Veruj Ženi svojoj više nego sebi samom! Vera će te tvoja, u Ženu svoju, spasti

      “Moja supruga se, videvši samo radni naslov ‘Knjiga o zvocanju’, pre nego što sam išta napisao, nasmejala i bez mnogo premišljanja dala odgovor: ‘To je seksistička tema. Rastrgnuće te feministkinje...’
       ‘Zašto si odmah pretpostavila da će se tekst odnositi samo na žene? Ili je toliko vezano za žene, da se samo po sebi nameće’”, uvodni je dijalog neobične studije “O zvocanju i ljubavi”(Beoknjiga, 2001) psihologa-psihoterapeuta Nebojše Jovanovića, kome je ovo peta knjiga po redu (posle romansirane psihoanalize “Biti jedno” i romana “Susret”, kao i dve zbirke “pojezije” “Humor na mozgu” i “Kokice”).
       Reč je o psihoanalitičko-humorističkom eseju, “neozbiljnoj” studiji koja govori o sedam smrtnih muških grehova (“lenji, samoživi, skloni prevarama i dvostrukom moralu, inertni, neozbiljni...”), o deset velikih ženskih istina (“Žena nikada nema šta da obuče, Ženini roditelji su bolji, Žene su lepše i pametnije...”) i deset ženskih zapovesti (“Veruj Ženi svojoj više nego sebi samom! Vera će te tvoja, u Ženu svoju, spasti.”), o muškim planetarnim glupostima izrečenim o ženama (“Onaj ludi Frojd je obznanio da žene zavide muškarcima na penisu!”). Psiholog iz tima za razvod braka jednog beogradskog centra za socijalni rad, bio je svedok nekoliko hiljada “razvedenih” priča i njihovih verzija. U svojoj studiji poigrava se, dobro poznatim, muškim i ženskim istinama:
       “Velika dela kulture i dalje stvaraju muškarci. Kako im Bog nije dao mogućnost da rađaju život, izgleda kao da im je, za utehu, omogućio da se porađaju u mukama stvaralaštva. Za razliku od žene, biološki, muškarcima su svi dani plodni. Možda se ta svakodnevna plodnost prenosi i na duhovnu razinu... Ali, postoji i drugi ženski argument koji ‘pije vodu’. Muška pamet je apstraktna, a ženska konkretna, životna. Kao što je muško stvaralaštvo simboličko i predmetno, žensko je sam život - dete. E, tu nema kontraargumenta. Nije valjda kultura važnija od života?”
       Autor zvocanje tretira kao metod. Analizira ga sa psihodinamskog i bihejvioralnog stanovišta (“Neželjeni efekti: izazivanje revolta i ponašanja suprotnog željenom, slabljenje seksualnih apetita muškaraca, bežanje od kuće, preusmeravanje seksualnog interesovanja na drugu ženu ili žene...”) kao i s aspekata efikasnosti i trajnosti efekata.
       Kada je reč o metodu bezuslovne ljubavi, psiholog Nebojša Jovanović prvo daje psihofizičke osobine bezuslovne ljubavi, potom i nedostatke i prednosti ovog metoda. Tako, ljubav je okrugla, čvrsto mekana (“LJubav je mekana, ali ne razmazuje.”), lako teška (“LJubav je gost. Vanzemaljac.”), debela (“Kad nekoga volimo, on je za nas veliki, veliki kao ceo svet. Zamislite koliko tek mi moramo biti veliki da bismo u sebe primili tako veliko biće.”), talasasta ( “Kovrdžava je. Ondulirana. Kao “trajna”. Ona je, zapravo, talas.’Dobra vibracija.’”), nije formalista, “nije uslužna delatnost”, nije sveznajuća, svemoćna, niti nepogrešiva...
      
       Z.L.