Niko nije za zabranjivanje knjiga, u demokratiji. Ali, neke granice, kao i razlikovanje štiva, ipak moraju postojati

      Ponovno objavljivanje “Protokola sionskih mudraca”, poznatih kao antisemitska biblija, opet je uzdrmalo javnost Srbije, ovog puta Srbije na putu ka demokratiji. Listom bi svi da zaborave vreme kulta ličnosti, zabranjivanja knjiga i specijalnih komisija, ali - gde su granice demokratije? Treba li dozvoliti javnu prodaju svega štampanog? I da li je, kako ističe Helsinški odbor za ljudska prava, antisemitizam zaista rastući problem našeg društva?
       Savez jevrejskih opština u Jugoslaviji nedavno je podneo krivičnu prijavu protiv glavnog i odgovornog urednika beogradskog izdavačkog preduzeća “Centar”, izdavača reprinta “Protokola”, za krivično delo izazivanja verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti. Okružno javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je prijavu s obrazloženjem da “nema elemenata navedenog krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti”. S druge strane, ni po zakonu o informisanju, eventualno, nije se moglo delati zato što trenutno takav zakon - nemamo. Ukinut je.
       Iako je Savez jevrejskih opština do sada podnosio više prijava, buka se danas podigla, izgleda, najpre zahvaljujući saopštenjima Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji (HOPS). Helsinški odbor, dakle, saopštava da odbacivanje prijave predstavlja znak da se svakodnevni, sve agresivniji antisemitizam generiše u vrhu vlasti: “Bez obzira na verbalno zalaganje za demokratske promene i potrebu uključivanja u evropske integracije, vlast ovakvim potezima pokazuje stvarne namere da utemelji ultradesnicu.”
       Javni apel uputile su i 24 nevladine organizacije (Žene u crnom, Centar za antiratnu akciju, CESID...) osuđujući “praktičnu legalizaciju tog antisemitskog pamfleta”, koja “stvara presedan za nekažnjenu duhovnu kontaminaciju našeg prostora i ohrabruje već zabeleženo divljanje ekstremističkih grupa”.
      
       Trag
       Za “Protokole sionskih mudraca” tvrdi se da su falsifikat ruske tajne policije koji je poslužio kao opravdanje za masakre nad Jevrejima tokom građanskog rata u carskoj Rusiji, te da su posle Prvog svetskog rata zaokupili Hitlera i postali ideološka podloga njegovih najfanatičnijih sledbenika i utrli tragičnu maršrutu pogubljenju šest miliona Jevreja.
       U Beogradu su se “Protokoli”, precizira sociolog Laslo Sekelj, prvi put pojavili 1934. godine (izdavač “Balkan”). Usledila su mnogobrojna, uglavnom fotoreprint izdanja, tiražima je gotovo uvek bilo nemoguće ući u trag. Prema njegovoj ličnoj evidenciji, samo od 1990. do 1995. registrovao je 12 različitih izdanja. Od 1995. godine - osam.
       Znači, ako se sudi po broju izdanja, proizlazi da su “Protokoli sionskih mudraca” jedna od najpopularnijih knjiga u nas. Nije ih omelo čak ni trajno zabranjivanje knjige “Tajanstveni svet masona” Mihajla Popovskog, 1984. godine, a čiji sastavni deo u celosti čine “Protokoli”. Tada je knjiga, po nekadašnjem Zakonu o zabrani zloupotrebe štampe i Zakonu o informisanju, zabranjena “zbog uznemiravanja javnosti”, objašnjava advokat HOPS-a Nebojša Samardžić.
       U Helsinškom odboru naglašavaju da oni nikako nisu za zabranjivanje knjiga, kako neki zaključuju. “Nadam se da je zabrana knjiga nešto što pripada prošlosti i da se više nikada u ovoj zemlji to neće desiti”, kaže Milanka Šaponja-Hadžić iz HOPS-a. Radi se zapravo o krivičnom delu: “U celom svetu, ‘Protokoli sionskih mudraca’ ne predstavljaju knjigu, stvaralaštvo, već falsifikat ruske tajne policije koji je imao propagandne svrhe. To je prosto pamflet.” Prijava Saveza jeste bila po Krivičnom zakonu, tužilac je odbio i “mi smo praktično jedina zemlja u kojoj se to desilo”.
      
