Obe strane u proključalom kotlu svima svete zemlje izložene su i nišanu protivnika i kušanjima radikalne (teško savladive) demonske raspaljenosti iz sopstvenog stroja, a pri tom svaka je uverena da je potpuno u pravu i da “đavo” stanuje na drugoj strani

      Potpuni pesimisti idu dotle da za 2002. već proriču čak i opšti arapsko-izraelski rat. “Oslanjaju” se na stvarnost 2001 - uništeno poverenje u istorijski kompromis Palestinaca i jevrejske države i nekontrolisanu eksploziju Druge intifade koja se sudara sa nemilosrdnim odgovorom druge strane. Od prošlog septembra, kad je izazovnom šetnjom sadašnjeg premijera Arijela Šarona kraj “nedodirljivih” jerusalimskih džamija Al Aksa i Kupola na steni zapaljen fitilj, dosad više od pet stotina mrtvih Palestinica, i više od 130 Jevreja i trinaest izraelskih Arapa potvrđuju kako je na lomači političko-diplomatska opcija razrešenja najtežeg bliskoistočnog klupka.
       Dobitnike Nobelove nagrade za mir, nagrađene za obrazac međusobnog pomirenja, Šimona Peresa i Jasera Arafata, danas deli, dublja nego ikad, otrovna provalija. Treći laureat Jichak Rabin, je ubijen.
       Obe strane u proključalom kotlu svima svete zemlje izložene su i nišanu protivnika i kušanjima radikalne (teško savladive) demonske raspaljenosti iz sopstvenog stroja, a pri tom svaka je uverena da je potpuno u pravu i da “đavo” stanuje na drugoj strani. Nikakav prekid vatre, kako pokazuju dosadašnji, neće izdržati bez obnove poverenja u stvarne namere. Potom je tek neophodna politička poruka o privrženosti pregovorima na bazi već izbledelih sporazuma iz Osla, koji su teoretski regulisali buduće izraelsko-palestinsko dobrosusedstvo.
       Praksa je veoma daleko od poodavnog dogovora o konačnom miru. Analitičari su složni da na vidiku nema nikakve stvarne mirovne inicijative i da još zadugo krug nasilja ostaje jedina opcija, pred kojim uzmiču unutrašnji i spoljni pomiritelji. Čak i Amerika, jedina opremljena polugom moći diplomatskog i novčanog dvosmernog uticaja ostavlja za svaku administraciju klijente od posebnog interesa da se još “kuvaju u sopstvenom loncu”. Buš i Pentagon odbacuju pritisak Stejt departmenta za tradicionalno veću umešanost Sjedinjenih Država. Sekretar izraelskog kabineta Gideon Sar u poseti Vašingtonu ohrabren je izjavom predsednikovih bliskih saradnika da jerusalimska vlada “ima prijatelja u Beloj kući”. Istina, prošle nedelje Bela kuća je saopštila da “ostaje protivna hirurški izvedenim ubistvima”, ali i potpredsednik Dik Čejni je komentarisao da Izrael ima “izvesnih opravdanja”.
      
       Različita viđenja
       Izvesno je da Arijel Šaron smatra da još nema ograničenja u vođenju poslova po svom obrascu. Televizijskoj mreži Foks premijer je izjavio kako će “Izrael nastaviti da lovi teroriste i da ubija sve koji planiraju napade na jevrejsku državu” odbacujući pri tom bilo kakvu zamerku iz sveta ili misije stranih posmatrača, za čim istovremeno uzalud vapije Jaser Arafat tražeći dolazak takvog tima iz SAD i drugih zemalja. Palestinci počinju da pominju mogućnost “povratka Autonomne uprave koja upravlja Zapadnom obalom i Gazom u podzemlje, kako bi izbegli dalje izraelske napade”.
       Iskusni politički veteran opomenuo je sunarodnike da koriste termin “likvidacija” prilikom ubijanja “obeleženih opasnih palestinskih militantnih pojedinaca”, uz poruku da Izrael nije “država mafije”.
       Upućeni, međutim, ukazuju na to da su manje bitne lingvističke delikatnosti već je ključ, u ovom kritičnom času, suštinski spor između premijera Šarona i njegovog ministra spoljnih poslova Peresa. Ništa posebno neočekivano. Neobičnije je svakako što obojica sede u istom kabinetu, pa je bilo pitanje više vremena kad će dva viđenja početi da se sudaraju. Makar i s konačnim ciljem, izbor je između batine i šargarepe.
       “Pitanje je na koji način će Izrael odgovoriti na Arafatove SOS signale”, piše autoritativni telavivski dnevnik “Haarec” uz objašnjenje: “Hoće li vojni i ekonomski pritisak na njega biti nastavljen dok se ne slomi ili će mu biti ponuđena diplomatska ruka?”
       Arafat je svakako realni partner, ali on ubrzano gubi tle pod pritiskom ćelija Hamasa i DŽihada. NJihov radikalizam i terorizam stiču masovnu podršku Palestinaca. Sve rasprostranjenija dilema Izraelaca jeste “imaju li uopšte partnera za mir”, dok je na drugom polu osećanje opšte frustracije, za islamsku i nacionalističku utehu nepresušan izvor regrutacije.
      
