Relativno meritorni svetski analitičari svrstali su Jugoslaviju (?), po opsegu upražnjavanja korupcije i pratećih joj disciplina (podmićivanje, nepotizam, ratno profiterstvo, patriotizam u vidu zanimanja, partijski biznis, itd.), na visoko treće mesto na svetu. Odmah iza Kolumbije i Gane, a ispred svih civilizovanih i demokratskih zemalja.
       Uspeh je možda i preteran, ali pošteno zaslužen.
       Više je uloženo u taj uspeh nego u sve druge uspehe zajedno. Vaterpolisti i odbojkaši još nisu dobili obećane nagrade - od njih se traži razumevanje, zemlja je na ivici bankrotstva.
       Da li će i bronza za korupciju ostati bez adekvatne nagrade?
       Može li se u korupcionaškoj disciplini još napredovati? Može li zlato?
       Može. U stručnjacima ne oskudevamo, narod nam je talentovan. Ako potraje ovo što traje i kako traje i ako ne dođe do nečeg nepredviđenog, eto nas na pobedničkom postolju.
       Uslovi su idealni: Ustav je arhiviran za neka druga vremena. Ustavni sud ne funkcioniše, a pitanje je da li i postoji. Ako smo jedina zemlja na svetu u kojoj odluke Ustavnog suda nisu sveto slovo, ako smo, sledstveno, jedina zemlja u kojoj ne važe pozitivni zakoni i redovne sudske presude (ne mogu funkcionisati redovni sudovi ako je ustavni suspendovan), onda svakako imamo pravo da se nadamo najvećim uspesima. Ako Ustavni sud ne funkcioniše, normalno je da korupcija i prateće joj pojave preuzimaju regulativu ukupnog života. Bora Pekić je izvanredno lucidno zaključio da je u totalitarnim sistemima korupcija garant opstanka narodne supstance i funkcionisanja “živog života”.
       Nova vlast (onaj njen moderniji, žovijalniji, hazarderski i rekao bih postmodernistički segment) bez pardona demonstrira Brozov doprinos pravnoj nauci da se “zakona ne treba držati kao pijan plota”. Državni interesi su ispred zakona. Profit je nukleus državnih interesa, ne Ustav. Dr Vojislav Koštunica, kao legitimni predsednik države, međutim, energično brani Ustav i ustavna načela. Po tom istom Ustavu i ustavnim načelima, njegova reč ima najveću težinu.
       Ima li?
       Koštunica je propustio važnu stvar: da pre polaganja svečane zakletve, najfrekventijeg trenutka svog života, detaljno utvrdi svoje ingerencije i ovlašćenja u okviru Novog poretka i nove vlasti. Odbrana Ustava i ustavnih načela, pozicije njegove funkcije ne sme biti samo deklarativna, ona, ta odbrana, mora biti faktička i rekao bih neopoziva. Svi koji prekrše Ustav (za koji se on pregnantno zalaže) moraju snositi posledice.
       Demokratija je ozbiljna stvar, država još ozbiljnija. Građanske slobode su zagarantovane Zakonom , ali i limitirane tim istim zakonom. Sloboda koja nije limitirana zakonom očas postane suprotnost samoj sebi. Revolucija nije limitirana zakonima, ali revolucija nije sloboda. Revolucija je potencijalna demokratija; ona će to postati tek kad se podredi zakonima. Ako se ne podredi zakonima, ona će samo jedan totalitarizam zameniti drugim, svojim. Vlast, po sebi, po svom biću, ne teži slobodi i demokratiji. Totalitarizam je ono čemu teži svaka vlast. Strogost (ozbiljnost) Zakona proverava se na strogosti (sankcionisanju) u odnosu na vlast, ne narod. Prema narodu se može biti i popustljiviji, ali ne i prema vlasti. Narod ne podnosi strogost, oranje i kopanje su slobodna zanimanja, ali vlast to nije. Zakon je Damoklov mač nad glavom vlasti. Vlast (mora) prvo da pita Zakon pa da radi. Vlast koja ništa ne radi više privređuje od vlasti koja se ubi od posla suprotno Zakonu. Mogućno je da nisam precizan (ne osećam se baš najbolje) ali sam siguran da sve stavove delim s predsednikom Koštunicom (kao merodavnom adresom).
       Druga je stvar, naravno, što predsednik Koštunica nije, pre polaganja zakletve, utvrdio svoja ovlašćenja. Utvrdio je obaveze (i da će braniti Ustav i ustavna načela) ali ne i način kako to da sprovede u praksi. Primer hapšenja Slobodana Miloševića (u prethodnom periodu na verifikovanim (?!) izborima izabranog predsednika Jugoslavije), kao i njegovog isporučenja međunarodnoj sudskoj instanci u Hagu, najpunija je indikacija da novi predsednik nije u mogućnosti da praktično realizuje svoja ovlašćenja. Ili će biti još tačnije da on ta svoja ovlašćenja pre polaganja zakletve nije dovoljno učvrstio. Ostaje utisak da su njegova (opravdana i jedino ispravna) zalaganja za neopozivo poštovanje Ustava i ustavnih načela samo pravnička retorika, ne i dejstvena moć. S pozicije svoje funkcije, a povodom isporučenja Slobodana Miloševića, tražio je mišljenje i odluku Ustavnog suda. Ustavni sud je odlučio kako je odlučio. Nova vlast (onaj njen
       postmodernistički korpus) postupila je kako je postupila. Koštunica je protestovao, bio je, reklo bi se i zaprepašćen. Sasvim u skladu sa svojim razumevanjem ustavne regulative. I šta sad? Ko je pozvan na odgovornost? Ko je smenjen? Ko će odgovarati pred Zakonom? Najviša funkcija bez faktičke moći odlučivanja. Jedna katastrofa, rekao bih. Jedna institucija manje. Jedno samovlašće više. Jedna opasna trgovina s demokratijom bez zakonske kontrole. Jedno poniženje izborne većine, da ne rečem celog naroda. Jedna najava velikih teškoća.
       Bićemo mi šampioni i u težim disciplinama nego što su mito i korupcija.
       Kako smo krenuli, daleko ćemo dogurati.
       Da se ispomognem rečima pesnika: Ćeraćemo se mi još.