       Apsolutizam
       Antropolog Zagorka Golubović smatra da “sloboda nije apsolutna stvar”: “Demokratija nije apsolutizam. Knjige koje propagiraju mržnju ne treba dozvoliti.” Laslo Sekelj razdvaja zabranu knjiga od širenja verske i nacionalne mržnje, gde “prestaje granica tolerancije”, nebitno da li se radi o formi knjige. Drugo, kaže da se ništa novo ne dešava. U poslednjih 16 godina ne preduzimaju se krivične radnje protiv onih koji šire mržnju, “ni pre, ni posle petog oktobra MUP Srbije ništa nije učinio protiv preduzimaoca”. Izuzetak je bila, dodaje, zabrana jednog broja “Velike Srbije”, maja 1994. godine, u kome je bio prenet deo “Protokola sionskih mudraca”.
       Kako u vladajućoj Demokratskoj opoziciji Srbije komentarišu slučaj “Mudraca”? Uprkos načelnim programskim razmimoilaženjima, stavovi su slični. Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, smatra da takve knjige ne treba objavljivati. “Iako je u demokratiji uvek nepopularno zabranjivati knjige, licemerno je tvrditi da sve što se štampa mora i da se pojavi u javnoj prodaji. Svako društvo mora da se brani od najdirektnijih napada na ljudska prava”, kaže Korać i pita se kako bi ljudi ocenili objavljivanje knjiga pedofilskog sadržaja.
       Predrag Protić, član Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije, podseća da je pre nekoliko godina, kad su “Protokoli” takođe bili predmet javne rasprave, DSS bila jedina politička institucija koja je osudila njihovo objavljivanje. “DSS je protiv zabranjivanja knjiga, ali istovremeno postoje izuzeci od pravila. Postoje ekscesne situacije kada je potrebno reagovati.” Osim da “još živimo u vanrednim prilikama”, Protić navodi primer države u ratu i novina koje u tom trenutku objavljuju ratni plan. “Treba li, onda, te novine zabraniti?” Na primedbu da je reč o ekstremnom primeru, odgovara da su i “Protokoli sionskih mudraca” ekstreman primer.
       Uz ogradu da “Protokole” nije pročitao, književni istoričar Gojko Tešić nema utisak da će oni danas, “u tako drastičnom obliku”, izazvati širenje nacionalne mržnje, “jer knjiga je, ipak, jedan specifičan medij, u ograničenom broju primeraka”. “Ne verujem da je to spis koji će uticati i koji će u svesti velikog broja ljudi promeniti stav o Jevrejima. Uopšte, ta priča o antisemitizmu u ovoj sredini na osnovu tih nekih sporadičnih slučajeva prilično je naduvana.”
       Svejedno, kaže, knjige tog tipa ne bi smele da se objavljuju bez “pravog analitičkog preseka”. “Da li sociolog, kulturolog, filozof, ili politikolog, on mora tu knjigu opremiti zaista vrlo razložnom naučnom aparaturom i, u tim situacijama, zašto bi bile toliko sporne? One postoje kao dokumenti”, smatra Tešić. Ruku na srce, i Hitlerov “Majn kampf”, prerađen i s komentarima, prošao je test naših knjižara i javnosti bez velikih talasanja.
      
