Zar se iko od tih čelnika DOS-a zapitao da li smo mi iznervirani što se ne reaguje deset meseci, nego su oni nekako iznervirani

      Lideri tri vojvođanske stranke nedavno su zatražili neodložno otvaranje pitanja severne pokrajine stavljajući svojim koalicionim partnerima do znanja da su veoma ozbiljni u tom zahtevu pominjući internacionalizaciju tog pitanja. Takav nastup kao da je delovao osvežavajuće za perjanice počivšeg režima, dok se vladajuća koalicija ponovo zaplela u sopstvene kontradikcije. Svi se slažu da pitanje Vojvodine treba postaviti, ali je nevolja što se odgovori veoma razlikuju. Lider vojvođanskih Mađara i potpredsednik vlade, Jožef Kasa kaže da nije nervozan niti oseća da su ga koalicioni partneri izneverili.
       - Teško je reći da li smo ili nismo iznevereni. Jer, čovek u jednom trenutku istu stvar oseća kao da je izneveren, a u drugom trenutku, kada bolje razmisli, nađe opravdanje ili objasni sebi zašto ne bi trebalo da bude izneveren.
       Kad smo se s Demokratskom opozicijom Srbije udružili u obaranju Slobodana Miloševića, očekivali smo poboljšanje statusa Vojvodine, jer tako smo se sporazumeli u početku. Međutim, ispalo je da se od 5. oktobra to pitanje stalno odlaže. Mi smo svesni toga da u ovoj zemlji ima i drugih važnih pitanja, da ima i prečih i gorućih pitanja. Međutim, to sve ne znači da zbog stalnih kriza ili drugih okolnosti pitanje Vojvodine treba stalno odlagati.
       Vladina komisija, znači vlada Republike i Pokrajine, radila je tri-četiri nedelje i došla do određenih zaključaka da je moguće i potrebno postepeno vraćati ustavne nadležnosti Vojvodine, ali prošlo je nekoliko meseci da bi uopšte počela rasprava o Vojvodini. To je bio razlog da sednemo za sto, jer bilo je i pre pojedinačnih izjava da treba Vojvodina da se stavi na dnevni red.
       Moja inicijativa je bila da se dogovorimo šta ćemo i kako ćemo da bi jednostavno, ne prisilili, jer ne volim upotrebu nekakvih termina koji asociraju na silu, nego da privolimo naše kolege iz DOS-a da započnemo raspravu o Vojvodini.
      
       Čini se da postoji velika razlika između stranaka u pogledu shvatanja širine autonomije iako se svi slažu da bi o tome trebalo razgovarati. Gospodin Čanak čak pominje republiku, a neke druge stranke posmatraju autonomiju na sasvim drugačiji način. Da li smatrate da bi DOS trebalo da dođe na poziciju vojvođanskih stranaka?
       - Kada se raspravljalo uopšte o autonomiji, ja sam imao utisak da se u Srbiji ne shvata suština autonomije, odnosno čim se pomene taj pojam pojavljuju se asocijacije na odvajanje, na separatizam, na nešto negativno. Možda zbog svih tih događaja na jugu Srbije, tako da shvatam tu frustraciju ili shvatam da u suštini vlada to stanje, kao što se kaže u narodu: koga je zmija ujedala, plaši se i guštera.
       Međutim, ja smatram da pojam autonomije ima sasvim pozitivne konotacije i ona može dovesti do stabilizirajuće uloge u državnom uređenju.
       Bilo je preteranih iskakanja, gospodin Čanak je rekao da traži republiku, ali verujem da je to rekao samo zato da jednostavno prisili drugu stranu na ozbiljno razmišljanje o problemu Vojvodine. U suštini, niko u Vojvodini ne želi odvajanje iz Srbije. Ali, želimo određenu samostalnost, želimo da o svojoj sudbini odlučujemo mi Vojvođani, da sa ostvarenim dohotkom, viškom vrednosti, rezultatima našeg rada, da upravljamo mi Vojvođani. Naravno da ne isključujemo zajedničke obaveze prema zajedničkoj državi, ali ne na taj način da se sav višak vrednosti preliva u centar Beograda i da se posle iz Beograda, ako ima dobre volje, sredstva kanališu i prema Vojvodini, ali ne u onoj meri koja bi zadovoljila nas Vojvođane.
      
