Iako su dominirali ekološki filmovi, pobedila je turistička razglednica zvana “Bliski susret sa Čileom”

      Na upravo okončanom 9. Mefestu pobedio je film “Bliski susret sa Čileom” Silvija Kalocija, desetominutni kolaž u kome se vide i lepote te zemlje, posebno snegovitih Anda, i život u njoj, naizgled veseo, ali i oduševljenje turista koji na aerodromu, kao na lančanoj traci, izjavljuju koliko su srećni što su tu bili i zaklinju da će se ponovo vratiti. Može im se verovati na reč sudeći po tom filmu. Toliko kao informacija koju dugujemo. Gran pri Mefesta 2001. mogao je da dobije i neki drugi film, a bilo je i atraktivnijih (“Čarobna Hrvatska” Balda Čupića), relevantnijih (“Arza” Saše Terzića o raščišćavanju mina na crnogorskom primorju posle bombardovanja), začudnijih (“Svetibor” Dragomira Zupanca).
       Međutim, svečanom otvaranju Mefesta 2001. prisustvovao je lično ambasador Čilea u Jugoslaviji, a to je već gest koji se morao posebno uvažiti. Bio je, ujedno, i jedan od retkih gostiju visokog ranga koji su potegli po nepodnošljivoj vrućini do Zlatibora gde je, bez obzira na planinski vazduh, ljudima preko dana doslovno pretio toplotni udar. U toj, dakle, vrelini protekla su tri festivalska dana na kojima su prikazani filmovi iz Austrije, Belgije, Bugarske, Čilea, Kine, Hrvatske, Dominikanske Republike, Finske, Nemačke, Irana, Italije, Litvanije, Makedonije, Maroka, Norveške, Perua, Poljske, Portugala, Portorika, Rusije, Slovačke, Španije, Švajcarske, Turske, Republike Srpske i, jasno, Jugoslavije.
      
       Neverni Zlatiborci
       NJih 40 našlo se u konkurenciji za nagrade, a po izboru selekcione komisije kojoj je predsedavala Branislava DŽunov. Iako je Mefest, festival turističkog, ekološkog i sportskog filma, prevagu je - i to dobru - ovoga puta odneo ekološki. Praktično, polovina izabranog bila je tog, nazovimo, žanra a sa obrazloženjem da je u trku ušlo stotinak ostvarenja od čega se većina bavila prirodnim ili, pak, duhovnim zagađenjem.
       Mefest je osnovan 1993. godine, u vreme najžešće jugoslovenske krize, a po ideji Gavrila Azinovića. Ta će se prva godina pamtiti po izuzetno velikom broju filmova iz, doslovno, celog sveta. Među velikim imenima naše kinematografije učestvovali su tada u kreiranju i radu festivala reditelj Aleksandar-Saša Petrović, zatim Krsto Škanata, Zdravko Velimirović, Petar Lalović, Slobodan Šijan... Mefest potom beleži uzlet da bi 1996. bio i zvanično primljen u Evropsku asocijaciju turističkog filma sa sedištem u Beču. U proteklih osam sezona prikazano je više od 800 filmova iz pedesetak zemalja.
       Novo je vreme a s njim se primetno i Mefest promenio. Ovoga puta stiglo je upadljivo manje stranaca nego ranijih godina ali se, u isto vreme, pojačala bitka za festival na domaćem terenu. Uvek, u stvari, iznova treba uveravati Zlatiborce da Mefest nije strano telo koje bi samo da uzima i da se okoristi, pogotovo je to bio slučaj ove godine kada para nema i kada je štednja pravilo života broj jedan. Zaboravlja se, da li slučajno, da taj Festival, mali ali i veliki, jeste nešto što direktno nedostaje letnjem turizmu na toj lepoj srpskoj planini po principu da sedenje po kafićima u kombinaciji sa kratkim šetnjama nije najbolji mogući odmor. Zaboravlja se i da je Mefest jedini festival specifičnog tipa u ovoj zemlji. Koliko on može da bude i edukativan i prijemčiv, dokazuje primer da će i Banjaluka prvi put ove godine, i to krajem avgusta, osnovati sličan festival. Privlačnost takve smotre videla se ove sezone na Zlatiboru i po tome što su na otvorenom prikazani studentski filmovi, na velikom ekranu a na glavnom zlatiborskom trgu, gde su ih turisti gledali ili s pažnjom ili zastajkujući, svejedno. Bilo je to, u svakom slučaju, nešto novo za njih.
       Predsednik žirija Mefesta 2001. Zoran Predić, istaknuti televizijski kritičar i direktor Ju-infa, optimistično gleda: “Raznolikošću filmova Mefest spada u bolje i kvalitetnije festivale, ali ne i najbolje. Eksplozija kvaliteta može se očekivati tek na idućem, desetom, znači jubilarnom festivalu i to u ambijentu koji je zaista idealan za ekološki, turistički, pa i sportski film. Što se tiče ovogodišnje ponude, mislim da je kvalitetom značajno odskočio turistički film bez obzira što je dominirao ekološki.
      
       Manifestacija za poštovanje
       Najslabija je bila ponuda sportskog filma što je, po mom mišljenju, u raskoraku sa rezultatima koje relativno mala zemlja Jugoslavija poslednjih godina i meseci primetno postiže. Inače, nagrade smo donosili jednoglasno izuzev u slučaju one glavne - Gran prija. Ne krijem da sam i sam glasao za čileanski film koji je, po mom uverenju, odskakao poetskim pristupom turizmu što je delovalo osobeno. Nadam se da ću autoritetom predsednika žirija uspeti da dobijem većinu kvalitetnih filmova Mefesta i potom ih emitujem na Ju-infu. Ako ne, onda ćemo pristupiti pirateriji! Šalim se, naravno, a sve zbog toga što verujem da ima puno zanimljivih ostvarenja viđenih na tom festivalu koja zavređuju prikazivanje na malom ekranu.”
       Da je Mefest u principu manifestacija za poštovanje, nema sumnje. Takve smotre treba podržavati zato što favorizuju specifičnu kinematografiju. Odsustvo jače ponude ove sezone i, pre svega, inostranih gostiju svedoči, međutim, o tome da je Mefestu na izvestan način pao rang. Ništa on za to nije kriv. On samo deli sudbinu ove zemlje kojoj je značajno pao rejting u svetu. Svedena od dna do vrha, i obratno, na nivo prosjačkog štapa, to više nije ona (po zlu i dobru) egzotična zemlja u koju se dolazilo što iz ljubavi, što iz kurioziteta, što iz pružanja lične podrške. Ne, mi smo ispali iz mode, i to načisto, te smo danas samo još jedna sirotinja u velikom tranzicionom nizu koja moljaka novac po belom svetu što stvara ne toliko otpor koliko prezir. U tom smislu Mefest je samo ogledalo novog stanja. Ostaje nada da će biti bolje, šta drugo...
      
       JASMINA LEKIĆ