“Nema razlike između života i smrti, sve je u igri, potpuno amoralno. O tome se radi u mom filmu ‘Otrov ili svetska istorija trovanja’” - kaže istaknuti ruski reditelj koji je bio gost na upravo završenom Palićkom festivalu

      Karen Georgijevič Šahnazarov (49) bio je najznačajniji inostrani gost tek minulog filmskog festivala na Paliću. Pre dve godine on je tu pobedio filmom “Dan punog meseca” kad se nije pojavio da primi nagradu; sada je došao da bi promovisao svoje najnovije ostvarenje “Otrov ili svetska istorija trovanja”, tačnije da bi posle niza sezona konačno održao reč i stigao na Palić, pre svega kao dugogodišnji prijatelj s direktorom tog festivala Radoslavom Zelenovićem.
       Najpre reč-dve o Šahnazarovom filmu za koji je sam napisao scenario: “Novi sused kuca na vaša vrata sa željom da vas upozna. Odjednom, vaša osećanja se pretvaraju u poriv da otrujete i suseda, potom i vašu nevernu suprugu, i na kraju taštu. Tako stupate u jedinstveni svet - na ‘balu trovača’ upoznaćete Lea VI Bordžiju, njegovog sina Cezara, zatim Kaligulu, Nerona, Katarinu de Mediči. Čućete sve iz ‘prve ruke’. Ali, sada su se vremena promenila tako da je mnogo teže ostvariti svoje tajne želje...”
       Svetsku premijeru taj film je imao nedavno u Karlovim Varima gde je podelio i kritiku i publiku, u rasponu od oduševljenja do razočaranja. Slično se ponovilo i na Palićkom festivalu gde je, čini se, prijem bio još slabiji te je, tako, Šahnazarov, ostajući bez ijedne nagrade, tiho i (tužno) napustio Jugoslaviju dan pre okončanja festivala. I tu nema šta da se kaže, čovek je uradio ono što mu je diktiralo srce. Osetljiva duša. Ovaj razgovor vođen je, srećom, neposredno posle projekcije filma “Otrov ili svetska istorija trovanja”, u trenutku dakle kada je reditelj još uveliko bio dobre volje, srdačan i prijatan kako to već Rusi znaju da budu...
      
       Zanimljivo je da ste film završili tako da on zapravo nema kraj, ostaje nedorečen. Da li ste to namerno učinili?
       - Već su neki novinari i kritičari primetili isto to u Karlovim Varima. Da, namerno sam film ostavio bez, kako kažete, pravog kraja jer sam naprosto osetio da treba da stanem tu gde sam stao. Rekao sam šta sam imao bez potrebe da dodam neki konačan rez, išta drugo. Osim toga, priča o trovanju je beskrajna priča, sastavni deo proteklih vekova, civilizacije, istorije, udžbenika, mnogih romana i tome slično. Kao beskrajna, ona i ne traži tačku. Zbog toga sam tačku i izbegao. Da ne govorim o neverstvu kao, takođe, večnoj temi. Ja sam samo povezao te dve priče bez ikakve želje da, ne daj bože, uputim gledaocu nekakvu poruku. Ne. Moj film je komedija o strašnim stvarima. Šta ćete strašnije od odsustva morala?
      
       U kom smislu je savremena Rusija amoralna, kako tvrdite?
       - U tom da nema nikakve razlike, ali nikakve, između života i smrti. Potpuno je svejedno da li je neko nekog ubio, zlostavljao, maltretirao, pokrao, mučio, bilo šta. Postali smo potpuno ravnodušni prema tim vestima. Nasilje se toliko uvuklo u sve pore društva da se već i malo dete, praktično čim se rodi, privikava na to stanje. Naravno da to nije nikakva specifičnost savremene Rusije, taman posla. To je svetski fenomen broj jedan. Nedostatak osećaja da se nanosi zlo drugome. Pet minuta smo, na primer, šokirani vešću o nekom novom zločinu, a zločini se dešavaju svakodnevno i svuda, da bismo odmah potom to zaboravili iz jednostavnog razloga što se takve vesti stalno ponavljaju.
       Uostalom, zar vama o tome da pričam, vama koji ste bili bombardovani skoro tri meseca danonoćno a svet, celi svet je to gledao kao senzaciju, šou-program uzbudljivog sadržaja uz ponekad nečiji uzvik “užasno”, mada i u to sumnjam. To je poražavajuća činjenica. Znate, Dostojevski je napisao, a teško mi je to prevesti na mom skromnom engleskom, nešto kao: “Kad boga nema, sve je mogućno”. Kao što vidite, Dostojevski je naprosto svojim genijalnim umom predvideo šta će nam se dogoditi.
      
