Od televizije uvek pomalo zazirem kao od nečega što može da vas prikuje nekoliko sati u istom položaju i liši svake inicijative. Iako od detinjstva imam usađen stav da je gledanje TV gubljenje vremena, na četrdeset stepeni u Beogradu često mi ponestane ideja pa završim u poluležećem stavu ispred ekrana, sa ventilatorom uperenim u glavu. Od televizije zato očekujem tek da me razonodi - po navici se informišem sa radija ili sa Interneta, a obrazovni aspekt naših TV programa odavno se izgubio.
       Obavezno preskačem emisije s političkim sadržajem zbog prezasićenosti likovima iz tog sveta koji ionako nemaju ništa novo da kažu. Osim kad nije posao u pitanju, uopšte me ne zanima šta danas imaju da nam saopšte pripadnici vladinog, a još manje nevladinog sektora koji predstavljaju krute i neseksepilne žene.
       (Uzgred primećujem da sam za nekim debatnim stolovima, na kojima sam se nakratko zadržala surfujući po kanalima, u poslednje vreme ponovo čula pozivanje na “tradiciju srpskog domaćina”. Ne sviđa mi se ta tradicija, ne znam kako bih se u nju uklopila, kao ni većina ljudi koje poznajem...)
       Preskačem i sva tri programa RTS-a - deluju ofucano i staromodno. Ponekad odgledam Ćirilova na Studiju B i neki italijanski film na TV Politika. Pink ne gledam jer je pod snegom ( u mojoj neodlučnosti da popravim sliku krije se izvesna namera). Za BK mi je jasno što promovišu pevačke sklonosti ženskog dela svoje porodice (a ko bi inače?), ali me buni ova poplava makedonskih i hrvatskih “zvezda” koje postaju popularnije u Srbiji nego u krajevima iz kojih dolaze. Nije turbo-folk, al’ je jednako stupidno. U tome se, izgleda, takmiče sa Pinkom, koji je donedavno (dok je slika na mom televizoru još bila jasna) gurao, među ostalim kreaturama, i neku bosansku varijantu Back street bodžs-a, izvesnu grupicu Seven up, koja mi je upala u oči zbog teksta na koji sam slučajno naišla u sarajevskim Danima, u kojem njihov menadžer priča o svojim danima u srpskom logoru i pravda se da u Srbiju ide samo da uzme pare.
       Moj izbor se najčešće završava na TV B92 i sportskim satelitskim kanalima, kad naletim na tenis ili atletiku. Televizijska produkcija B92 možda je preterano lonj budget, ali tu ima vrlo originalnih autora, poput već slavnih TV manijaka ili Šaponje i Čavića, koji prave one neobične reportaže o nesvakidašnjim gradskim likovima (o mladim hakerima iz Crne ruke ili o klincima koji žive na beogradskim ulicama) i nekim bizarnim pojavama koje osvetljavaju naš mentalitet (mislim na epizodu sa “pipačima hleba” po gradskim samoposlugama). Tu je i mlada ekipa sa svežim idejama koja stoji iza džinglova. Nedostaju ipak harizmatičniji voditelji kakvih ima na radiju. Bi-Bi-Sijev paket serijskih filmova i dokumentaraca učinio je ovu TV atraktivnom. Ima tu i bajatih, trećerazrednih igranih serija, ali tradicionalno dobri dokumentarci su pravo osveženje. Ne propuštam Luja Terua i njegove neobične vikende, u kojima na očaravajuće neposredan način ovaj mladi Britanac ulazi u svet svojih sagovornika, likova sa margine američkog društva, porno glumaca, prodavaca sprava za vežbanje, svingera, hipnotizera, stručnjaka za brzo zavođenje, radikalnih crnačkih lidera... NJegov neodoljivi šarm, rezultat engleskog humora i poslovičnog cinizma nasuprot američkim mediokritetima, otkriva da se razlike između Starog i Novog kontinenta nisu izgubile. Redovno odgledam i serijal DŽez, da obnovim gradivo. Jedna usputna opaska iz neke od prethodnih epizoda učinila mi se vrlo originalnom - o tome kako bi se pojam civilizacije mogao sažeti u reč: “njelcome”. Od američkog humora mogu da podnesem samo Kozbijev. Grifinov zarazni smeh je nešto što mi nedostaje kad se osvrnem oko sebe.
      
       ANA OTAŠEVIĆ