Hrvati se sve otvorenije ljute i teško im je da prihvate diktat velikih jer im to nedvosmisleno govori koliko su mali. U tom smislu su od Evrope zavisni kao i Srbi. Jednakost u lošem čini jedne i druge prirodnim saveznicima, što Evropska unija upravo želi

      Ovih dana na dekadentno tugaljivom i austrougarski očuvanom Paliću, dok je trajao Međunarodni filmski festival, pita mlada srpska novinarka mladog hrvatskog reditelja: “Koji je najlepši grad u Hrvatskoj?” Ovaj, misleći da je u pitanju prastari vic, odgovara: “Jasenovac!” Mlada Srpkinja ne razume humor i kaže da je ona čula kako je Dubrovnik najlepši. Na to mladi Hrvat brže-bolje uskoči: “Ma, čuj, šalio sam se. To ti je štos koji su pričali moj djed i moj otac.”
       Mnogi su ovih dana u Srbiji bili svedoci nečega što je u prvi mah ličilo na štos. I to loš. Gledajući jedan stari spot hrvatske grupe “Magazin”, nisu verovali da oni uistinu pevaju tu otužnu domoljubivu pesmicu. I ko bi zaista poverovao da su ovi hitmejkeri u vreme srpsko-hrvatskog rata, dakle s početka devedesetih, bili tako tra-la-la - ubistveno preteći. Sve u stilu: doći ćemo mi (Hrvati) i videćete vi ćetnici svoga boga...
       Onda su prošle godine i oni su nedavno pevali ovde uz sve poznatu domaću gostoljubivost. I za velike pare. Baš kao što će Oliver Dragojević reći da nema tih para za koje bi došao u Beograd. A nema tog beogradskog kafića u kome se ne vrti neka njegova “stara stvar”.
       No, ne prepuštajmo se patosu. Neko će se brže, neko sporije oslobađati grčeva realnih ratnih trauma na ovim bestidno haotičnim prostorima gde niko ne može umreti tamo gde se rodio. Živimo nekvalitetnu povijest koju smo nasledili od svojih predaka i treba se nadati da je nećemo takvom ostaviti svojim potomcima.
       S druge strane, granicom i kolonama mrtvih konačno razdvojeni, oni koji u protekloj deceniji nisu hteli puške i ne oplakuju bližnje - prvi su počeli da opipavaju puls. Trgovci i umetnici, pre političara. Na upravo završenom festivalu na Paliću, slovenački producent bosanskog filma “Ničija zemlja” na tečnom srpskom mi je objašnjavao:
       “Razgovarao sam sa četiri-pet distributera iz Beograda koji su hteli da kupe ovaj film. I prvo sam eliminisao onoga koji mi je rekao da će ‘Ničiju zemlju’ prodati kao strani film. Koji strani film na istom jeziku kojim se govori u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori?”
       Citirani mladi hrvatski reditelj kaže kako su Hrvati kontinuirano, i u najgorim godinama iza nas, “voljeli gledati srpski film, te da su vrijednosti na ljestvici međunacionalne mržnje i vrijednosti sklonosti ka srpskom filmu u apsolutnoj nesrazmjeri”. Poštovanje prema srpskom umeću pravljenja filma, zaključiće on, najveći je kulturni stub kojim Srbija može graditi most prema Hrvatima.
       I sada, kad su prve laste odavno otišle tamo i došle ovde, uveliko se pokušava odgovoriti na najteže pitanje: kakav je realni oblik zajedništva među onima koji su se razdvojili zbog terora malih razlika i koji su svoju istoriju znali da učine tako brutalno zanimljivom? Očigledno, samo onaj u kojem će slični s jedne i sa druge strane koristiti anomalije koje postoje u svakoj kulturi mržnje. Dakle, bez bratstva i ubistva, bez nostalgije. Karte na sto pa neka svako uzima od onog drugog ono što može da plati. Na toj trpezi, mladi neopterećeni intelektualci gledaju kao na treš ili kemp.
       Na drugoj strani, ili tačnije pre svega ovoga, svima sa bivših YU prostora preti onaj kilavi projekat zvani globalizacija za koju niko pouzdano ne zna kuda vodi, ali se vidi jedno: nacionalne kulture imaju sve manju prođu, tačnije sve su to strukture koje u biti nisu nacionalne. To sada osećaju Hrvati koje njihova ljubljena Europa gura u regione: sredozemni, panonski, a bogami sve češće i u balkanski. Novcem koji daje za kulturu obavezuje ih na takozvane velike zajedničke projekte. Ali najpre sa susedima pa tek onda malo šire. Onima koji su dobijanjem države ispunili svoj “tisućgodišnji san”, ovakva ideja se nimalo ne dopada. No:
       “To su sile koje ne zavise od nas”, reći će reditelj Hrvoje Hribar, “jer kad bi ovisilo od Hrvata i Srba, sve bismo, kao i uvijek, zasrali.”
       Virusni kapaciteti mržnje, destruktivnosti, brutalnosti... pokazalo se to na ovim prostorima, neuporedivo su jači od želje za politički promišljenim koracima koji se očekuju od vođa naroda i država. I vazda je jače bilo osloboditi nacionalnu frustraciju u čoveku negoli se pobrinuti da građanin bude sit. Danas se Hrvati sve otvorenije ljute na svoje zaštitnike s početka poslednje decenije prošlog veka, i teško im je da prihvate diktat velikih jer im to nedvosmisleno govori koliko su mali. U tom smislu nisu ništa manje zavisni od Evrope negoli Srbi. Jednakost u lošem čini jedne i druge prirodnim saveznicima, što pojedini lideri Evropske unije više i ne skrivaju kao cilj ove organizacije. Naterati ne samo njih iz bivše Jugoslavije već i ostale iz okolnih zemalja da jedni bez drugih ne mogu.
       Srpska čežnja za hrvatskom muzikom i hrvatski vapaj za srpskim filmom samo su početak u tom smislu i deo uzajamne potrebe za duhovnom sitošću sličnih. To, kao i sve drugo što se ubuduće bude zamenjivalo preko reke, biće etiketa sa cenom. Pa, kome ronhil, kome “Munje”. Samo neka je fer i po zakonu, što bi rekao Balašević. Sve ostalo smo u proteklom veku potrošili.
      
       RADMILA STANKOVIĆ