda 1941. jer je na dan bombardovanja svoju knjigu o Istočnoj Srbiji poklonio s posvetom nekoj rođaki. Rukopis mu je objavljen u Parizu 1907. godine. Preveden je sa francuskog u SANU i smatra se prvorazrednim dokumentom. U njemu je data nepoznata slika ovog područja i specifična istorija Srba do danas nepoznata. Rukopis sadrži i mape sa detaljnim toponimima gde se nalazi zlato.
       Pozivu “Kulturne mape”, odazvala se i rektorka Univerziteta umetnosti u Beogradu Milena Dragićević-Šešić. Simpozijum zlatarstva u Majdanpeku ona vidi kao važnu tačku kulturnog preokreta i dobrog povezivanja Majdanpeka sa kulturnim ustanovama (sa FPU i Ministarstvom kulture). “Ono što se dešava Majdanpeku tipična je priča za brojne industrijske, posebno rudarske gradove u celoj Evropi. Gradovi u Francuskoj i Belgiji prosto su umrli u jednom trenutku, ali su uz pomoć EU uspeli da ožive. Bez privatizacije i stranog ulaganja ovde očito ništa neće moći da se učini.” Takođe, postoje evropske mreže industrijske kulturne baštine, brojne mreže muzeja koje se bave zaštitom industrijskog nasleđa. To je, smatra Milena Dragićević-Šešić, prilika da Majdanpek prvi put u svojoj istoriji dobije neko mesto na kulturnoj mapi jer ga nije imao ni u Srbiji ni u Jugoslaviji: “Rudnik još samo 15 godina daje garanciju za život. U najboljem slučaju, 15-20 godina. Sada je pravi trenutak da se pronađu alternativne strategije za vreme koje dolazi.”
      
       ZORA LATINOVIĆ