NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Strah kruži Srbijom

Građani naviknuti 13 godina na “naučenu bespomoćnost” posle kratkotrajnog oktobarskog opuštanja sudarili su se sa budućnošću, i boje se da to neće preživeti

      Ja sam odlučio. Ako mi uruče otkaz u fabrici, ubiću se. Žao mi je dečice ali više ne mogu. To sam rek’o i ženi ali me nije shvatila ozbiljno. Biće joj žao, moraće da pozajmljuje za sahranu”, kaže kroz gorak osmeh četrdesetpetogodišnji radnik IMT-a, koji ne želi da se predstavi jer ne bi voleo da se njegova izjava “shvati kao kuknjava niti kao potreba da izazove sažaljenje”. Sa ženom i dvoje dece već godinama živi u jednom napuštenom vagonu. “To ti je pasji život. Ništa lepo nas nije očešalo za poslednjih deset godina. Priča o dostojanstvu je izmišljena, za života nisam osetio šta ta reč znači.”
       Ovaj namršteni, zabrinuti čovek sve je ovo izgovorio kao odgovor na pitanja: kako ste i od čega strahujete. Nije izgledao komunikativno, ali kao da je jedva čekao da se neko zainteresuje za to kako se zaista oseća. “Predsednika mi odvedoše u Hag, a meni i mojim kolegama prete otpuštanjem. Ne mogu u ovim godinama da ponovo tražim posao, ne mogu da učim engleski i da se divim zapadnjacima. Sad kad sam odlučio šta ću, ničeg se više ne bojim.”
       Srbija je ovih dana prepuna sličnih ali na sreću manje drastičnih priča. Ovde je prava oseka ravnodušnih, kul tipova.
      
       Sagorevanje
       Dokaz za iznetu tezu pronaći ćete ako iskreno odgovorite na sledeća pitanja: da li se trzate kad neko pored vas zapali šibicu ili vas je strah od nemaštine, gladi, smrti, da li ste opsednuti slikama iz prošlosti ili ste očajni, nemate nadu, ne verujete ljudima, da li ste paranoidni ili depresivni, da li ste nepoverljivi ili ste postali cicija, da li vozite sumanuto ili vam je tolerancija na nuli... Ne sekirajte se ako ste se prepoznali, to je samo zbog toga što živite u Srbiji tako da ste postali podrazumevajuća žrtva posttraumatskog poremećaja ličnosti. I to je dijagnoza, tvrde psihijatri, koja bi kao etiketa mogla da se pripiše svim stanovnicima Srbije.
       Za utehu, evo šta nam je ispričao Mirko Mladenović, dobrostojeći lekar specijalista koji na prvi pogled ostavlja utisak čoveka kome baš ništa ne fali. “Nemam više snage. Trinaest godina crnački radim na tri mesta u državnoj i dvema privatnim bolnicama da bih prehranio porodicu. Neprestano sam strahovao da ću izgubiti posao i grčevito čuvao svoje ‘tezge’. Nisam radoholičar ali samo tako sam mogao da preživim. Trinaest godina bez predaha...” Mirko ne krije očajanje. Naivno je mislio da će posle promene vlasti moći normalnije da živi. “Što se mene tiče, iz jednog užasa uplovili smo u drugi još neizvesniji. Mislim da sam sagoreo”...
       Mladenović iskreno priznaje da je postao nepodnošljiv svojoj okolini. Doskora je važio za ljubaznog čoveka punog razumevanja. “Sada sav kiptim od gneva i besa, odmah prasnem. Ne znam kako familiji da objasnim da me je strah da možda neću izdržati. Nikada se gore nisam osećao, prosto me je strah da ne poludim. Političare sam omrz’o, osećam gađenje prema njima zato što su nas izneverili.”
       Odavno je poznato da je subjektivno osećanje važniji pokazatelj kvaliteta života od niza objektivnih kriterijuma kojima smo svakodnevno zasipani: kao što su, na primer, visina primanja, imovina ili slični statistički podaci. Tako je u upitniku kojim Svetska zdravstvena organizacija nastoji da meri kvalitet života (uz opštu ocenu vlastitog zdravstvenog stanja i života u celini) dat niz pitanja koja se odnose na depresivnost, anksioznost i neurasteniju. Ovi simptomi su poznati kao simptomi stresa. Subjektivno osećanje zadovoljstva predmet je stalnog praćenja i u istraživanjima “Eurobarometra”, koja se od 1973. godine rade u većini zemalja Evropske unije.
      
