Ako bismo u trenutku kada se opraštamo od Zuzane Halupove parafrazirali reči Andre Žida o trubi Luisa Armstronga, mogli bismo da kažemo: kad bi nekim čudom sa ovog sveta nestalo sve što su ljudi radili, a ostala samo neka slika te samouke seljanke iz Kovačice, to bi za inteligentna bića iz neke druge galaksije, koja bi naišla na taj trag, bilo dovoljno da shvate šta je bio čovek. Nisam siguran da bismo to isto od srca rekli za dela nekih umetnika od čijih slavnih imena ječi ceo svet. Ne bismo rizikovali da ispadnemo naivni. Zazvučalo bi čudno kad bismo rekli da veličini u delima tih stvaralaca nedostaje upravo očaravajuća naivnost Halupove. Za laičku svest izgleda neverovatno da se u naivnosti nekog umetnika nalazi zaloga vrednosti njegovog dela. Ima li boljeg primera za to od Zuzane Halupove?
       Ona je bila, ni manje ni više, nego slikar onog čuda koje se zove ceo ljudski život! To što je za jednog Pikasa bila ideja a za jednog Bejkona ostala enigma, Halupova je, doslovce, prenosila na svoja platna. U tome jeste njena naivnost. Ali, gle, tu je i njena veličina... Ona o svetu umetnosti nije znala nešto više od pomenutih veličina, ali njima umetnost nije dala toliko sreće kao njoj. Volter je, izvesno, pravo rekao da više ceni “nesrećno” znanje indijskih bramana nego “srećno” neznanje bretonske seljanke. Pri tom, on nije mislio na samo osećanje ljudskog života, na iskustvo življenja njegove istine. U tom iskustvu količina znanja nije najvrednija. Halupova se sigurno ne bi mogla bogzna čemu da nauči od nekog filozofa, ali filozof bi mogao nešto da nauči iz njenih slika.
       U času kada se zauvek rastajemo od nekrunisane kraljice naše slikarske naive, prisećamo se čitave istorije te slavljene i osporavane umetnosti čija je prestonica decenijama bila u Zuzaninoj Kovačici. Nekada je u nas malo ko mario za bezimene seljanke i seljake koji nešto slikaju. Onda su došle godine kad se činilo da je takvo slikarstvo gotovo najbolje koje imamo, i da baš ono treba da nas predstavlja u svetu. Iz tih dana potiče velika slika Halupove koja i danas krasi prostor palate Unesko u Parizu. To priznanje nije slučajno pripalo Halupovoj.
       U njenom ogromnom opusu - njene slike broje se na hiljade - sublimiraju se i kristališu oni kvaliteti koji čine vrednost slikarske naive. Tu je na prvom mestu neposrednost izraza živog, iskrenog do bezazlenosti i dirljivo čednog poimanja sveta. U burnim vremenima kroz koja smo prošli, jedino slikarska naiva nije se povodila za manijom ideologije, za autoritetom vlasti, za avetima istorije. Jedino ona nije se trsila naspram stvarnosti sveta, i kad je kroz svoje bajkovite utopije dosezala blizu njenoj istini. Halupova je u svetu opazila jedan od najčudnijih ali i najlepših detalja njegovog izgleda - njegovo neopisivo šarenilo. Ona je slikala ono što seriozni slikar ne bi ni pokušao: nesagledivu množinu raznolikih zemaljskih stvari i bića, skrivenu od prostog pogleda prividnom sličnošću ovog tu i onog tamo.
       Da li otud, oni koji javno sude o našoj umetnosti pre će naći odgovor na pitanje u čemu se to rani Konjović razlikuje od poznog, nego što će rečima objasniti zašto je Halupova uvek bila i ostala ista... Postoje teme u slikarstvu za koje nije dovoljan jedan slikarski život. Zuzana Halupova je na hiljade načina pokazala tu istinu. I potvrdila je, konačno, svojim odlaskom...
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