       Prijave
       Međutim, Tešić smatra da, ukoliko smo a priori za demokratiju, onda moramo dopustiti različitim strujama da različito misle o nekim problemima. “Ovo je tema koja mora da se otvori. Možda je ovo najzgodnija prilika, iz prostog razloga što, kada već govorimo o zabranama ili uvredama, ponižavanju nečijih verskih, nacionalnih osećanja, moramo priznati jednu neospornu činjenicu - ovo je sredina u kojoj je u poslednjih desetak godina, generalno, na adresu srpskog naroda toliko gadosti objavljeno da bi u svakoj civilizovanoj, demokratskoj zemlji javni tužilac sasvim sigurno reagovao.”
       Istina je da je ceo slučaj dobio nešto dublje političke konotacije. Jer, na HOPS-ovo pisanje da se “sve agresivniji antisemitizam generiše u vrhu vlasti”, zalepljen je demanti predsednika Saveza jevrejskih opština u Jugoslaviji Ace Singera, u kojem, između ostalog, stoji da “antisemitizma nema u vrhu vlasti i predsednik Koštunica je prvi predsednik koji je osudio antisemitske ispade”.
       Beogradski advokat Aleksandar Lojpur procenjuje da se od svih šovinističkih ispoljavanja antisemitizam najmanje javlja, a da se “takvo predimenzioniranje antisemitizma i potpuno neosnovano optuživanje vrha vlasti kao generatora mržnje prema Jevrejima čini s jasnim političkim ciljem da se vrh vlasti politički dezavuiše u javnosti”.
       Bilo kako bilo, “Protokole sionskih mudraca” ovih dana je prilično teško pronaći na rafovima. Helsinški odbor je u međuvremenu podneo dve krivične prijave protiv izdavača, odnosno autora druge dve, po njima antisemitske knjige - “Judaizam” i “Stari zavet - ogledalo Jevreja”.
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
      

O strasti je reč U poslednjih godinu dana u Srbiji se desilo više antisemitskih ispada - grafiti s pogrdnim porukama Jevrejima na zidu “Rexa”, na Jevrejskom groblju i nekim drugim zgradama u Beogradu. Zatim, na sajtu “Obraza” među “srbskim neprijateljima” na prvom mestu su Jevreji, narod “koji je razapeo Hrista”, te je zato, “po Božjoj kazni”, tokom istorije proganjan i zatiran. Najzad, izdato je i nekoliko antisemitskih knjiga, među kojima i “Protokoli sionskih mudraca” i Hitlerov “Majn kampf”.        Protiv antisemitizma, s pravom, pobunio se Helsinški odbor za ljudska prava. NJegovi predstavnici su opravdano ukazali na ovu opasnost, ali su uz to predložili i konkretne mere za njegovo suzbijanje - zabranu antisemitskih knjiga. Na prvi pogled to deluje logično i opravdano. Ipak, da li takve mere zbilja postižu svoj cilj?        Nema spora da se rasnim predrasudama demokratsko društvo mora suprotstaviti. Sporno je samo to da li se antisemitizam uspešno zaustavlja zabranama. To nije efikasan način. A evo zašto. Pogrešno je misliti da su ekstremni etnocentrizam i mržnja prema Jevrejima plod pukog neznanja ili pogrešnog informisanja te da se ove zablude mogu iskoreniti jednostavno tako što će se čitaocima zabraniti dodir s “opasnim” spisima, izvorom ovih nakaradnih uverenja. Predrasude nisu obične greške u rasuđivanju niti puke zablude, one imaju svoje duboke iracionalne, afektivne i često nesvesne korene. Sartr to dobro razume kad kaže da antisemitizam nije mišljenje već strast, strasna iracionalna mržnja prema Jevrejima.        Progoni Jevreja, po pravilu, javljaju se u kriznim društvenim situacijama, kad je potrebno negde usmeriti i isprazniti nagomilanu agresiju nezadovoljnog stanovništva. Tada vaskrsavaju politički mitovi o “svetskoj cionističkoj zaveri”, o tobožnjim monstruoznim zločinima Jevreja i “našoj ugroženosti” od ovih “uljeza”, a koji služe da opravdaju netoleranciju, mržnju i pogrom “Judinog plemena”.        Protiv ove duboke, strasne mržnje boriti se zabranom “Protokola sionskih mudraca”, isto je toliko efikasno i mudro kao požar gasiti benzinom ili sprečavati adolescente da gledaju porno filmove upozorenjem “zabranjeno za osobe ispod osamnaest godina”! Bojim se da bi zabrana klasičnih antisemitskih knjiga samo strahovito povećala interesovanje za njih i obradovala njihove izdavače, jer dobro je poznato da nema ništa slađe od zabranjenog voća.