       Otpisani
       “Generacija šezdeset i neke je otpisana. Nadala sam se da će se dolaskom novih vlasti to osećanje promeniti. Da će i moja generacija dobiti šansu. Pod Miloševićem smo bili deo armije nezaposlenih, sada doživljavamo da nas ni ‘u novoj Srbiji’ niko neće. Svi konkursi su otvoreni za ljude do trideset godina starosti. Eh, i ovi su nas žive sahranili”, reći će Jasmina Maglovski, istoričarka umetnosti koja odlično govori engleski i francuski jezik. Poslednjih godina radila je kao prodavačica u buticima.
       “Nismo zbrisali, ostali smo u zemlji, učestvovali i radovali se promenama a onda tras - prestareli smo. Prestari smo i za odlazak u inostranstvo. Skoro svi moji poznanici još žive sa roditeljima. Tada mi se činilo neodgovorno da mislim o deci ali tako je i danas. Strah me je da ću ostariti sama”, otvorena je Jasmina kojoj se već čini da se pretvorila u frustriranu usedelicu. “Televiziju više ne gledam jer se plašim da ću razbiti ekran. Smučili su mi se slatkorečivi političari.”
       Mnogi su očekivali da će njihovi problemi biti rešeni samo zato što je došlo do promene režima. Poznavaoci ljudskih duša kažu da su takva očekivanja razumljiva ali da nisu realna. Samo podatak da smo sa bensedina, na kojima smo bili deset godina, sada naglo prešli na antidepresive nešto govori. “Mi smo bili bolesni, preživeli smo operaciju koja se simbolično dogodila 5. oktobra i sada smo rekonvalescenti”, kaže psiholog Tijana Mandić. Zbog toga mnogi osećaju da bi se trebalo da leže,piju vitamine, da bi revitalizovali. Samo rekonvalescenti očekuju da drugi poštuju njihovo stanje.
       “Stvarnost je, međutim, nametnula potpuno drugačiji ritam življenja. Zbog toga se ljudi osećaju još više frustrirano i prevareno. Misle da imaju pravo na predah da se oporave. Mnogi su s pravom besni, zbunjeni i tužni. Mislili su da će konačno u zasluženu penziju ili da će im se dozvoliti tajm aut”, opisuje ovih dana najčešću kliničku sliku naša sagovornica.
      
       Klavir
       Zoran Ilić, psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje, nije bolećiv. On smatra da je najveći proizvođač straha pre oktobarske revolucije bio diktatorski režim koji se suprotstavljao neistomišljenicima. “Koliko god je, međutim, to bilo strašno, bili smo oslobođeni lične odgovornosti. Sada se suočavamo sa izazovima lične odgovornosti kojoj nismo dorasli jer ne umemo da izađemo iz stanja ‘naučene bespomoćnosti’. I dalje postoji potreba da sebe vidimo kao žrtve jer iz pozicije žrtve crpimo moć. Pozicija žrtve je moćna pozicija (mnogi imaju direktnu korist od nje), ona donosi privilegije i zaista je teško odupreti joj se.”
       Izgleda da je lakše kada su realna opasnost i realni neprijatelj tu pored nas. LJudi se manje razboljevaju. U Institutu za mentalno zdravlje broj pacijenata se posle bombardovanja i jesenje “revolucije” naglo povećao. Ništa nije završeno, neizvesnost i dalje traje. Mi smo u jednom trenutku imali “medeni mesec” ali je euforija skliznula u depresiju koja je česta posle postignutog uspeha.
       “Strah je u svojoj osnovi uvek okrenut budućnosti, strah je neizvesnost. Svako od nas bi morao da pronađe svoju izvesnost. Da bi se ona pronašla, neophodno je da krenemo od početka: da kao deca naučimo da puzimo pa da hodamo. Mi bismo hteli odmah da trčimo”, tvrdi dr Ilić i podseća na jedan stari vic koji glasi: Doktore, kad mi skinete gips da li ću moći da sviram klavir. Moći ćete. Divno, ja nikada nisam svirao klavir.
      