       Pretnja a ne šansa
       Peres i Šaron se slažu da je posle serije izraelskih likvidacija palestinski vođa upravo u stanju frustracije. Izraelci zaključuju da sve jači Hamas, počinje da ugrožava stabilnost Arafatovog autonomnog režima. Ako se izraelski pritisak nastavi, računica je premijerovog kruga, “Arafat će morati da učini više od izdavanja saopštenja i moraće silom da deluje protiv islamskih organizacija kako bi ostao na vlasti, jer će mu i život biti ugrožen.”
       Drugačije je, izgleda, Peresovo viđenje. I ministar nalazi da se Arafatu na ulici izmiče pod nogama. Ali Peres smatra da je takvo Hamasovo preuzimanje “Izraelu više pretnja nego šansa”. Strahuje da previše slab Arafat ne može da obuzda svoje sunarodnike i nametne prekid vatre. Šimon Peres zbog toga veruje da Izrael treba da pomogne Jaseru Arafatu “torbom diplomatskih i ekonomskih šargarepa”, uz otvaranje kanala za komunikaciju.
       Prošlog vikenda, predsednik vlade Šaron odbio je Peresov predlog da sa Palestincima na visokom nivou počne razgovor o prekidu vatre “pre nego što protekne sedmica u kojoj neće biti ni minuta terora”. Premijer veruje da je bolje da se nastavi sadašnje “pritezanje omče” Arafatu. Ipak, rasprava će se nastaviti. Ni Peres nije za diplomatiju pod vatrom, ali - po njemu - u stvaranje situacije za pregovore moraju da budu umešani vladini zvaničnici a ne da to bude prepušteno samo vojsci. NJegovo ministarstvo čak predlaže da Izrael još jednom jednostrano proglasi primirje, “jer od tako ponovoljenog majskog pokušaja koji je proizveo i određene diplomatske dobitke ne može da bude štete”.
      
       Crne liste i slutnje
       Spouksmen izraelskog Ministarstva odbrane Jarden Vatikaj sintetizuje trenutnu filozofiju: “Izrael uzima u obzir kritike iz sveta, ali ako je prilika da se zmiji otkine glava, mi biramo ovo drugo.” U pažljivom vaganju, nezavisniji analitičari nalaze da najnovija praksa dobrim delom troši “visoki kredit koji je Jerusalim stekao relativnom uzdržanošću posle junske samoubilačke operacije Palestinca-bombe koji je ubio 21 posetioca telavivske diskoteke”. Posebna upozorenja dolaze iz akademskih krugova, od pojedinih profesora koji otkrivaju dugoročnije opasnosti od od “kratkoročnih osvetničkih dostignuća”.
       Boaz Ganor, ekspert za bezbednost, na primer, skreće pažnju da takva “posrtanja” otvaraju prostor za spaljivanje sopstvenih obaveštajnih izvora, moguću međunarodnu osudu i rizik smrtonosne osvete”.
       Čak i Arijel Šaron je u dilemi. Ne sme da pokaže ni najmanji znak popustljivosti i slabosti jer je izložen i oštrini kritičara kod kuće za nedovoljno čvrstu ruku, a gola sila stavljaće ga više na metu svetskih lidera i pred zamku da se spoljne simpatije - kako formuliše Rojtersov izveštač - “krenu na stranu palestinskog Davida koji se bori s izraelskim Golijatom”.
       “Izrael se oseća dovoljno snažnim da preduzme nešto odlučno protiv Palestinaca, ali ne dovoljno jak da potpuno ignoriše zamerke drugih “, svodi ovu “kvadraturu kruga” Mark Heler iz Jafo centra za strateške studije Univerziteta u Tel Avivu.
       Jednostavno, međunarodni napori da se okonča desetomesečno izraelsko-palestinsko krvoproliće su u ćorsokaku, s malo izgleda i za prihvaćene “slamke”, makar bile “jedine u igri” - kako je nazvao američki državni sekretar Kolin Pauel amanete Mičelove komisije i šefa CIA Teneta - čak usvojene, ali ih zavađeni i zaraćeni nisu ostvarili.
      
       BORIVOJ ERDELJAN