NAZIV: Poezija u vremenu (O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka)
AUTOR: Gojko Božović
IZDAVAČ: Oktoih, Podgorica 2000.

      BOGDAN A. POPOVIĆ
      
       Jedan od najagilnijih mladih aktera ovdašnje književne scene, Gojko Božović (1972) svoj dar i privrženost književnosti potvrđuje višestruko: kao pesnik i kritičar, kao izdavač i neumorni promoter novih knjiga. NJegova prva (i veoma obimna) kritičko-esejistička zbirka sadrži tekstove o opusima, ili o delima trideset trojice savremenih srpskih pesnika. Nanizani eseji i kritike nastajali su, kako Beleška o knjizi obaveštava, tokom devedesetih, ali stvaralačke orijentacije predstavnika više pesničkih naraštaja o kojima je reč markiraju celu drugu polovinu dvadesetog veka. Onako, razume se, kako je Božović sagledava i prosuđuje. Knjigu uobručuju načelni tekstovi: s početka, “Zašto čitamo?” - na kraju, “Da li su varvari rešenje?”
       Promene u srpskoj poeziji - pretežno u modernoj i neosimbolističkoj, postmodernoj i transsimbolističkoj - Božović u uvodnom tekstu diferencira po decenijama u kojima su ih istaknuti predstavnici pesničkih naraštaja inicirali. Najviše, pri tom, drži do promena koje se ispoljavaju unutar pesnikovog odnosa spram sopstvenog vremena. NJegovo je stanovište da “razumevanje vremena u kome nastaje, odgovara poetičkoj periodizaciji srpske poezije u drugoj polovini 20. veka”... Božović, dabome, ne misli da su redukovana prijemčivost, pa i hermetičnost moderne poezije drugo ime za odsustvo kvaliteta. Naprotiv, budući u prirodi pesničkog govora, ova su svojstva pravi podsticaj za tumačenje. A jedino svrhovito tumačenje je ono koncentrisano na “nijanse” po kojima se poetske tvorevine suštinski razlikuju. Na one, podjednako, koje nas, otkrivajući “način pisanja teksta i razloge zbog kojih je taj način izabran”, približavaju smislu teksta.
       Svrha tumačenja je, da odmah kažemo, u većini Božovićevih tekstova ostvarena, a favorizovani analitički metod je retko primenjen. Istini za volju, konsekventnost u praktikovanju kritičkog metoda (pogotovu disciplinarnog, koji je ovde nagovešten) ne mora obavezno biti plodotvorna, u kraćim novinskim kritikama (kakvih u ovoj knjizi ima) nije ni smislena. Hoće se reći: nesaglasnost kritičko-esejističke Božovićeve prakse sa delom njegovih načelnih stavova spremni smo da zanemarimo naprosto zato što je, u osnovi veoma relevantna, složena, pa i neuobičajeno aktuelna zamisao knjige zadovoljavajuće realizovana. Poetički odnos srpskog pesništva druge polovine prošlog veka prema sopstvenom dobu, kako ga Božović u esejima i kritikama promišlja, veoma je kompleksan fenomen. Jer, kada je okrenuta temama kulturne tradicije i istorije, “poezija ih sažima u iskustvo referentno čitaocu našeg vremena”, a kada smera neposrednu savremenost, “čuva vezu sa kulturno-istorijskim referencama”.
       Podrazumevamo li raznovrsnost u pesničkom ostvarivanju navedenih relacija, slobodno možemo reći da su posredi dva poetička modela prema kojima kritičar prorađuje opuse i dela izrazito različitih pesnika. Takvih kakvi su, recimo, Popa i Raičković, Lalić i Simović, Radović i Bećković, Branislav i Milutin Petrović, Tadić i Tešić. I ceo niz drugih predstavnika srednje i mlađe generacije. Prorađuje i tumači, ali ih ne podređuje rečenim modelima. Na delu je kompetentan tumač moderne poezije koji svoj naum ostvaruje savršeno svestan koncepcijskih odlika koje ove pesnike čine neuklopljivim u tvrde šeme. Tumač koji, uspešno se koristeći iskustvima nekolikih, uglavnom novijih kritičkih škola, pravim povodima i na ključnim temama aktivira primerna teorijska i druga znanja. I ne odustaje od uverenja da kritika, uz ostalo, treba da bude i “novo književno iskustvo po sebi”.
       U celini gledano, Poezija u vremenu je veoma dobro zamišljen i izveden projekat, kritičko-esejistički sektor savremene srpske književnosti nesumnjivo je njime dobio na vrednosti. Ne bi, međutim, valjalo prevideti da množina raznovrsnih, i po vrednosti neujednačenih, tekstova istina funkcioniše u celini ali, isto tako, izlaže na uvid postojeće nedostatke kritičarevog postupka. U prilici smo da naznačimo tek neke: povremenu skokovitost u razvijanju esejističkog koncepta, formulacije čiji se smisao u više tekstova (i u različitim kontekstima) ponavlja, prepuštanje frazeologiji koja jednostavna opažanja “pokriva” komplikovanom terminologijom.
      
      

Nepoznati Milošević Sa strašću svojstvenom vrsnom novinaru, ali i predanošću koju poseduju istoričari, Đuro Zagorac je ovog puta napisao knjigu koja pre svega otkriva da je dugo i temeljno rađena. Potom čitaoci nalaze potpuno nepoznate detalje iz života najslavnijeg zatvorenika planete.        Knjiga jednostavnog naslova “Slobodan Milošević”, sa podnaslovom lične i porodične drame, podeljena je u kratka poglavlja koja svojim nazivima sugerišu autorovu nameru: Prvi!, Portret, Vasojevići, Miloševići, Zavičaj, Roditelji, Otac, Majka, Brat, Baba, Ujak, Tetka, Brak, Supruga, Deca, Ćerka, Sin, Vođa, Besednik, Zdravlje, Srbija, Vladavina, Raskol, Vešala.        Zagorac veliki deo knjige posvećuje porodičnom stablu Miloševića i Koljenšića (devojačko prezime majke Stanislave) da bi otkrio još jedan bitan detalj: pored oca, majke i ujaka, i tetka Slobodana Miloševića, Darinka-Dara Milošević je takođe izvršila samoubistvo.