Naredba 37 i Službena beleška su glavni dokazi u procesu protiv Milanovića. Prvi govori da je Milanoviću naređeno da premesti ljude iz Takovske, a drugi da je on to odbio

      Posle gotovo šest meseci istrage, Okružno javno tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv Dragoljuba Milanovića, bivšeg generalnog direktora RTS-a. Milanović se tereti za dva dela, za teško delo protiv opšte sigurnosti povodom pogibije 16 radnika RTS-a u bombardovanju zgrade Televizije (krivičnu prijavu podnele su porodice poginulih još 18. jula 2000. godine) i za zloupotrebu ovlašćenja u privredi, a krivičnu prijavu u ovom slučaju podneo je MUP Srbije.
       Milanović se tereti da, kao generalni direktor Radio-televizije Srbije, nije ništa preduzeo kako bi zaštitio zaposlene uprkos opasnosti od bombardovanja zgrade Televizije. Ključni dokaz tužilaštva jeste Naredba 37, koja je predviđala da se u slučaju ratnih operacija zaposleni i tehnika iz Aberdareve premeste na rezervne položaje. Prema rečima Srđana Šišića, advokata koji zastupa porodice poginulih, Naredba 37, kao naredba savezne vlade i Saveznog ministarstva za odbranu, podrazumevala je Milanovićevu obavezu da je potpiše i naredi njeno izvršenje.
       Milanovićev advokat Branimir Gugl tvrdi da je optuženi ovu naredbu potpisao još za vreme Rambujea, ali da za njeno izvršenje nije bio odgovoran, već ljudi koji su zaduženi za bezbednost Televizije. Šišić, međutim navodi da je Milanović odbijao da je potpiše i naredi njeno izvršenje i dodaje da postoji dokument koji ukazuje na Milanovićevu krivicu. “Slobodan Perišić, Mitar Đelić, Zvonimir Jovčić i Andrija Tadić, ljudi iz RTS-a, zaduženi za bezbednost Televizije, više puta su razgovarali sa Milanovićem i molili ga da naredi izvršenje Naredbe 37, a pošto je on to uporno odbijao sastavili su Službenu belešku u kojoj konstatuju da on odbija da potpiše i izvrši naredbu”, tvrdi Šišić i dodaje da ključ celog spora nije čak ni u tome da li je Milanović potpisao naredbu, već zašto nije dozvolio da se ona izvrši.
       Jedan od glavnih argumenata u odbrani povodom ove naredbe, kako kaže Gugl, biće činjenica da je ratni plan Televizije bio pripremljen za klasične napade, za kopneni rat, a ne za napade iz vazduha i dodaje da to što Milanović nije primenio tehničke mere zaštite ljudi, čak se i ne odnosi na bombardovanje. “Ako radnik koji radi na skeli padne i pogine, a šef mu nije obezbedio sigurnosne pojaseve, onda on može da odgovara”, kaže Gugl. “Dodaću da je u vreme bombardovanja postojala i kontranaredba - da sve značajne firme pojačaju svoj rad. To se posebno odnosilo na RTS jer je odmah uočeno da se radi o medijskom ratu. Pošto je to prvi medijski rat koji smo mi dobili oni su i bombardovali RTS. U krajnjem slučaju, emitovanje četiri programa (prvog, drugog, trećeg i satelitskog) nije bilo moguće sa drugog mesta. Jedino je u Takovskoj bilo moguće voditi medijski rat.”
       Kakva će biti Milanovićeva sudbina sud, možda, može da odluči samo na osnovu slučaja sa Naredbom 37, a ako se dokaže njegova krivica sledi mu kazna zatvora od tri do petnaest godina. Advokat Šišić, ipak, ukazuje i na druge pretpostavke koje su možda mogle da se uključe u istragu. “Indikativno je da se redakcija Si-En-Ena iselila iz RTS-a dva dana pre bombardovanja. DŽon Filding, direktor dokumentarnog programa Si-En-Ena obećao nam je pomoć, jer ako je tačno da su oni objavili da će biti bombardovan RTS, da se pojavljivao neki general iz sedišta NATO-a koji je govorio o tome, onda postoje arhivski snimci. Pomoć su obećavali, ali nažalost ništa od toga”, kaže Srđan Šišić i dodaje da im nisu od pomoći ni izjave DŽordža Robertsona i Karle del Ponte o tome da je Milošević bio obavešten, jer su u naknadnim izjavama ublažili tvrdnje sa obrazloženjem da je Milošević bio obavešten koliko i svi građani Jugoslavije.
       Prema drugom delu optužnice, Milanović se tereti za zloupotrebu ovlašćenja u privredi jer je prekršio Uredbu o deviznom poslovanju prema kojoj sve firme koje imaju devizni priliv, novac moraju da čuvaju u Narodnoj banci. “Milanović se tereti jer je u kasi nacionalne televizije posle petog oktobra pronađeno oko 500 000 nemačkih maraka, koje je Televizija imala od pružanja usluga drugim televizijama. Po uredbi, novac je trebalo da se čuva u banci. Međutim, budući da je često bio neophodan (za snimanja, odlazak u Rambuje i slično), a banka nije mogla da ga isplaćuje, Milanović je, onda, naredio da se novac drži u kasi RTS-a”, navodi advokat Gugl i dodaje da su tu uredbu kršili mnogi direktori velikih firmi, te da nije ni čudno što se i Milanović rešio na takav korak. Ukoliko se ova optužba potvrdi kao tačna, Milanović bi mogao da bude osuđen na kaznu zatvora od tri meseca do pet godina.
       Porodice poginulih u bombardovanju ne zanima mnogo ovaj deo tužbe. “Kada sud Milanovića tereti za ovakve stvari, on ga praktično i amnestira”, kaže Šišić, navodeći da je i optužbu za teško delo protiv opšte bezbednosti trebalo preinačiti u optužbu za ubistvo sa predumišljajem. “Niko iz istrage nije hteo da malo više radi na ovom slučaju, da se vidi da li se eventualno radi o ubistvu s predumišljajem.”
      
       DRAGANA MATIĆ