       Beznadežnost
       Istraživanje Centra za proučavanje alternativa (sprovedeno u junu na uzorku od 1 698 građana Srbije) potvrdilo je splašnjavanje euforije posle promene vlasti u Srbiji. U decembru je dominirao osećaj da će “uskoro sve biti bolje”, kao i opšti optimizam i spremnost na aktivizam (aktivno učešće u promenama). Tada je 60 odsto građana izjavljivalo da nimalo ili u neznatnoj meri oseća strah, dok je u junu takvih ostalo četrdeset odsto.
       Sa 14 na 28 odsto (od decembra do juna) porastao je broj onih koji u priličnoj i u velikoj meri osećaju nemoć i beznadežnost. Dvostruko je splasnuo i broj optimista koji “veruju da će uskoro biti sve bolje” - sa 63 na 33 odsto. Najveći šamar novoj vlasti je odgovor građana, njih 38 odsto, koji tvrde da je u odnosu na prethodni režim sve ostalo isto a jedna petina (22 odsto) smatra da je čak i gore nego ranije.
       Do sličnih rezultata došla je i agencija “Argument” koja je istraživanje sprovela od 23. aprila do 2. maja 2001. godine na uzorku od 999 građana Srbije. Za gotovo trećinu ispitanika (30 odsto) nedovoljno novca, male plate, ekonomska nesigurnost i nedostatak osnovnih sredstava za život predstavljali su najveći problem tokom poslednjih godina. To je rezultiralo porastom nesigurnosti, straha, stresa, nepoverenja, osećaja nemoći i pasivizacije. Jedna od naročito pogođenih društvenih grupa je “generacija uskraćene budućnosti”. Zato je “Argument” deo pitanja posvetio mladima.
       Najveći broj ispitanika (71 odsto) kao glavni problem naveo je nezaposlenost. Povezano s tim je produžena ekonomska zavisnost od roditelja (48 odsto) i besperspektivnost (32 odsto) koja proizlazi iz opšte nebrige društva za mlade (32 odsto).
       Građani se plaše tranzicije. Prema “Argumentu”, sedam od deset ispitanika ne bi istrpelo da izgubi sadašnji stalan posao a više od dve petine (43 odsto) ni sadašnji dodatni posao. Gubitka stalnog posla najviše se plaše službenici (80 odsto), tri četvrtine tehničara i dve trećine radnika (66 odsto). Povećani životni troškovi bili bi nepodnošljivi za polovinu radnika i tehničara, odnosno za trećinu stručnjaka.
       I Centar za proučavanje alternativa objavio je slične rezultate. Očekivanja od privatizacije su, bar na kraći rok, vrlo sumorna. Nezanemarljiva petina ispitanika u negativne efekte ubraja smanjivanje radnih prava i masovno otpuštanje. Više od polovine građana ne može da plati ni cenu uvećanih troškova života (61 odsto), odnosno “ne bi podržalo privatizaciju ni pod pretpostavkom da im primanja ostanu ista”. Polovina nije spremna da iz svog džepa plati odlaske lekaru. Inače, najgori je odnos zadovoljnih i nezadovoljnih stanjem u zdravstvu (1:12).
      
       Bolest
       Očigledno je da i dalje, kao i prethodnih godina, preovlađuju strahovi socijalnog karaktera. Gotovo svaki stanovnik Srbije strahuje od pada životnog standarda. Od 1996. godine strah od bolesti i nemogućnosti lečenja na vrhu je liste preovlađujućih strahova u Srbiji. On obuhvata sve sociodemografske grupe. Milka Puzigaća, sociolog iz agencije SKAN, kaže da je tolika uplašenost proizvod stalnog smanjivanja korišćenja prava osiguranika zdravstvenog osiguranja od 1991. godine. Ističe da je samo u 1996. godini, u odnosu na 1995, broj slučajeva lečenja u bolnicama smanjen za 40 odsto, broj dana lečenja za 33 odsto a broj izdatih lekova za 20 odsto. Kvalitet zdravstvenih usluga je veoma nizak, s tim što se i za pružanje minimalnih beneficija često zahteva mito... “Sve ovo temelji subjektivno osećanje siromaštva, a strah od bolesti i nemogućnosti lečenja multiplikuje ekonomsku, ličnu, egzistencijalnu i svaku drugu nesigurnost građana, uključujući i političku”, istakla je Puzigaća.
      
       Čistilište
       Sociolog Stjepan Gredelj kaže da su naši resursi rezervi iscrpljeni. “Ključno mesto je istrošenost. Ne samo materijalna već i istrošenost motiva i perspektiva. Čovekov identitet i mogućnost da se održava, da pruža otpor pritiscima okoline opada sa padom motivacije, sa padom vere da se nešto može promeniti. Najgore od svega je činjenica da promene koje nam predstoje podrazumevaju dugotrajan proces. Takvo očekivanje proizvodi najrazličitije strahove.”
       Gredelj primećuje da su nas od 5. oktobra, uslovno govoreći, mučili egzistencijalni a sada esencijalni (suštinski) strahovi. U stvari, on smatra da je najbrutalniji nivo strahova relativno ublažen. Dakle, reč je o strahovima od budućnosti koja je krajnje maglovita, neizvesna, opasna i preteća. “Najviše nedostaje briga države za obezbeđenje ogromnog viška radne snage. Mi nemamo socijalne fondove koji bi mogli da zbrinu te ljude. Nije lako doći sa zbora u fabrici pred ženu i decu i reći im ‘ja sam otpušten, dobićemo (ne zna se kada) četiri hiljade maraka’.”
       Posle elegantno skrojene “revolucije” većina je očekivala da će iz pakla ušetati pravo u raj. U međuvremenu, svima postaje jasno da nam predstoji put kroz čistilište i da će opstati samo oni koji imaju realnu perspektivu. Kako se ne osokoliti pred ovakvim saznanjima? Kao da izlaza iz začaranog kruga decenijskog negovanja “kulture straha” nema.
       U leto 1999. godine, na uzorku od 1 558 građana jedna četvrtina njih se složila sa stavom da je, s obzirom na stanje u društvu i izglede u budućnosti, neodgovorno rađati decu. To uverenje je podjednako bilo rasprostranjeno i među ženama i među muškarcima i među ljudima različitog nivoa obrazovanja, a nešto češće među mlađim u odnosu na starije. “Može se zamisliti kakva osećanja prate takvu uznemiravajuću sliku vlastite budućnosti” (Dragan Popadić u tada publikovanom istraživanju “Javno mnjenje Srbije”).
       Jedan od načina otklanjanja svih nabrojanih simptoma bilo bi odvikavanje od “depresivnog stila” razmišljanja. Trebalo bi da se usmerimo na spasavanje vlastitih života dok još nije kasno i da ne gubimo dragoceno vreme tumačeći strahove i neuspehe koji nas određuju. Za početak, odmah zaboravite šta ste u tekstu pročitali.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      
      