       Šta biste rekli o sistemskim promenama u Rusiji i koliko ta nova situacija vama kao reditelju, recimo, olakšava i život i rad?
       - Velike promene su se zaista desile ali je sa njima u nepovrat otišla ideja, ideal, ono u šta običan čovek mora da veruje. Komunizam je bio dobar ili loš, kako za koga, ali komunizam jeste bio ideja i ideal. Mi sada živimo bez toga. Jedina ideja s kojom živimo u Rusiji, jedina ideja s kojom živi čitav svet jeste - novac. Novac, međutim, nije i ne može biti ideja. Čak ni ideal. On može da vam omogući dobar život, bolja kola, veći stan, kuću, ma šta drugo tome slično, ali on ne može da vas bogati iznutra.
       Oslobađajući se komunizma, ljudi u Rusiji su, pretpostavljam i kod vas, počeli masovno da odlaze u crkvu. Po mom mišljenju, ni to nije neko veliko rešenje. Odete u crkvu i time ste odjednom našli spas, utehu, postali vernik. Ne ide to tako brzo, preko noći. Druga je stvar, sasvim druga, kad je čovek istinski vernik, istinski posvećenik. Tim ljudima je lepo zato što oni nalaze smisao života u tome. Ostali, a oni su, bojim se, u većini, naglo su se preokrenuli, da li iz iznenadnog straha od boga ili u potrazi za nekakvim spasom, bekstvom iz stvarnosti, ako hoćete i iz pomodarstva. Nema u tome stvarne vere, to je samo neki novi i čudan način života u kojem se traga za nečim potpuno suprotnim od prethodnog. Ja to mogu da razumem kao čovek koji zna da ljudi moraju u nešto da veruju. Pošto se tu ne radi o nečemu zaista iskrenom, dubokom, istinskom, onda neminovno dolazi do raskoraka, do odsustva onoga o čemu sam već govorio, amoralnosti po kojoj nema razlike između života i smrti. Ako me pitate, ja mislim da je moj film upravo o tome, iako je po formi komedija.
      
       Vi ste, reklo bi se, ostali levičar?
       - Apsolutno. Inteligentni ljudi i ne mogu biti ništa drugo, svakako ne desničari. Kad kažem inteligentni, pod tim podrazumevam pre svega intelektualce. To je, međutim, velika priča i tema koju ja samo sada pokušavam da jednom rečenicom pojednostavim. Nadam se da sam dovoljno jasan i da neću izazvati bes mnogih. A i da izazovem, svejedno mi je.
      
       Imate četrdeset i devet godina a snimili ste deset filmova. Dovoljno, malo?
       - U ovom sam poslu dvadeset i tri godine, što znači da sam, otprilike, svake druge bio u prilici da snimim film. To je dosta dobar ritam da bi se ostalo u formi.
      
       Kojim ste najponosniji?
       - Moji filmovi su za mene moj život. Šta to znači? Kad se setim jednog, ja ga povežem, recimo, sa rođenjem svog prvog deteta. Kad se setim nekog drugog, da, tada sam se razvodio. Kad se setim opet nekog trećeg, tada sam se ponovo oženio ili dobio drugo dete, i tome slično. Sećam se jedne Felinijeve rečenice - “Film je dobar ako ima četiri dobre scene”. Felini je to zaista pametno primetio. U tom smislu su i za mene scene bitne, važnije od celine. Ako se, dakle, nečim ponosim, onda se ponosim nekim scenama u nekim mojim filmovima. Kad bih mogao, ja bih sve te scene na koje sam ponosan povezao u celinu i možda bih tek tada bio zaista zadovoljan onim što sam uradio u životu. Nažalost, to nije moguće.
      
