Izvršni odbor Skupštine grada Beograda dodelio je zgradu u Francuskoj 7 svim piscima i prevodiocima, dok Uprava UKS smatra da ona pripada samo njenom članstvu

      Jednom orkestriranom višemesečnom medijskom galamom i svesnim krivotvorenjem jedne imovinsko pravne odluke Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda Uprava Udruženja književnika Srbije uporno pokušava da obmane javnost kako deo nove “kulturnjačke vlasti radi na razbijanju, pa čak i ukidanju ove doskora jedine profesionalne asocijacije srpskih pisaca. I da to čini, prema tumačenju Slobodana Rakitića, predsednika UKS, iz “osvete zbog njegovog (UKS-ovog) angažmana poslednjih godina, naročito u vreme agresije NATO-a na našu zemlju”.
       Ovakvo projektovanje u ulogu političke žrtve motivisano je, međutim, krajnje prozaičnim i utilitarnim razlozima - da se po svaku cenu zadrži u isključivom posedu zgrada u Francuskoj 7. Ili, još preciznije, da se spreči njena deoba sa Udruženjem književnih prevodilaca Srbije i novoosnovanom književnom asocijacijom koja nosi ime Srpsko književno društvo (SKD).
      
       Diktat ili pravo
       Da će se stvari komplikovati na ovaj način moglo se naslutiti još početkom marta, kada je SKD osnovan i obznanio da će se upisati kao stanar Francuske 7, odnosno “Doma pisaca”. I zaista, Skupština grada mu je rešenjem donetim 6. aprila i dodelila tri prostorije u prizemlju te zgrade, ukupne veličine od stotinak kvadratnih metara, koliko je na prvom spratu preostalo i UKS-u.
       Novi urednik Književnih novina Predrag R. Dragić Kijuk, kojeg je na tu funkciju postavila Rakitićeva Uprava, prethodno osporenog legitimiteta od strane velikog broja članstva, videće zaveru i u tome što je ovo rešenje doneto “na dan ‘Spaljene knjige’, jer je 6. aprila 1941. nacistička Evropa potpuno uništila milenijumsko pisano pamćenje srpskog pravoslavlja”. Rakitić se, međutim, neće baviti ovakvim istorijskim koincidencijama i neće u prvi mah osporavati pravo piscima da se udružuju i izvan UKS. Ali će odmah jasno staviti do znanja da sa zgradom UKS ne računaju jer nju je Izvršni odbor Skupštine grada 1998. godine dao ovom Udruženju na trajno korišćenje: “Pošto je za odobrenje ugovora o trajnom korišćenju bila, a i sada je, nadležna Republika, UKS nije hteo - iako je imao pravni osnov - da pokreće to pitanje za vreme prethodnog režima. Sadašnja gradska vlast naprečac ukida odluku iz 1998. i donosi novu, na štetu UKS, o čemu saznajemo iz medija. Gradska vlast se opredelila za diktat i naredbe, a ne za razgovor i dogovor.”
       Bilo je, dakle, odmah očigledno da je predsednika i Upravu UKS od sve izraženijeg gubljenja članstva - jedni UKS napuštaju zbog nezakazivanja vanredne skupštine, drugi zbog ulaska u SKD - više zabrinjavalo gubljenje “trajnog” vlasništva nad celokupnim prostorom Francuske 7. A budući da bi bilo nepopularno javno reći da pod isti krov ne žele primiti prevodioce i kolege po peru iz druge esnafske organizacije, članovi Uprave i predsednik UKS lansirali su priču da im se zgrada, u stvari, oduzima. Na osnovu takve manipulacije velik broj pisaca i javnih i kulturnih radnika potpisao je apel Vladi Srbije da ne dozvoli da se od srpskih pisaca prave beskućnici jer “pokušaj da im se uzme zgrada u Francuskoj 7 isto je što i pokušaj da se uzme Patrijaršija Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zgrada SANU akademicima, ili ‘Cvijeta Zuzorić’ slikarima”. Usledio je zatim i, ničim opravdan, javni verbalni linč nadležnih gradskih funkcionera, koji i danas traje, i uporno odbijanje da se potpiše ugovor sa Skupštinom grada kojim se UKS-u, kao i ostalima, pomenuti poslovni prostor daje na korišćenje bez naknade za sledećih deset godina.
       Iako na to nema zakonsko pravo, UKS je dve od tri prostorije namenjene SKD-u iznajmljivao. U njima se još uvek nalazi privatno preduzeće “Kontakt lajn”, koje sada njihovo napuštanje uslovljava zadržavanjem jedne prostorije u potkrovlju zgrade. Treća prostorija namenjena novim korisnicima takođe je bila neuseljiva kada su se pre desetak dana u Francuskoj 7 pojavili predstavnici SKD. Do sada se u njoj nalazila redakcija Književnih novina i tu je tada, u znak protesta zbog odluke Gradske skupštine, štrajkovao glađu član redakcije lista, pesnik, novinar i prognanik sa Kosova Mirko Žarić. Uključujući se nepozvan u ovu stambenu aferu, on će novinarima ogorčeno reći kako je bio uveren da je našao svoj poslednji azil upravo u Književnim novinama ali da se, nažalost, prevario pošto je totalitarni duh rešio da uništi i UKS i Književne novine. A kako bi se to ovaj list uništio ako se njegova redakcija preseli sprat više, zaista je teško dokučiti.
      
