Belgium Rhythm’N’ Blues Festival u Peru od 20-22. jula ugostio je i našu Anu Popović kao prvu predstavnicu srednjoistočne Evrope u svojoj istoriji dugoj 17 godina

      U vrelo popodne napuštam Peruđu. Čeka me dvadeset sati putovanja vozom na sever Evrope, na Belgium Rhdžthm’N’Blues Festival (dalje: BRBF), a tamo Ana Popović, beogradska blues heroina i draga prijateljica. Sjajna, ali ne i “retka” prilika: Ana ovog leta učestvuje na četiri najveća blues skupa u Evropi - pored BRBF-a još i u Lucernu (Švajcarska), Bišopstoku (Velika Britanija) i Luksemburgu. Opredeljujući se da prvi album za inostranog producenta (nemački Ruf Records) promoviše na festivalima, mlada Beograđanka sigurno nije očekivala da će joj vrata svuda biti širom otvorena.
      
       Beogradski repertoar
       Na polju pored sela Pera, blizu tromeđe Holandije, Nemačke i Belgije, podignut je šator za desetak hiljada duša, pod kojim se svira od petka popodne do nedelje uveče, toče galoni odličnog belgijskog piva i uživa u kobasicama sa prženim lukom i dimljenim rebarcima. U blizini se prostire naselje raznobojnih malih šatora - javni prevoz u belgijskoj provinciji je užasan, što znači da na međumesni autobus ne treba računati u dane vikenda, pa je kampovanje najpametnije rešenje... ako ne padne kiša, česta pojava u pokrajini Limburg. Festival je zaživeo 1986. godine, da bi do početka devedesetih bio najveće okupljanje bluzera Evrope, a danas održava visoki rejting. Idejni tvorac manifestacije Misjel Denijels već godinama nije zvanično njen umetnički direktor, ali iz senke vuče konce, uspevajući da ponudi raznovrstan i kvalitetan blues program.
       U sedamnaestogodišnjoj istoriji festivala, Ana Popović je prva predstavnica srednjoistočne Evrope (uprkos visokom kvalitetu nemačke, češke, poljske, italijanske, grčke ili naše blues scene, ali to su - kako kaže Denijels - realnosti blues tržišta, koje “voli” crnce, ili bar agresivne američke gitarske heroje). To njenom nastupu daje izvanrednu specifičnu težinu - zahvaljujući autobusima kojih nema, ali šarmantnoj curi po imenu Bi, koja prihvata da me doveze iz dvadesetak kilometara udaljenog Brija, stižem skoro na vreme. Domaći Blues Lee je završio nastup, a Ana upravo izašla na scenu. Odlazim pred samu binu, da uživam u događaju. U frontu je još jedan dragi prijatelj, nemački fotograf Klaus B. Pol, slažemo se da smo ove godine u Per došli iz istog razloga...
       Težište svirke je na pesmama sa Aninog solo albuma “Hush”, uz još nekoliko standarda iz njenog beogradskog (Hush) repertoara i nekoliko novih obrada, među kojima se izdvaja soul balada “Cheating In The Next Room”, Ete DŽejms. Ana ume da vodi zabavu, ali pravilno raspoređuje emocije. Publika najbolje prihvata njeno razvlačenje slajda (parče metala kao naprstak koje se razvlači duž žica, proizvodeći karakteristične reske tonove i “siktanje” gitare u visokim registrima) u numerama “He Moves Me” i “Learn To Treat Me Right”, fotografi love retke trenutke kad se duga kosa razleti sa obraza, odlični orguljaš Rob Gebers zaslužuje glasne aplauze...
       U jednom momentu, Ana priča svoju životnu priču, pominje Beograd, stari bend, pesmu “Hometonjn” koju je napisala među novobeogradskim blokovima i novu verziju koju je snimila daleko od kuće, prošle jeseni u Memfisu. Da li izveštač ima pravo da pusti suzu? Vičem, radujem se, suze su normalna reakcija... Onda bis “Let Me Love DŽou, Babdž”, nagrada publici za iskrene ovacije: Ana je u frontu piste koja se pruža prema auditorijumu, skida gitaru i daje momcima iz prvih redova - svako može biti heroj, reče jednom Bouvi. Kasnije mi kaže da je štos naučila od Badija Gaja, odskora ga uvrštavajući u redovno zabavljanje publike pred definitivni pozdrav.
      
       Klupski bend godine
       Odlični sastav Teda Robinsona (vokal) i Aleksa Šulca (gitara) otvorio je drugi deo u programu, sa četiri američka sastava. Slavni čikaški blues gitarista DŽon Brim nije opravdao trud dovođenja za ovaj ekskluzivni nastup u Evropi. Ekipa pratećih muzičara delovala je kao amaterski orkestar koji Brimove pesme nikad nije čuo, pri tom nevešt da harmonske promene utvrdi po sluhu.
       Sa nekoliko titula “Klupski bend godine”, Tommdž Castro Band su slovili za zvezde večeri i to su opravdali beskompromisnom predstavom, sa pirotehnikom gitariste Kastra na tragu DŽimija Hendriksa i Stivija Rej Vona. Najviše zadovoljstva je, međutim, ponudio DŽon Hemond, dragi prijatelj sa beogradskih svirki krajem osamdesetih, koji je posle dužeg vremena ponovo okupio električni bend, da bi iskazao veliko poštovanje za umetnost kolege Toma Vejtsa. Bio je tu celokupan program sa Hemondovog poslednjeg albuma “NJicked Grin”, jednog od favorita za ovogodišnji blues Grammdž - raspoložen i inspirativan kao obično, Hemond se spretno poigrao Vejtsovim nadrealnim bajkama, da ih okupa blues dušom, ali opet okrene smisao. Jedinstven doživljaj!
       U “pres bašti” iza scene sumiramo utiske - nekoliko intervjua, gomila autograma, kažu da je Anina ploča najbolje prošla u lokalnom CD dućanu. Zadovoljni, želimo joj srećan put u Lucern, u društvo B. B. Kinga i Van Morisona.
      
       VOJISLAV PANTIĆ