Deficitarni lekovi opet se prodaju nekoliko puta skuplje, ispod ruke, preko veze i na račun hroničnih bolesnika i hitnih slučajeva, koji bi mogli reći da im je sasvim svejedno ko je u pravu

      Dugogodišnja agonija oko lekova kojih ili “nema uopšte i neće ih ni biti” ili “trenutno nema, ali će stići” ili “ima, ali su strani, pa su malo skuplji” nikako da se privede kraju. Zaraćene strane ovoga puta su Ministarstvo zdravlja i Republički zavod za zdravstveno osiguranje, čija svađa prerasta u najbučniji spektakl u kojem se od uvreda i teških reči jedva razaznaju argumenti.
       Počelo je u julu kada je Zavod odbio da postupi po Pravilniku o zajedničkom medicinskom snabdevanju zdravstvenih ustanova, koji je donelo Ministarstvo. Ovo je obrazloženo time da Pravilnik nije u skladu sa zakonom, da ustanovljava obaveze koje Zavod po zakonu nema i da je Ministarstvo prekoračilo svoje nadležnosti. Ukratko, odbijeno je potpisivanje novih ugovora sa proizvođačima.
       “Praksa da se potpisuju ugovori direktno sa proizvođačima i veledrogerijama, dovela je do toga da sada imamo nerazduženih lekova u vrednosti od oko milijardu i osamsto miliona dinara. Toliko je plaćeno proizvođačima, ali nema dokaza da su ti lekovi zaista i isporučeni”, kaže dr Zoran Vesić, savetnik direktora Zavoda. “Osim toga pokazalo se da ni planiranje nije dobro, da proizvođači isporučuju ono što oni hoće, pa se neki lekovi lageruju dok drugih nema. Predložili smo zato da se novac uplaćuje direktno zdravstvenim ustanovama koje mogu da kupuju ono što im treba.”
      
       Kolaps
       Od marta, kada je dr Mijat Savić postavljen za direktora, potpisana su dva ugovora sa proizvođačima, ali je ubačen član da će se plaćati samo oni lekovi za koje postoje dokazi da su stigli u ustanove. Prema Vesićevim rečima, već tada su upozorili Ministarstvo da više neće potpisivati takve ugovore, upućivali su dopise, objašnjavali da nemaju tehničkih sredstava i da je takav način trošenja neracionalan. Kad im je četiri meseca kasnije ponovo naloženo da isplate novac proizvođačima jednostavno su odbili.
       “Oni misle da su iznad zakona i iznad Ministarstva, a u stvari su samo naš servis. Zamislite da Služba za platni promet odbije da izvrši naređenje ministra Đelića”, kaže ministar zdravlja Obren Joksimović. “Odbili su da potpišu ugovore sa proizvođačima lekova i materijala i odbili da im plate ono što su isporučili. Odradili smo svoj deo posla po zakonu, a oni odbijaju da realizuju svoj deo. Upozorili smo da će doći do kolapsa zdravstva, a svaki kolaps i dizanje sistema košta pet miliona nemačkih maraka.”
      
       Drugovi
       Kod spomena zakona priča nas vraća pet godina unazad. Zajedničko medicinsko snabdevanje lekovima uvedeno je 1996. godine (dopuna člana 8 Zakona o zdravstvenoj zaštiti) kada je, zbog uvođenja sankcija, postalo otežano obezbeđivanje finansijskih sredstava i uvoz lekova, pa se pomislilo da bi zajednička nabavka za većinu zdravstvenih ustanova bila efikasnija. Ali, umesto bolje snabdevenosti, kontrole potrošnje lekova i uštede novca, rezultat je bio loša snabdevenost, stvaranje zaliha nekih lekova, a sa druge strane nedostatak vitalnih lekova. Zavod je, pri tom, podizao kredite, dugovanja po osnovu kredita iz 2000. godine iznosila su 1,1 milijardu dinara, kamate su za prošlu godinu iznosile 481,5 miliona dinara, a za šest meseci ove godine preko 300 miliona dinara. Mnogi dobavljači lekova podneli su tužbe, a neke banke bez najave realizuju akceptne naloge izdate kao instrumente obezbeđenja kredita uzetih za lekove.
       Istina, u vreme kada je odlučeno da se zdravstvene ustanove zajednički snabdevaju, kada su uzimani krediti i novac pristizao i odlazio sa svih i na sve strane Ministarstvo i Zavod nisu imali međusobnih nesporazuma. Na čelnim mestima nalazili su se partijski drugovi, koji su se dobro razumeli i po pitanju finansija, a argumenti o malverzacijama upotrebljavani su samo u okviru partijskih obračuna (Nenad Đorđević, nekadašnji direktor Zavoda i član JUL-a, optužen je za utaju nekoliko miliona maraka). Nema sumnje da je trgovina lekovima bila više nego unosan posao, tim povodom sudstvo je trenutno veoma zainteresovano za bivšeg ministra Milovana Bojića i bivšeg direktora Zavoda Tomislava Jankovića.
      
       Optužbe
       Problem je sada nastao na međupartijskom nivou. Plan koji je Ministarstvo (DSS) dostavilo Zavodu (DS) ne sadrži podatke o potrebama ustanova, što je navelo Zavod da stane u odbranu naroda, pobuni se i optuži ministra da je sklapao dogovor samo na osnovu dogovora sa proizvođačima. Ministar, sa druge strane, tvrdi da upravo on vodi računa o ekonomičnoj potrošnji i da je plan napravljen prema potrebama ustanova.
       “Oni formalno to što rade pokrivaju time da ne znaju šta treba na terenu, a mi imamo službu koja se bavi samo time, koja dobija informacije sa terena i tačno se zna koliko ima ustanova i šta im treba. Nameravaju da prebace novac na teren, samim ustanovama, pa da tek tada bude nemoguće kontrolisati ko šta radi i gde ide novac. Hoće da odlučuju sami i da privatizuju najveću kasu u državi”, kaže Joksimović.
       “Poslali smo svim ustanovama dopis i dobili smo sve odgovore i podatke o tome koliko im čega treba. Zašto bismo potpisivali ugovore sa proizvođačima kada lepo možemo da damo novac ustanovama i da same kupe šta hoće i od koga hoće. Ako Ministarstvo ima te podatke nema nikakvih problema, ali iz ovoga što su nam dostavili to se ne vidi”, kaže Vesić.
       I dok se, pored ovih argumenata, sa obe strane čuje i mnoštvo optužbi na račun (ne)kompetentnosti, ličnih interesa, prljavih motiva, morala, prošlosti, neodgovornosti, a interes građana koristi kao krunski dokaz da “smo mi u pravu”, apoteke i bolnice ostaju bez lekova. Oni kojima su ti lekovi neophodni treba da poveruju da im zaraćene strane žele upravo najbolje, pa ih u to ime samo malo ostavljaju na ledu dok pravda ne pobedi.
       U međuvremenu, deficitarni lekovi opet se prodaju nekoliko puta skuplje, ispod ruke, preko veze i na račun hroničnih bolesnika i hitnih slučajeva, koji bi mogli reći da im je sasvim svejedno ko je u pravu, jer nemaju vremena da čekaju da “možda bude krajem meseca”.
       U trenutku kada ovaj tekst odlazi u štampu nezvanično se saznaje da je postignut dogovor u vladi da se zadrži stari način potpisivanja ugovora, ali da se u potpisivanje uključi i Ministarstvo, kojem je dato za pravo da vrši planiranje po potrebama ustanova, dok je Zavod najavio da će te podatke rigorozno kontrolisati.
      
       IVANA JANKOVIĆ