Kako je Stevan Todorović poštedeo američkog generala Šinsekija od neugodnog svedočenja u Hagu i u zamenu dobio umanjenu kaznu

      Čovek sa nadimkom Monstrum ove sedmice je u Haškom tribunalu dobio jednu od najblažih kazni koju je ovaj sud od postanka izrekao. Četrdesettrogodišnji Stevan Todorović osuđen je na deset godina zatvora jer je kao ratni šef policije u Bosanskom Šamcu učestvovao u progonu nesrpskog življa u ovoj opštini, što je Hag okvalifikovao kao zločin protiv čovečnosti. Sudija Patrik Robinson blagost kazne objasnio je time što je Monstrumu, kako su Todorovića u logoru prozvale njegove muslimanske i hrvatske žrtve, za olakšavajuću okolnost uzeto da je priznao krivicu i pokajao se, kao i da je pristao da svedoči protiv drugih Srba optuženih pred Haškim tribunalom.
       Bila je to mala pokazna vežba iz saradnje sa Haškim tribunalom i koristi koja iz takve saradnje može proizići. Tribunal nagrađuje kooperativnost, baš kao i vlada u Vašingtonu, samo što je u Hagu jedinica razmene drugačija. Vodeći svetski listovi zabeležili su da je Todorović blaže kažnjen u poređenju sa optuženima koji nisu priznali krivicu, a tužilaštvo ih je teretilo za zločine manje od onih koje je Todorović priznao.
      
       Priznanja
       Najblažu do sada izrečenu kaznu u Hagu dobio je 1996. godine Dražen Erdemović: on je u drugostepenom postupku osuđen na pet godina zatvora i već je na slobodi. Reč je o bosanskom Hrvatu iz mešovitog braka koji je 1996. godine, na sopstveni zahtev, otpremljen u Hag gde je priznao ubistvo blizu sto srebreničkih Muslimana u leto 1995. godine. I Erdemović je obećao da će svedočiti protiv većih “riba” od sebe, a u obzir su mu uzeti mladost (26 godina), mešoviti brak, nizak rang u vojsci, kao i to što se naizmenično borio u dve vojske (bosanskih Srba i Hrvata, što navodno pokazuje njegovo odsustvo “odanosti”, na engleskom commitment, bilo kojoj etničkoj grupi u Bosni), te nešto što bi se moglo prevesti kao “poštena narav”, ili sklonost poštenju (of honest disposition). Todorović je treći optuženi koji je priznao zločine: pored Erdemovića, učinio je to i bosanski Srbin Goran Jelisić, zvani Hitler, koji je osuđen na 40 godina robije (na Haškom sudu najviša kazna je doživotna robija).
       Ono što nijedan svetski list po izricanju kazne Monstrumu nije objasnio svojim čitaocima jeste uloga NATO-a u sudbini Stevana Todorovića. Ta uloga bila je obrnuto proporcionalna izrečenoj kazni: uloga velika, a kazna - u odnosu na zločin, mala. Naime, NATO je, nezakonito upetljao prste u Todorovićevo hapšenje. Kad je sudija odlučio da to istera na čistac, tužilac je Todoroviću brže-bolje ponudio nagodbu i umanjenje kazne.
       Haška optužnica protiv Todorovića nije bila zapečaćena i ovaj predratni službenik fabrike nameštaja u okolini Šamca pravovremeno se posle Dejtona iz Bosne sklonio u Srbiju, samo mu to nije pomoglo: u noći 27. septembra 1998. godine kidnapovan je iz svoje vikendice na Zlatiboru i odveden u Republiku Srpsku, gde su ga otmičari predali Sforu. Todorović nije jedini bosanski Srbin kome se to desilo: na isti način je uhvaćen i predat, bolje rečeno prodat Sforu, Dragan Nikolić, bosanski Srbin koji se krio u Smederevu, a pre njih dvojice lukavstvom je u ruke haških istražitelja namamljen predratni gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović, koga je američki general Žak Pol Klajn pozvao u goste u zaštićenu zonu u Hrvatskoj, tobož da mu uruči sliku sa zajedničkog prijateljskog susreta (Dokmanović se posle obesio u Hagu).
       Za razliku od druge dvojice, Stevan Todorović je imao sreću da njegov slučaj dopadne haškom sudiji Patriku Robinsonu, koji je na zahtev Todorovićevih američkih advokata zatražio da Sfor objasni okolnosti pod kojima je Todorović uhapšen. Sfor je prvo tvrdio nešto što je bila očigledna laž: da je uloga vojnika NATO-a bila samo to što su uhapsili Todorovića na teritoriji RS. Todorovićevi advokati su tražili da se pred sudom u Hagu saslušaju lično američki general Šinseki, komandant Sforove vazduhoplovne baze u Tuzli, kao i sve osoblje Sfor-a uključeno u hvatanje Stevana Todorovića, uključujući i predaju svih dokumenata u posedu Sfora koji se odnose na slučaj njihovog klijenta (svi pismeni izveštaji, svi tragovi kretanja vozila i ljudstva tim povodom, audio i video-trake hapšenja, naređenja, imena i adrese osoblja Sfora koje je na ovaj ili onaj način bilo povezano sa hapšenjem). Odbrana je, naravno, mogla da izvede svedoke koji će dokazati da je Todorović u času otmice spavao u svojoj kući na Zlatiboru.
      
