Svi se slažu da NIS u ovom trenutku nije pametno prodavati dok se ne restrukturira i postavi na zdrave noge. Pitanje je ko će prodavati naftnu kompaniju u trenutku kad se za to steknu uslovi

      Pripadnici nove vlasti preuzeli su, izgleda, jednu od ključnih mana prethodne - obožavaju fotelje pa se svim silama bore za njihovo zaposedanje. Najnoviji primer je Naftna industrija Srbije - ne samo što mesecima ne može da izabere Upravni odbor, nego je sad i javni konkurs za generalnog i ostale direktore propao. Zašto? Upravo zbog pomenute mane. Najpre su se isprečile krupne teme - izručenje Slobodana Miloševića Hagu, pa kriza savezne vlade, pa su sad počeli godišnji odmori, tako da će NIS sačekati jesen. Ako tada ne iskrsne nešto važnije.
       Kao da Naftna industrija, konglomerat od deset preduzeća - od proizvodnje, preko prerade i distribucije gasa, nafte i derivata, pa do istraživanja novih nalazišta - nije sama po sebi dovoljno značajna i velika da bi bila jedan od prioriteta svake vlasti.
      
       Stanje
       “Imao sam obećanje da će do 1. avgusta da bude postavljen Upravni odbor, ali od toga nije bilo ništa. Postojao je dogovor unutar DOS-a koga će da postave u Upravni odbor i ja se u to ne mešam - koga god odrede, ja se slažem i radiću sa njim”, kaže u razgovoru za NIN Goran Novaković, ministar energetike u Vladi Srbije.
       Sasvim je poznato da je mesto predsednika Upravnog odbora bilo obećano Nenadu Čanku, sadašnjem predsedniku Skupštine Vojvodine, ali nije poznato zašto imenovanje još “visi u bezvazdušnom prostoru” -da li je Zoran Đinđić naknadno zaključio da je previše obećao, ili su se pojavili novi aspiranti na to mesto. Novaković kaže da ovo kadrovsko rešenje nije sporno, da dogovor važi i da bi Čanak bio dobar predsednik Upravnog odbora.
       Nije isti slučaj sa izborom direktora - raspisan je javni konkurs, kandidati su se javili, radili su i testove, da bi krajem aprila izbor pao na Dimitrija Vukčevića, koji je pre toga radio u ICN-u u Americi i, koliko se zna, nije “čovek” nijedne partije. Međutim, može biti da mu je i to mana: “Imao sam obećanje iz DOS-a da se neće mešati u izbor direktora, nego da na otvorenom konkursu pobedi najbolji, najstručniji i najpošteniji kandidat. Kad je trebalo da se to sprovede, počeli su problemi - hoćemo ovoga, nećemo onoga, da li kandidat treba da bude iz Vojvodine ili iz Srbije, iz ove ili one partije”, kaže Novaković. Rezultat je da od oktobra 2000. ceo NIS stoji u v.d. stanju.
       I u prethodnom režimu NIS je imao dve osnovne funkcije: jedna je snabdevanje tržišta energentima, druga je bilo očuvanje socijalnog mira. Rezultat ove dve funkcije jeste iskazani gubitak od čak 976 miliona dolara, što je više od kapitala preduzeća. Ovo se može knjižiti kao očigledan primer ekonomske politike prethodnog režima. Na čelnim pozicijama NIS-a, kao državnog preduzeća od izuzetnog značaja, bili su poverljivi partijski ljudi - predsednik Upravnog odbora bio je (i ostao, dok se ne izabere novi) Živko Šoklovački, jedan od glavnih funkcionera JUL-a. Direktor Jugopetrola (posluje u sastavu NIS-a) bio je Dragan Tomić, protiv koga se sada vodi istraga, kao i protiv tadašnjeg direktora NIS-a Milana Đakovića. Mada bi po hijerarhiji trebalo da bude obrnuto, tu je glavni gazda bio Dragan Tomić.
      
