Reformatorski raspoloženom premijeru Koizumiju najveća bitka za reforme predstoji najpre unutar sopstvene Liberalno-demokratske partije, a tek potom u parlamentu i u drugim javnim raspravama

      Premijer DŽuničiro Koizumi uneo je živost na japanskoj političkoj sceni, za koju poznavaoci kažu da se nije mnogo menjala za poslednjih pola veka: najavio je radikalne reforme sistema i, posle izborne pobede vladajuće koalicije u Domu savetnika, gornjem domu Dieta, obezbedio pogodnije parlamentarne uslove da promene ozakoni i sprovodi. U Predstavničkom domu vladajuća koalicija (Liberalno-demokratska partija, Novi Komeito i Novi konzervativci) već ima većinu, a rezultati izbora za gornji dom, iako je odziv birača bio po običaju dosta mali, protumačeni su kao javna podrška Koizumijevim reformatorskim namerama.
       Sam Koizumi, od preuzimanja dužnosti premijera u aprilu, nije iznosio detalje o reformama, ali je, zahvaljujući svom neposrednom stilu u komuniciranju sa javnošću, dosegao popularnost bez presedana među japanskim političarima. Mladi nose majice i bedževe sa njegovim likom, a on se u masi ponaša kao slavni roker ili filmska zvezda, što bi za vladavine Tanake ili Nakasonea bilo ravno svetogrđu. Izgleda da mlađe generacije pod reformama u znatnoj meri podrazumevaju vesternizaciju - ili, bolje reći, amerikanizaciju - Japana i Koizumi je to osetio.
       Japanska politika, međutim, vrlo je složena, iako sa strane izgleda kao strpljivo i donekle ritualno ponavljanje već viđenog. Posle jedne decenije privredne stagnacije, koja se mnogo više osetila na svetskim berzama nego u svakodnevnom životu običnih ljudi, ekonomski stručnjaci predviđaju zemlji prilično sumornu budućnost (naravno, sa stanovišta visokog japanskog standarda). To je dovoljan razlog da ljudi žele promene na bolje. Ali kako se zna da su reforme po pravilu bolne, strepi se i od gubitka vrapca u ruci. (Istraživanja pokazuju da je više od 60 odsto Japanaca i danas zadovoljno svojim životom, što je ustaljeno raspoloženje za poslednje dve decenije.) Otuda je preovlađujuće uverenje među političkim analitičarima da premijeru Koizumiju najveća bitka za reforme predstoji više unutar njegove sopstvene Liberalno-demokratske partije, nego u samom parlamentu, protiv oslabljene opozicije.
       Reforme bi, sudeći po onome što se o njima do sada zna, trajale dve do tri godine i najpre bi zahvatile bankarski i finansijski sistem i javni sektor uopšte, kao i krutu i moćnu administrativnu strukturu koja se spretno prilagođava centrima političke moći i preko takozvanih specijalnih korporacija osigurava politički uticaj u privredi i poslovne interese znatnog broja političara. Sistem je decenijama počivao na akumuliranju javnih sredstava od prodaje deonica i obveznica i na investiranju tog novca u javne građevinske radove. Zaposlenost je bila vrlo visoka, pa samim tim i opšta potrošnja.
       Sada, sa stagnacijom u industrijskoj proizvodnji i slabijom prođom proizvoda visoke tehnologije, u kojima je Japan nekad bio izuzetno konkurentan, banke potražuju naplatu zajmova a unutrašnji dugovi rapidno rastu. Na pomolu je recesija, već četvrta za poslednjih deset godina. Smanjenje javnih radova vodi većoj nezaposlenosti (sadašnja stopa je 4,9 odsto, već dosta visoka po japanskim standardima).
       Koizumi želi da javni sektor privatizuje gde god je to moguće, ali nailazi na otpor takozvanih specijalnih korporacija koje su pod kontrolom političkih stranaka, među kojima i njegove. Najavljena je privatizacija pošte, ali je protivljenje došlo od jedne jake frakcije upravo iz njegove Liberalno-demokratske stranke.
       Drugi najavljeni Koizumijev reformski potez je ukidanje zakona po kojem se porez od prodaje benzina i vozila koristi isključivo za izgradnju puteva. Taj ogromni fond uticajni političari, naravno i oni iz Koizumijeve stranke, “kanališu” prema preduzimačima javnih radova po sopstvenom nahođenju, što je često neodvojivo od mita i korupcije, ali je samo po sebi splet jakih i čvrstih interesa. Samo dva dana od Koizumijeve najave reforme u finansiranju izgradnje puteva, u Tokiju je održana Nacionalna konferencija o širenju putne mreže uz učešće oko dve hiljade lokalnih političara. Konferenciju je organizovala jedna frakcija iz premijerove stranke i njeni zaključci bili su u osnovi protiv reformi. Koizumi je čak nazvan “fašistom”.
       Tako izgleda da prvi zadatak premijera reformatora nije javno proklamovanje programa reformi, nego jačanje reformatorske frakcije unutar sopstvene Liberalmno-demokratske stranke kako bi se stvorila neka vrsta unutarstranačkog saveza na bazi pomirenja frakcijskih interesa, pre nego što se otvori parlamentarna i javna debata.
       Japansko čudo odavno ne postoji, ali okolnosti u kojima je ono nastalo i počelo da nestaje toliko su složene da su spoljnom svetu i dalje dosta nejasne. Uočljive su čarke, još nema oštrih sukoba. Naslućuje se, samo, da je privatizacija javnog sektora - inače po mnogo čemu efikasnog - odraz nastojanja da se Japan smelije suoči sa izazovima globalizacije. Izgleda da će upravo globalizaciji morati da se podredi važan deo tradicionalnog ustrojstva zemlje.