Top lista užasa

Raspoloženja građana Vojvodine, Srbije i Jugoslavije u Scan agenciji pratimo punih jedanaest godina.
       Strah i zabrinutost su već krajem osamdesetih i 1990. godine bili dominantno raspoloženje među građanima Vojvodine, a sredinom devedesetih oni dominiraju i među građanima Srbije, kod kojih su do tada neka druga raspoloženja bila frekventnija (optimizam, nada, razočaranost).
       Među strahovima, u tom periodu, dominiraju strah od građanskog rata, strah od međunacionalnih sukoba, strah od sukoba između republika, strah od raspada države... Birajući među svim problememima one koji ih najviše zabrinjavaju, strah od građanskog rata je sve do 1995-1996. godine zauzimao prvo mesto.
       Kako je situacija u zemlji postajala teža, građani su bivali sve siromašniji a siromaštvo se uvlačilo u sve strukture. Tako su socijalni strahovi sustizali one “ratne” i polako zauzimali prva mesta. Recimo, strah od bolesti i nemogućnosti lečenja potisnuo je strah od građanskog rata sa prvog mesta i tu ostao sve do pred same septembarske izbore 2000. godine, kad se zakratko strah od građanskog rata vratio na prvo mesto.
       Strah od bolesti i nemogućnosti lečenja vrlo brzo se posle oktobarskih izbora vratio na prvo mesto i na njemu dominira i danas sa sve većom frekventnošću u odnosu na ostale strahove. Strah od građanskog rata za sve vreme je u stopu pratio strah od bolesti i nemogućnosti lečenja, međutim, naše istraživanje iz februara ove godine pokazuje da je ovaj strah, prvi put od 1989. godine, pao na treće mesto, a majska istraživanja beleže njegov dalji pad (u novosadskom i vojvođanskom istraživanju strah od građanskog rata zauzeo je šesto mesto, iza bolesti i nemogućnosti lečenja (53 odsto), zagađenja okoline (38 odsto), korupcije i nepoštovanja zakona (27 odsto), daljeg pada životnog standarda (23 odsto) i nemogućnosti zapošljavanja (22 odsto ). Znači, socijalni strahovi danas potiskuju neke druge i oni dominiraju. U prvoj polovini ove godine strah od građanskog rata, strah od međunacionalnih sukoba, i strah od daljeg pada životnog standarda i strah od gladi bio je veći u Crnoj Gori nego što je u Srbiji.
       U istraživanjima posle izbora i oktobarskih događaja 2000. godine beležimo pad straha od vlasti (ovde je reč o prisutnosti a ne dominantnosti straha) sa 60 odsto na 24 odsto, strah od proterivanja je pao sa 51 odsto na 23 odsto, prisutnost straha od građanskog rata je opala sa 72 odsto na 53 odsto. Opao je i strah od blokade i sankcija, od intervencije NATO-a, itd.
       Među raspoloženjima danas su najčešći nada i optimizam, ali zanimljivo je da se u nekim sredinama u izboru tri reči kojima bi građani opisali svoje raspoloženje posle nade, optimizma, zadovoljstva ili razočaranosti, bes i gnev biraju češće nego što je to bilo ranije (na primer, tako je u Novom Sadu ali nije u Nišu). Ovo upućuje na zaključak da neki građani, njih još nije veliki broj, pokazuju nestrpljenje čak više nego što je to bilo ranije, mada istovremeno postoji svest o tome da je za sve potrebno vreme, pa i za to da nam bude bolje. Stiče se utisak da i pored visoko zastupljene strpljivosti, građani imaju i svoje subjektivne granice.
      
       MILKA PUZIGAĆA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu