Vojvodina nije špajz bez dna kao što tvrdi reformista Đorđe Subotić, nije bila izdržavana kao što veruje srpski premijer Zoran Đinđić, i ne može da bude lokomotiva razvoja Srbije i Jugoslavije kao što misli Jožef Kasa

      Statistika izgleda dosadnije od telefonskog imenika, ali može da bude uzbudljivija od svih vojvođanskih lidera i njihovih prestoničkih sagovornika. U analizi specijalno napravljenoj za NIN, dr Mirosinka Dinkić naučni savetnik u G17 Institutu, dovodi u pitanje popularne zablude o ekonomskom statusu Vojvodine.Kao dve ključne godine za ovu analizu uzete su 1988. godina kada je na vrhuncu bio decentralizovani način odlučivanja (“Srbija iz tri dela”) i 1998. godina za koju bi se moglo reći da je bila vrhunac centralizovanog načina upravljanja (“beogradizacija”). U vremenu koje je iza nas, analizama - ko je koga orobio, i koliko ko treba da ima vlasti - bavili su se i vojvođanska i uže srpska strana Demokratske opozicije Srbije (DOS).Vojvodina radi, Beograd se gradi. Tvrdnja sumnjive tačnosti, ali ne bez izvesnog uporišta u statistici. Ako se uporedi učešće društvenog proizvoda Vojvodine u ukupnom društvenom proizvodu Srbije, vidi se da je severna pokrajina u poslednjih deset godina nazadovala.
       Drugim rečima, nije baš tačno ono što je prilikom nedavne posete Subotici rekao srpski premijer Zoran Đinđić. “Podaci govore da je stanje vojvođanske privrede katastrofalno, isto kao što je i u Srbiji” izjavio je premijer. Istina je da su tokom protekle decenije svi delovi Srbije spali na prosjački štap, ali je Vojvodina 1988. godine učestvovala sa 33 odsto u ostvarivanju društvenog proizvoda, a deset godina kasnije Beograd i centralna Srbija su relativno ojačali, a sever pomalo potonuo. Isti podaci dobijaju se i kad se uporede indeksi nivoa društvenog proizvoda po stanovniku.
       I kad se uporedi nivo investiranja (koga u prethodnom periodu nije ni bilo) i prebroje zaposleni i nezaposleni, Vojvođani su bili grbaviji. Na primer, 1988. godine stopa nezaposlenosti u odnosu na raspoloživu radnu snagu bila je u centralnoj Srbiji 15,4 odsto, u Vojvodini 12,6 procenata, a u Beogradu najmanja - malo viša od deset procenata.
       Deset godina kasnije najviše nezaposlenih je u Vojvodini 27,7 odsto, najbolji je opet Boeograd sa, za Srbiju zavidnih 17 procenata, a sasvim solidno se drži i centralna Srbija koja je između ova dva ekstrema, sa stopom nezaposlenosti od 23,7 odsto.
       Iz istih tabela vidi se da se u Vojvodini, ipak, dogodilo nešto pozitivno. Tamo su ljudi, više nego u bilo kom drugom regionu požurili da napuste socijalistička preduzeća i zaposle se u privatnim. To je ujedno i jedini ekonomski svetao trenutak u vojvođanskoj deceniji ekonomskog zlopaćenja.
       Zašto se to dogodilo - zato što Vojvodinom nisu upravljali Vojvođani ili iz nekih drugih razloga? “Za egzaktnu analizu bilo bi potrebno uzeti u obzir mnogo više podataka, ali se s razlogom može pretpostaviti da je na zaostajanje Vojvodine najviše uticala stroga kontrola cena u poljoprivredi”, kaže dr Dinkić.
       Ekonomisti kažu da je lek jednostavan i Vlada Srbije ga je već delimično pronašla - realne cene hleba, ulja i šećera uradiće više od svih Čanaka, Veselinova i Isakova.
      
       Novci
       “Ko pušta virus priče o tome da Vojvodinu eksploatiše Srbija ne želi dobro ovoj zemlji”, rekao je srpski premijer Zoran Đinđić. Ko je koga i kada izdržavao Vojvodina Srbiju ili obratno, komplikovanije je od bilo kakve brakorazvodne parnice. Najviše zbog toga što podaci o javnim prihodima i rashodima uopšte nisu uporedivi. U vreme totalne decentralizacije 1988. godine Vojvodina je imala svoj poseban budžet (što vojvođanski “dosovci” opet traže) i veliki broj samoupravnih interesnih zajednica na lokalnom nivou.
       Zatim je 1991. godine sprovedena poreska reforma pa su sve opštine i sa severa i sa juga počele da kukaju zbog “beogradizacije” ili prostije rečeno, slivanja svih para iz svih uglova Srbije u jednu kasu. Kad se podaci iz ta dva perioda kako- tako uporede, vidi se da je u decentralizovanom sistemu Vojvodina trošila više nego što je mogla da ubere. Obratno, pre tri godine, od 100 vojvođanskih dinara, 71 se vraćao u pokrajinu, a kusur ostajao u tradicionalno siromašnijoj i nerazvijenijoj centralnoj Srbiji. Nad tim se može kukati, ali ekonomisti kažu da je za svaku zemlju neminovnost da oni koji su bogatiji pomalo dotiraju one koji to nisu. Ako bi, na primer, građani Beočina, koji danas ima zlatnu koku, cementaru, odlučili da se separatišu i svoj novac zadrže u svom džepu, to na dugi rok, misle ekonomisti, ne bi bilo dobro. Ako u opštini Beočin, na primer, postoji višak novca, a nema tako dobrog mesta gde bi se mogao investirati, onda će se pare bacati manje-više kroz prozor. Ako jednog dana presahne laporac od koga se u Beočinu pravi cement, stanovnici Beočina neće moći da žive na račun Bajmoka, na primer, koji će biti tvrđava za sebe.
       Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine, sa svoje je strane ocenio da je “sasvim jasna namera da se Vojvodina do kraja satre kako bi se, bez ikakve pobune, jeftinije i bolje rasprodala” i dodao da će se Vojvođani braniti od Beograda i na ulici i na referendumu. “Imovina Vojvodine je opljačkana i stavljena pod ingerenciju Republike pučem i okupacijom od strane bivšeg režima, čije tekovine sada koriste vlastodršci u Beogradu. U tome prednjače Đinđić i Koštunica, koji ma oko čega se ne slagali, slažu se da treba uzeti vojvođansku imovinu”, naglasio je Čanak.
      