       Sudija
       Na sve moguće načine Sfor se branio od ovog zahteva, a koristio je i sledeći “argument”: “čak i kad bi se dokazali navodi” o otmici, to ne bi bilo relevantno budući da ni u tom slučaju optuženog “ne bi trebalo vratiti državi koja ne poštuje svoje obaveze prema Tribunalu” (čitaj SRJ). Odbrana se naročito pozabavila tim argumentom Sfora iskoristivši ga za tvrdnju da “bivše, sadašnje ili buduće držanje SRJ” ne može biti relevantno za sud jer bi to značilo politizaciju Suda, a Sud mora da postupa po pravnim principima ne obazirući se na političke posledice. O političkom ponašanju SRJ može se raspravljati jedino na političkom forumu, tvrdila je odbrana. Tužilaštvo se snažno stavilo na stranu Sfora osporavajući sudiji pravo da zahteva da se generali i osoblje NATO-a pojavljuju po nuždi zakona pred sudom u Hagu. Nije vredelo: Tužilaštvo se u slučaju Todorović namerilo na sudiju koji je imao više razumevanja za argumente odbrane nego optužbe. Sudija je naredio da se Sfor pojavi u sudnici najkasnije do 17. novembra 2000. godine. Dakle, posle dve godine haškog zatočeništva, Stevanu Todoroviću ukazala se prilika da dokaže da je nezakonito uhapšen i u tom slučaju bi bio vraćen u SRJ.
      