       Gde vidite uzroke odlaganja ili zanemarivanja pitanja Vojvodine?
       - U pitanju je strah da se autonomijom Vojvodine drugi problemi ne otvore. Naime, čini mi se da se Srbija plaši da će izgubiti ekonomski oslonac koji ima u Vojvodini. Jer, poljoprivreda je od 1945. godine naovamo, na neki način, finansirala razvoj ne samo Srbije nego razvoj industrije u bivšoj Jugoslaviji kroz depresirane cene, kroz agrarnu politiku, odnosno kroz ekonomsku politiku zemlje. Ako se Vojvodina osamostali u ekonomskom pogledu, onda se ove niti presecaju. Odnosno, treba pitati Vojvodinu da li je voljna da finansira ratove, da li je voljna da finansira stalni razvoj određenih delova Republike, koji od 1945. godine naovamo nisu radili, već samo koristili pare iz Vojvodine a da taj razvoj nije postignut uistinu. Mi nikad nismo videli efekte ulaganja koja su vršena godinama, decenijama, na Kosovu.
       S druge strane, smatra se da je veći problem urediti odnose sa Crnom Gorom nego sa Vojvodinom. Međutim, ja smatram da je problem isti. Jer, ako možemo razgovarati o Crnoj Gori sa 600 i nešto hiljada stanovnika, onda zašto se ne može razgovarati o Vojvodini sa više od dva miliona stanovnika i većim ekonomskim potencijalom od Crne Gore.
      
       Takvi zahtevi, međutim, deluju ultimativno i nagoveštavaju da se zalažete za državu koja bi samo formalno bila autonomija u Srbiji.
       - Jedini naš ultimatum jeste da ostale članice DOS-a moraju prihvatiti razgovor. Da se sedne za sto i na korektan način razgovara o budućem statusu Vojvodine.
       Mi uopšte nismo zacementirali određene naše stavove, nego smo sasvim otvoreni za rešenja na bazi argumenata, na bazi činjenica u zajedničkom interesu, ne na parcijalnom interesu Vojvodine ili parcijalnom interesu Beograda ili parcijalnom interesu drugih delova ove zemlje. Mora se poštovati zajednički interes, pre svega, države, i u tome svako treba da nađe svoj interes.
      
       Neki predstavnici DOS-a su rekli da ih nervira što ste im dali rok do 3. avgusta da odgovore na vaše zahteve. Čemu ti rokovi?
       - Slažem se sa vama da su moguće takve konstatacije. Međutim, zar se iko od tih čelnika DOS-a zapitao da li smo mi iznervirani što se ne reaguje deset meseci, nego su oni nekako iznervirani. Hajde malo da uspostavimo te relacije. Svakom strpljenju ima kraja. Mi smo jednostavno zato rekli da do 3. avgusta bude rok, a da posle moramo da osmislimo naše buduće korake, jer ne želimo da prestanemo s ovom temom. Međutim, vidi se da imamo dobru volju za zajedničko rešavanje.
       Na prvom sastanku DOS-a, održanom u petak sa gospodinom Koštunicom, čim se obrazložilo da se nije moguće sastati do 3. avgusta jer ne mogu se naći termini budući da su čelnici DOS-a na godišnjim odmorima ili su zauzeti drugim obavezama, mi smo prihvatili pomeranje za dve nedelje.
      
       Obično se internacionalizacija traži kada dve strane ne uspevaju da nađu rešenje i kada su iscrpljeni svi mehanizmi demokratskog društva. Vi ste, međutim, deo te vlasti.
       - U političkoj borbi ima i drugih načina da se privoli druga strana za razgovor. Videli smo u proteklih desetak godina da međunarodna zajednica može, ako želi, naći neka rešenja, onda može naći put ka takvom rešenju. U tom smislu smo pomenuli i internacionalizaciju problema. Ne može se prihvatiti da mi samo unutar zemlje govorimo, odnosno da unutar zemlje ne govorimo o Vojvodini, a da ne kažemo Evropskoj zajednici da slučaj Vojvodine, iako je dosta spominjan u proteklom vremenu, ni danas ne nalazi svoje rešenje.
      
       Sam DOS se u vojvođanskoj Skupštini i Skupštini Srbije ponaša kao doktor DŽekil i mister Hajd, jer Skupština Vojvodine uputi određene zahteve Skupštini Srbije a onda predstavnici istih stranaka koji su glasali nešto u Novom Sadu, u Beogradu kažu da nije vreme za te zahteve. Interesuje me kako tumačite tu vrstu podeljenosti?
       - Ne znam, možda je nekoordiniranost u pitanju, ne mogu da procenim šta je.
       Ni u jednom trenutku ne mogu reći da gospodin Koštunica ne želi da raspravlja o Vojvodini. Ni u jednom trenutku ne mogu reći, ne mogu da budem toliko zloban, da gospodin Đinđić ne želi da razgovara o Vojvodini. U petak uveče, pre nego što je počeo sastanak, on je tražio da se razgovara o Vojvodini, i ne samo tada, nego može da se tumači da to čovek oštrije postavlja. Ali, ne znam gde je ta kočnica. Znači, u vrhu ne vidim kočnicu, ne vidim ni u Vojvodini kod istih stranaka kočnicu, ali ipak neko nešto koči. Da li je to drugi ili treći ešelon u pojedinim strankama, ipak ne mogu da procenim, jer nemam toliko uvida u delovanje pojedinih stranaka, ali nečega ipak ima.
      