       Partneri
       Sad se vreme promenilo, ali su neki stari ljudi ostali, što po definiciji ne mora odmah da bude loše. Ali i može. Osnovno je pitanje šta država namerava sa naftnom industrijom u Srbiji, ima li strategiju za izmirenje starih dugova, privatizaciju i, uopšte, podizanje na noge ovog, kako se to ranije govorilo, giganta.
       “Naravno da vlada ima jasnu strategiju razvoja Naftne industrije Srbije. Da bi se priključila Evropi, što je cilj, mora se privatizovati. Ali za ovakvu firmu kakva je sada, ne bismo mnogo dobili. Zato je plan da u naredne dve godine sprovedemo restrukturiranje NIS-a, da napravimo maksimalno dobru državnu firmu i da je pripremimo za privatizaciju. Sad se preduzeće sastoji iz deset delova i nije sigurno da tako treba i da ostane”, kaže Novaković.
       Da bi se nešto privatizovalo, mora najpre da se vidi čije je”, kaže u razgovoru za NIN Mihailo Jeremić, direktor Jugopetrola. “Lako je utvrditi koliko je koje od deset preduzeća stvarno državno: recimo, Naftagas je 100 odsto državni, Rafinerija Pančevo građena je iz državnih kredita, gasovodi takođe. A u Jugopetrol država nikad ni dinara nije uložila. Kad se govori o privatizaciji, ove firme nisu iste - Jugopetrol, sa svojim tržištem i nekretninama može da izađe na bilo koju berzu i da se privatizuje. Šta će nama strateški partneri i tenderi kad novac može da se dobije gde god se okrenete”, kaže Jeremić.
       Jeremić smatra da NIS treba da preraste u korporaciju iz tri grane - naftna, gasna i kompanija za preradu i promet. Ovakav kakav je, bez rekonstrukcije i reorganizacije, nema nikakvih izgleda. Ni Naftagasu, kaže Jeremić, nije potreban strateški partner, već ugovori za uslužno bušenje nafte i gasa na drugim prostorima. Najbolji partner bio bi Helenik petroleum, odnosno osovina Atina-Beograd-Beč, a ostali da se “kače” na tu kompaniju. Grčka je već u Evropskoj uniji, ima pristup njihovom novcu, ima tri rafinerije, ima istraživanja novih polja, gde bi se Naftagas mogao zaposliti, smatra Jeremić.
       Da bi se prodao NIS, prvo treba da se utvrdi kome pripada, slaže se i Mile Isakov, predsednik reformista Vojvodine, koji se usprotivio izboru generalnog direktora NIS-a na planirani način: “Svi koji vode privatizaciju, umislili su da imaju pravo odlučivanja o svemu. Naftna industrija je 90 odsto u Vojvodini, a 10 odsto u Srbiji. Zapravo, u Vojvodini su proizvodnja nafte i gasa i rafinerije, a u ostalom delu Srbije blagajna. Treba da vidimo da li su Vojvodina, ili Novi Sad, titulari svojine. Dok se to ne objasni, biće problema i sa kupovinom i sa strateškim partnerima i mi upravo i hoćemo da ih odvratimo da ne kupuju kradenu robu pa da posle bude problema”, kaže Isakov.
      
       Pamet
       Mihailo Jeremić kaže da su mu poznate ideje da se NIS vrati na pozicije iz 1991. godine i ponovo stvori 10 preduzeća, od kojih je sedam, osam u Vojvodini, ali smatra da je to “apsolutno van pameti” - ako je, na primer, Rafinerija Pančevo vojvođanska, a Jugopetrol srpski, zašto bi on kupovao derivate u Pančevu, kad u tom slučaju može da ih kupi u inostranstvu, gde je jeftinije. S druge strane, Naftagas, koji raspolaže sa milion tona nafte, neka prodaje, na primer, Mađarima - zašto bi Jugopetrol morao da je kupuje.
       Vojvođani se, prema rečima Mileta Isakova, slažu da se prvo NIS mora revitalizovati, pa potom privatizovati: “U Đinđićevom predizbornom programu piše da se u privatizaciju neće žuriti, a novim zakonom o privatizaciji radi se upravo suprotno - firme se teraju u što bržu privatizaciju, što se u DOS-u nismo dogovorili. Namera je jasna - da se hitno rasproda vojvođanska imovina, pa posle da se razgovara o praznoj autonomiji, bez ikakve svojine”, kaže Isakov, uz napomenu da će Vojvođani sa svoje strane “učiniti sve što mogu da se dogovore”. Direktora, smatra on, nije trebalo birati na ovakav način - prvo se morao konstituisati Upravni odbor, što je vlada trebalo odavno da uradi, pa da njegovi članovi pregledaju prijave i izaberu direktora. Ovaj koga je komisija izabrala, smatra Isakov, nema veze sa NIS-om “i kako to da on ima više bodova od dva-tri druga stručnjaka koji su konkurisali”. U priči o vlasništvu nesporno je da se izvori i rafinerije nalaze u Vojvodini, ali treba videti šta je ko ulagao i tu ulazimo u priču o sukcesiji, kaže ministar Novaković.
       Sad, kad se govori o vlasništvu, ono ne podrazumeva samo dobitke, nego i gubitke. Da li je Vojvodina spremna da postane i vlasnik duga od 976 miliona dolara, pitali smo Mileta Isakova, a on kaže da u procentualnom iznosu vlasništva prihvataju i dugove. Kako su oni aktuelni već sada, a priča o vlasništvu je stvar budućih političkih dogovora, postoje već načini kako bi se on namirio. Prema prvoj varijanti, Rusi (kojima, kaže ministar, dugujemo nespornih 269 miliona dolara i još spornih 60 miliona dolara za isporučeni gas) veoma bi voleli da svoja potraživanja zamene za akcije naših preduzeća i postanu (su)vlasnici dela srpske privrede. Posle 5. oktobra, kad je predsednik Vojislav Koštunica bio na razgovoru kod ruskog predsednika Vladimira Putina, govorilo se o tome da je na ovakvu mogućnost načelno pristao.
      