       Kažu da ste u vrlo dobrim, prijateljskim odnosima sa Nikitom Mihalkovim koji je predsednik Udruženja filmskih radnika Rusije?
       - Znate šta! Mi jesmo prijatelji onoliko koliko je to mogućno između reditelja, između kolega koji se bave istim poslom. Šalim se, volim ja Nikitu pre svega kao čoveka. On misli da je prvi, da je najbolji, i neka ga, neka živi u toj iluziji. U svakom slučaju, Mihalkova mnogo više i volim i cenim od njegovog brata Andreja Končalovskog. Razlog je jednostavan: Nikita ima svoj stil. Vi možete da volite njegov stil ili da ga ne volite, ali je on prepoznatljiv, on je njegov, vi znate i bez špice da je taj kadar režirao Mihalkov. Za mene je to važnije od svega drugog u ovom poslu, u svakom poslu koji podrazumeva kreativnost, umetnost.
      
       I vi ste, međutim, poput Končalovskog, pokušali da ostvarite holivudsku karijeru, snimili tamo jedan film...
       - Upravo tako, jedan film. Vrlo brzo sam odustao od Amerike, za razliku od Končalovskog. Tamo se nisam osećao dobro, bio sam zbunjen, nesiguran, bez tla pod nogama. Osim toga, shvatio sam da ne mogu da živim bez svoje zemlje i da ne želim da gubim svoje korene. Sa svojim filmovima ja veoma mnogo i često putujem po svetu, malo-malo pa sam negde, kao, evo, sada na Paliću, i to mi je dovoljno. Ako hoćete, dovoljno da se radujem - povratku kući.
      
       JASMINA LEKIĆ
      
      

Sivilo na kraju puta Dogodilo se da je sa prolepšanjem vremena, znači pojavom sunca posle pet tmurnih dana, festival počeo da bledi i, kao celina, pokaže svoje mane. Videlo se, tako, da filmovi, ne samo oni u takmičarskom programu već i u okviru propratnih segmenata, ne nude ni dovoljno uzbuđenja, ni neophodan kvalitet. Osnovna nevolja Palića je, u stvari, njegova regionalnost: sve više taj međunarodni festival postaje zapravo lokalna stvar, festival srednjoevropske kinematografije s jakim naglaskom na slovenački, hrvatski i mađarski film. Tri domaća ostvarenja (“Nataša” LJubiše Samardžića, “Zemlja istine, ljubavi i slobode” Milutina Petrovića i “Munje” Radivoja Andrića) izgubila su se nekako, bez obzira na svoje vrednosti, pod silnim teretom daleko nezanimljivije ponude iz obližnjeg okruženja.        Da skratimo priču: uprkos podatku da su na Paliću prikazana čak četiri američka filma, sva četiri beznačajna iz ugla jednog ambicioznog festivala, što Palić jeste, malo je tu bilo filmova iz dobre, stare Evrope, nijedan recimo iz Velike Britanije ili Francuske. Ukupna slika je, dakle, dosta mršava. Palić bi zaista morao da poradi temeljnije na svom međunarodnom predznaku za šta naravno da postoji dobra volja ali ne i ono neophodno: novac.        Zaprepašćujuće, tako, zvuči da ovaj festival košta bednih sto hiljada maraka koliko se otprilike izdvaja za katalog i pres materijale jednog Kana ili Berlina. Ova kultura bi otud morala mnogo više da uloži u Palićki filmski festival koji to zaslužuje svojom plemenitom idejom i svojom izvanrednom lokacijom.        Neveselom kraju bitno su doprinele i odluke žirija u kome su bili Georgi Danelija, Lordan Zafranović, Pal Bokor, Zoran Simjanović i Svetislav Jovanov. Žiri je odlučio, doduše većinom glasova, da “Zlatni toranj” dodeli mađarskom filmu “Pasoš” Gotara Petera koji zaista, ali zaista, ne zavređuje tako visoku poziciju. Film je to koji je mogao da bude snimljen prošle zime ili pre deset godina, potpuno je svejedno, toliko je neinventivan. “Srebrni toranj” je, srećom, otišao u prave ruke, filmu “Ničija zemlja” Danisa Tanovića, dok su famozne “Munje” Radivoja Andrića osvojile “Bronzani toranj”. Žiri Fiprescija je, po našem sudu, postupio daleko tačnije dodelivši prvu nagradu filmu Milutina Petrovića “Zemlja istine, ljubavi i slobode” a drugu “Ničijoj zemlji” Danisa Tanovića.               J. L.