       Da li je to možda strah članica DOS-a da bi to pitanje moglo da povrati u život socijaliste i radikale?
       - Ne verujem da je to posredi. Odnosno, nadam se da to nije posredi. Znači, ako se nismo plašili 5. oktobra, zašto bi trebalo da se plašimo sada kad su socijalisti kao leve snage i krajnja desnica daleko od vlasti i zašto bi to trebalo da bude obrazloženje da ne razgovaramo.
       Na kraju krajeva, zašto bi trebalo uopšte da pričamo o strahu, kada u demokratski zamišljenom društvu kojem težimo, gde ima drugačijih odnosa nego što je metod prisile ili metod vladavine jedne partije ili jedne grupe u odnosu na drugu grupu, kad u tim demokratskim odnosima može na prijateljski i drugarski način da se razgovara. Zašto onda o strahu da govorimo? Verovatno je u pitanju neshvatanje ili komocija.
       Eto, oni u Vojvodini su mirni, staloženi, neće praviti cirkus, neće predimenzionirati ovaj problem, pa imamo vremena za njih kasnije. Više verujem da je ovo u pitanju - da Vojvođani nisu ratoborni kao što je to, na primer, bilo na jugu Srbije.
      
      
       Zašto se nova vlast, koja tvrdi da je demokratska, vraća rešenjima iz jednopartijskog, komunističkog sistema. Zašto ne može da iskorači iz onoga što je bilo pre dvanaest godina i krene ka rešenjima nekih razvijenijih zemalja?
       - Ne tvrdim da je naše rešenje ili naš zahtev optimalan, ili najbolji na svetu, ali želim da ukrstimo mišljenja i rešenja, pa ćemo zajedno doći do boljih rešenja. Međutim, upravo je poenta u tome što niko ne izlazi s rešenjem, pa ne želi ni s našim rešenjima da se susretne.
       Ne insistiram na tome da se mi vratimo na autonomiju iz 1974. godine, ali za tu autonomiju bar znamo kako izgleda, a ovo što ostale stranke pričaju, ne znamo kako to izgleda, jer to nije obelodanjeno. Upravo se o tome radi i hajde da sednemo, pa neka svako otvori svoje karte i da zajedničkim snagama dođemo do adekvatnog rešenja, što sam na početku rekao, da mora doći do zajedničkog interesa i zajedničkog rešenja.
      
       Savez vojvođanskih Mađara je imao predlog o trostepenoj autonomiji koji se odnosi na opštine na severu Vojvodine, koji Čanak i Isakov nisu primili sa preteranim oduševljenjem. Imate li jedinstven koncept autonomije?
       - Kao jednu od stepenica trostepene autonomije, mi vidimo autonomiju Vojvodine kao jednog centra, a u okviru autonomije Vojvodine smestili smo našu personalnu, kulturnu i, na neki način, i teritorijalnu autonomiju tamo gde je većinski mađarski živalj, ali ne s ciljem otcepljenja, separatizma i ispoljavanja različitosti, nego zbog efikasnosti rada u pojedinim područjima.
       Gospoda Isakov i Čanak nisu s oduševljenjem pričali o ovoj zamisli. Mi smo i ovde rekli: hajde da sednemo i vidimo šta je u tome problem i da li ima bolje rešenje. Ako će nas neko ubediti da ima bolje rešenje, mi ćemo odustati od toga, ali ni ovde se ne razgovara unutar vojvođanskih stranaka.
      
       Od nekih ozbiljnih lidera DOS-a može se čuti da će pitanje autonomije biti rešeno tek kada Srbija kao celina bude demokratska jer bi u nekoj budućoj autonomnoj pokrajini, opet, bilo sve visokocentralizovano, a vi se bunili protiv novosadizacije Vojvodine?
       - Sigurno da nije rešenje da se umesto jednog centra, kao što je sada Beograd, sutra javi veliki centar kao što je Novi Sad. Jer, s takvom varijantom nije sigurno da bismo se i mi složili. Sada vidim neki zahtev koji se pojavio prošle nedelje, u kojem Skupština grada Novog Sada traži da se vrati status glavnog grada Vojvodine Novom Sadu.
       Decentralizacija može da podrazumeva regione, može da podrazumeva mnoga druga rešenja, ali to treba zajednički da definišemo. Mogu da zamislim u Vojvodini nekoliko regiona, ali to ne znači da samo ti regioni treba posebno da žive i da moramo razbiti ekonomsku, političku, kulturnu celinu Vojvodine. Sve to može da živi u okviru Vojvodine ako to precizno formulišemo u budućem ustavu Vojvodine. Ne trebaju novi centri moći, jer umesto jednog Miloševića biće hiljade drugih Miloševića.
      