       Isključivo ekonomski gledano, pitanje trošenja poreskih para, pa i onih koje bi mogle uskoro doći od prodaje cementara ne može automatski biti rešeno tako što će nad njima da bdije Nenad Čanak. Istorija raspada prethodne Jugoslavije pokazuje da su na tome najviše profitirali “naši lopovi” - svaka republika je dobila svoju lokalnu oligarhiju a ona dvorište u kojem je lakše mogla da krade.
       Gde se novac skuplja i kako se troši pitanje je političkog poverenja i još više jakih institucija koje bi mogle da kontrolišu da li je novac potrošen s razlogom, ili zato što je trebalo pomoći nečiji zavičaj. Drugim rečima, logično je da, na primer, lokalna zajednica određuje ko će biti direktor škole ili načelnik doma zdravlja u Sremskoj Mitrovici, ali je isto tako logično da o tome koliko će novca biti potrošeno za sve Mitrovice u Srbiji treba da bude izračunato na jednom mestu.
       Doktor Mirosinka Dinkić smatra da je najvažniji zaključak koji se može izvući iz podataka o sistemu javnih prihoda u ova dva perioda da ukoliko se krene u decentralizaciju, ona treba da bude postupna i oprezna. Iz podataka iz 1988. godine vidi se naime, da u decentralizovanom sistemu javni rashodi mogu znatno lakše da se otmu kontroli što može imati nesagledive posledice na makroekonomsku stabilnost.
       Visoki funkcioner reformista Vojvodine Đorđe Subotić rekao je nedavno da će Vojvodina, ukoliko se njena imovina rasproda, nastaviti da bude “špajz hrane bez dna”, i da će u tom slučaju autonomija biti besmislena. Subotić nije ciljao na hranu, ali mnogi vojvođanski političari u poslednjih deset godina - jesu. Da li je Vojvodina zaista hraniteljica Srbije? Da, ako želite kesu bez mesa. Po svim podacima, i onim od pre deset i od pre tri godine Vojvodina je dominantan prizvođač, relativno mali potrošač i značajan izvoznik pšenice, ulja, šećera, i pojedinih vrsta voća i povrća. Ali, kad se stigne do šljiva, jabuka, kupusa, prasića i jagnjića, centralna Srbija je veći špajz od vojvođanskog. “Iz podataka o proizvodnji hrane vidi se da su ta dva područja potpuno komplementarna i da čine celinu”, kaže dr Dinkić.
       Drugo je pitanje što je u poslednjih deset godina jelovnik bio uglavnom - hleba bez masti i aleve paprike.
      
       Džep
       “Vojvodina je lokomotiva koja može celu Srbiju i Jugoslaviju da povuče napred. Suštinske reforme, decentralizacija i demokratizacija su zahtevi iz naše sredine, a oni nemaju veze sa autonomijom, već sa evropskim integrativnim procesima”, izjavio je nedavno potpredsednik srpske vlade i lider Demokratske stranke vojvođanskih Mađara Jožef Kasa. Teško je razmišljati o Evropi, kad su građani centralne Srbije i Vojvodine toliko mnogo, a ipak, tako različito osiromašili.
       Raslojavanje stanovništva u ta dva regiona bilo je sasvim različito. Iz podataka za 1998. godinu se vidi da je, na primer, procenat stanovništva sa ispod prosečnim prihodima (uključiv i siromašne) u centralnoj Srbiji 56,2 odsto dok je u Vojvodini taj procenat 62,7 odsto. U centralnoj Srbiji je procenat stanovništva između linije siromaštva i proseka 39,5 odsto, a u Vojvodini 50,6 odsto.
       S druge strane na i oko proseka, u centralnoj Srbiji ima 13,9 odsto stanovnika dok ih u Vojvodini gotovo nema. Zanimljivo je da nisu baš svi Vojvođani podelili sudbinu svoje avlije. U Srbiji u sloj bogataša spada oko devet odsto ljudi, a u Vojvodini 11 odsto. Što bi rekli u Vojvodini, a sad ti budi popo čovek, pa postavljaj ultimatume.
      
       TANJA JAKOBI