       Rusi
       Kad je potom premijer Đinđić bio u Moskvi, prezentirao je drugu opciju - da se srpski dug za gas prebije sa dugom koji bivši SSSR ima prema nama. Kad se uzme u obzir da na SRJ otpada 36 odsto potraživanja, to iznosi oko 500 miliona dolara i skoro je dvostruko manje od duga za gas. E, sad, problem je u tome što je Gasprom (kome dugujemo) korporacija sa međunarodnim kapitalom, a dug bivšeg SSSR-a je državni dug, pa Rusi smatraju da bi se time pomešale babe i žabe. “Na kraju će se primeniti kombinacija ova dva modela”, smatra Novaković.
       Nesporan je i dug Jugopetrola za isporučenu naftu od 240 miliona dolara, kaže Goran Novaković, ali Mihailo Jeremić raspoložen je da izvede računicu kako bi, kad bi se svi državni dugovi prema Jugopetrolu prebili sa njegovim dugovima, on na kraju bio i pozitivan za oko 40 miliona dolara. Recimo, tri komisije bile su u Jugopetrolu još u vreme Dragana Tomića i utvrdile da je ova firma zbog depresiranih cena oštećena za 180 miliona dolara. Taj izveštaj nikad nije ugledao svetlost dana, pa Jeremić kaže da je nova komisija dobrodošla da napravi novi.
       Još jedan izveštaj nije konačan - koliku je tačnu štetu pretrpela Naftna industrija Srbije usled bombardovanja. Prema raspoloživim podacima, Rafinerija nafte Pančevo, koja raspolaže instalisanim kapacitetima za preradu 4,8 miliona tona sirove nafte godišnje, pretrpela je štetu od 400 miliona dolara. U Rafineriji nafte Novi Sad, koja raspolaže kapacitetima za preradu dva i po miliona tona sirove nafte godišnje, šteta od bombardovanja procenjuje se na 280 miliona dolara. Zvuči crnohumorno, ali izgleda da će bombardovanje još “podstaći” domaće rafinerije da se modernizuju brže od okruženja (kad se već obnavljaju) pošto se u Evropi od 2005. godine menjaju ekološki standardi. I da nisu bombardovane, naše rafinerije ne bi se uklopile. Čak 99 odsto rafinerija u Evropi zbog ovoga traži dodatna ulaganja, a neke se i gase.
       Ipak, izgleda da je trenutno važnije ko će postaviti “svog čoveka” u direktorsku fotelju (više nego luksuznog) kabineta direktora Naftne industrije, nego kad će neko (iz bilo koje stranke) da pošteno zavrne rukave i krene u raspetljavanje ovog sada čvrsto uvezanog čvora. “Samo traćimo vreme”, kaže Mihailo Jeremić. “Kad sam ovde dolazio, naivno sam verovao da ću se baviti svojim poslom, uz mnogo manje politike”, kaže Goran Novaković. Razmišljaju li stranke DOS-a da su i njihovi birači živeli u istom naivnom uverenju?
      
       BILJANA STEPANOVIĆ