       Preokret
       Tada nastaje nagli preokret u procesu protiv Stevana Todorovića. Pre nego što je kucnuo rok da se NATO pojavi pred sudom, tužiteljica Nensi Paterson (prethodno se u Hagu proslavila brzinom kojom je za vreme bombardovanja sročila optužnicu protiv Slobodana Miloševića) ponudila je Todoroviću nagodbu. Ona će odustati od 26 od ukupno 27 tačaka optužnice protiv Stevana Todorovića ukoliko on odustane od osporavanja zakonitosti svog hapšenja. Ako Todorović pred sudom kaže da je kriv za tu jednu tačku optužnice, tužiteljica će se zauzvrat obavezati da neće tražiti da sudije izreknu kaznu veću od deset godina zatvora. U paket-aranžman spada i to da Todorović da iskaz koji će teretiti druge bosanske Srbe optužene pred Haškim sudom.
       Lako je iz ovog sleda događaja naslutiti da je nevoljnost NATO-a da se pojavi pred sudom, jer je umešan u nezakonitu rabotu, imala neke veze sa željom tužiteljice da generala Šinsekija poštedi neugodnosti tako što će se nagoditi sa Todorovićem. U ovom slučaju bi se moglo zaključiti da je Stevan Todorović pred Haškim sudom imao tretman kakav bi imao pred bilo kojim sudom neke liberalne zapadne države. Sa dva izuzetka: da je bio u Americi, Todorović ne bi čamio u zatvoru dve godine pre nego što bi dobio priliku da dokaže da je nezakonito uhapšen. Takođe, on bi u Americi po svoj prilici ostao pri svom zahtevu da se utvrde tačne okolnosti njegovog hapšenja, što bi verovatno dovelo do njegovog oslobađanja. No, s ove vremenske distance posmatrano, Todorović je verovatno razumno postupio: da je sada u Jugoslaviji, srpske vlasti bi ga po svoj prilici same uhapsile, a tužilaštvo mu ne bi nudilo pogodbu pod kojom je odustalo od gonjenja za mnoštvo zločina, za koje je Todorović prvobitno optužen u preostalih 26 tačaka optužnice, a njegova kazna bi bila daleko teža.
       Podsećanja radi, Stevan Todorović je onaj šef policije koji je optužen da je u zgradi policije u Bosanskom Šamcu prisiljavao zatvorenike da, kako je u optužnici navedeno, “vrše felacio” jedan nad drugim. Izgleda da je to bila redovna zabava, jer je optužnica imala tačno šest svedoka spremnih da potvrde da su prisiljeni da pred drugim zatvorenicima i čuvarima jedni drugima ližu seksualne organe. Todorović je takođe bio optužen da je ubio jednog zatvorenika i da je batinama osakatio nekoliko drugih zatvorenika uključujući i jednog katoličkog sveštenika.
       U svakom slučaju, reklo bi se da je Todorović brže-bolje prihvatio ponudu tužilaštva da mu bude izrečena kazna “ne manja od pet, a ne veća od dvanaest godina zatvora”. U decembru 2000. godine oglasio se krivim po jednoj tački optužnice. Igrom slučaja, negde u isto vreme sud u Beogradu osudio je devet ovdašnjih likova na zatvorske kazne od šest meseci do osam i po godina zatvora zato što su kao plaćenici NATO-a, za nagradu od 50,000 maraka, kidnapovali Stevana Todorovića. Karikaturalni element priči je u međuvremenu dodalo hvalisanje britanskog SAS-a u londonskom “Tajmsu” prošle godine o tome kako su njihovi pripadnici “koji savršeno govore srpski” ušli neopaženo na jugoslovensku teritoriju i oteli Stevana Todorovića pod okriljem noći.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      
      

Milutinović protiv Miloševića? Todorovićev slučaj treba gledati šire od šamačkog etničkog čišćenja. On se dobro uklapa u ustaljeni način rada tužilaca u anglosaksonskim sistemima. Prvo se digne optužnica za ista dela protiv više lica. Tužilac, naravno, ima listu prioriteta: posebno mu je stalo da dokaže krivična dela prvooptuženom. Optužnica je po pravilu duga, sa i spiskom krivičnih dela kojima tužilac može da trguje tako što će u nagodbi (na engleskom “plea bargaining”) sa drugooptuženim, trećeoptuženim i drugim manje važnim optuženima tačke optužnice polako “otpadati” u zamenu za svedočenje protiv prvooptuženog. Toga u našem pravosuđu nema, ali smo gledali u mnoštvu američkih filmova, pa ćemo gledati i u bosanskošamačkom procesu protiv prvooptuženog Blagoja Simića, koji se predao Haškom sudu u martu ove godine. Nije isključeno da reprizu vidimo i u procesu protiv Slobodana Miloševića. I njegova je optužnica grupna: na njoj su za ista dela osumnjičeni oni poput Milana Milutinovića, koji teško da može snositi istu odgovornost kao Slobodan Milošević budući da nije imao istu moć kao Slobodan Milošević. Jasno je na šta je tu tužilac ciljao: na nagodbu u kojoj drugooptuženi svedoči protiv prvooptuženog, a optužnica se linja...