       U kojoj meri zakon o lokalnoj samoupravi, koji ste vi nedavno najavili, pomaže otvaranju pitanja - kako decentralizovati Srbiju i Vojvodinu?
       - Mi smo u radnoj verziji zakona o lokalnoj samoupravi to pitanje načeli, ali eksperti i radna grupa složili su se s tim da radnu verziju zakona o lokalnoj samoupravi moramo osmisliti u sadašnjem ustavnom okviru. Zbog toga u zakonu ima dosta otvorenih pitanja. U ovom trenutku ne znamo kako će izgledati buduće državno uređenje. Šta će biti sa Crnom Gorom, šta će biti sa Kosovom i da li će poseban region biti Sandžak, šta će biti sa Vojvodinom? Znači, ima mnogo otvorenih pitanja. Međutim, u novom zakonu smo išli u pravcu jačanja lokalnih samouprava. Znači, prenos ingerencija na gradove i opštine sa mnogo, mnogo većim ovlašćenjima nego što imaju u ovom trenutku.
       Na svojoj koži sam to iskusio, jer sam dvanaest godina bio gradonačelnik Subotice i znam kako to izgleda kad opština treba da rešava određene probleme, a moć, vlast i pare su u drugom centru.
      
       Kako tumačite da još nije ozbiljnije ni postavljeno pitanje neophodnosti novog ustava Srbije, jer je, čini se, teško uspostaviti novo društveno uređenje sa sadašnjim ustavom iz komunističkog perioda?
       Bilo bi normalno da uradimo ustav cele države, a u tome je kočnica odnos između Srbije i Crne Gore. Ako se u dogledno vreme, za nekoliko meseci, ne postigne rešenje, onda bez Crne Gore moramo napraviti ustav Republike Srbije da bi Srbija konačno funkcionisala kao država.
      
       Šta vi, kao lider vojvođanskih Mađara, mislite da se promenilo za mađarsku zajednicu od izborne pobede DOS-a?
       - Mnogo toga se promenilo, a opet nedovoljno. Pre svega, nemamo neprestan psihološki pritisak na Mađare u Vojvodini. Televizija nas je godinama “bombardovala”, stvarala utisak među našim življem da su nesigurni na svom ognjištu, da će biti još više useljenih u prostore gde je većinski mađarski živalj, useljenje izbeglica koji su stigli u Vojvodinu, pa prisilna mobilizacija za vreme rata i ponašanje vojske prema vojnim obveznicima. Mnogo toga. Znači, psihološki pritisak koji je postojao od 1991. godine do 5. oktobra bio je veoma izražen. To je nestalo.
       Međutim, na konstruktivan, ozbiljan način pitanje nacionalnih manjina nije postavljano i njime se niko nije pozabavio posle 5. oktobra. Iako sam na početku godine ovo pitanje postavio i signalizirao gospodinu Koštunici. Kao i u pitanju Vojvodine, i u ovom pitanju se sporo pristupa rešenju. Evo, na primer, jedan, nije baš banalan slučaj, ali nije tako veliko pitanje kao što je kriza dole na jugu Srbije. To je zakon o službenoj upotrebi jezika. Pokrajinska skupština je to usvojila i urađeno je. Potrebni su meseci da prođu ovde u pravnim službama vlade da bi došlo na raspravu u Skupštini. Ne znam zbog čega.
      
       Kao potpredsednik vlade, valjda možete da izvršite određeni pritisak?
       - I pored toga što vršim pritisak, potrebni su meseci. Šta bi bilo da ne vršim pritisak?
      
       Šta bi moglo da se uradi do kraja godine u vezi sa otvaranjem pitanja Vojvodine. Šta bi moralo da bude prvi potez?
       - Ovo pitanje zaista će se otvoriti do kraja avgusta. I korak po korak, rešiće se slučaj Vojvodine.
       Ako se prihvati zajednički materijal međuvladine komisije, onda će neki zakoni biti vraćeni na snagu u Vojvodini, a kroz ustavna rešenja tokom jeseni ili do kraja godine biće ponuđena neka ustavna varijanta za federaciju. Kako se nazire, početkom iduće godine biće ponuđene ustavne varijante za državno- pravni status Srbije i Vojvodine u okviru nje.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