       Mali ali odabrani
       I za čitavu strategiju odbrane zgrade u Francuskoj 7 moglo bi se reći da počiva na teško razumljivoj argumentaciji. Šta, recimo, znači kada se u jednom od brojnih saopštenja i izjava članova Uprave UKS kaže da je najnoviji atak Skupštine grada Beograda iznenadio sve članove UKS, među kojima su i oni koji su svetom proneli slavu srpskog jezika, koji su članovi naših i stranih akademija i čije su knjige štampane u stotinama hiljada primeraka. I da je, dalje, nerazumna odluka novih političkih komesara, kojom se ekspropriše zgrada UKS u Francuskoj 7, napad na kultno mesto na kojem se, još od 1949. godine, mogao čuti glas slobode, demokratičnosti i razumnosti.
       U Srpskom književnom društvu, koje sada broji blizu 150 članova nalaze se takođe mnogi od najvrednijih i najeminentnijih predstavnika književnosti na srpskom jeziku, kojima se ne može poreći da do juče nisu doprinosili stvaranju ugleda Udruženja i Francuske 7. Iz stare garde tu su Milorad Pavić, Svetlana Velmar Janković, Nikola Milošević, Danilo Nikolić, Predrag Palavestra, LJubomir Simović, Jovan Hristić, Pavle Ugrinov, Voja Čolanović... Iz mlađih generacija - Vida Ognjenović, Svetislav Basara, Aleksandar Jerkov, Radovan Beli Marković, Mihajlo Pantić, Milutin Petrović, Simon Simonović, Novica Tadić, Jovica Aćin, Goran Petrović, Radoslav Petković... Upućujući nas na ta imena, predsednik SKD Milutin Petrović hoće da kaže kako nijedna uprava i nijedna grupa pisaca ne može prisvajati isključivo pravo na baštinjenje tradicije i ugleda UKS. A pogotovo ne zasnivati na tome i pravo na posedovanje njegove zgrade. Jer, ona je, pre svega i oduvek zgrada pisaca. Za napetosti koje su tim povodom nastale između Društva i Udruženja Petrović će zato reći da su estetičke a ne političke prirode, Jer, smatra on, ne može nikakvo političko pitanje da se lomi preko prostorije od tridesetak kvadratnih metara. Spor koji postoji on zato vidi samo na relaciji UKS - gradska uprava, pri čemu je SKD neka vrsta kolateralne žrtve jer se praktično nalazi na ulici, ne može da uđe u svoje prostorije i započne normalan rad na ostvarivanju svojeg programa.
      
       Rezultat hajke
       Za razliku od članova Upravnog odbora SKD, koji od početka nastoje da izbegnu bilo kakvu konfrontaciju sa UKS, druga strana u tom smislu ne pokazuje nikakvu uzdržanost pa se u brojnim saopštenjima i izjavama optužbe upućuju ne samo na adresu grada već i Srpskog književnog društva. Tako je nedavno u pozdravnoj reči na Skupštini Udruženja književnika Republike Srpske na Palama Slobodan Rakitić izneo da je osnivanje SKD zapravo “rezultat hajke” na UKS i da ono okuplja svega “sedamdesetak uglavnom mlađih pisaca”. Na prošlonedeljnoj konferenciji za novinare osporiće postojeću podelu prostorija upravo time što se nije vodilo računa o veličini pojedinih udruženja pa je jedna sedmina broja pisaca (SKD) dobila isti prostor kao i UKS koji ima oko 1 000 članova. Neko ima kvantitet a neko kvalitet, reći će tim povodom za NIN jedan od funkcionera SKD i istaći da se na skupštinama UKS odavno ne viđaju ugledni pisci i da ovu upravu, kao i prethodne, ne bira više od oko deset odsto članstva.
       Poslednji raport iz Francuske 7 glasi: Mirko Žarić prekinuo je štrajk glađu, SKD se još nije uselio u svoje prostorije a Uprava UKS, uz advokatsku pomoć, i dalje se bori da dokaže da je “posednik zgrade”.
      
       SAVA DAUTOVIĆ