Posle duge i bogate glumačke karijere, sada se sasvim okrenula režiji: njen film “Nevernica” bio je u samom vrhu, ukras i izazov prošlogodišnjeg Kanskog festivala, a ovih dana je počelo njegovo prikazivanje u domaćim bioskopima

      Poslednjih godina slavna glumica Liv Ulman okrenula je novu stranicu života, bavi se isključivo režijom. Tako se svojim trećim filmom “Nevernica” predstavila brojnim novinarima i publici Kanskog festivala i dobila niz visokih ocena i veliki aplauz. Konačno su je, čini se, svi prihvatili kao (dobrog) reditelja. Iza nje je, znamo, bogata karijera u kojoj dominiraju, kao vrhunski, filmovi koje je snimila sa Ingmarom Bergmanom (“Persona”, “Krici i šaputanja”, “Scene sa venčanja”, “Licem u lice”, “Jesenja sonata”). Igrala je još u mnogim ostvarenjima više ili manje znanih reditelja Evrope i Amerike.
       Zamašan je i njen pozorišni opus, gotovo da nema ijednog uglednog svetskog teatra u kome nije igrala, od Londona do Brodveja, od Australije do Los Anđelesa. NJena Skandinavija se podrazumeva. Napisala je i dve autobiografske knjige, obe prevedene na desetak jezika. Kao reditelj je debitovala filmom “Sofi” 1993. godine što je bila prekretnica: nikada posle toga nije stala ispred kamere niti, kaže, ima tu nameru. S glumom je završila zauvek, režija je promena koju je dugo priželjkivala i u kojoj je našla “potpunu sebe”.
       Razgovarale smo u Kanu povodom njenog filma “Nevernica”, rađenom po scenariju Ingmara Bergmana, a koji ovih dana počinje da se prikazuje u domaćim bioskopima, i o kome kaže: “To je priča o čoveku i ženi koji u jednom trenutku požele da igraju ‘igru odraslih’: hajde da se volimo malo opasno, hajde da malo budemo srećni zajedno, hajde malo da zaboravimo šta je dobro, a šta zlo. Onda se, iznenada, sve raspada. Tragedija.”
      
       Da li ste ikada dali intervju bez ijednog pitanja o Ingmaru Bergmanu?
       - U pravu ste, nikad. Više puta sam se zbog toga iskreno pobunila. Celog života su me vaše kolege odista pitale mnoge različite stvari ali nikada, nikada se nije dogodilo da u razgovoru sa mnom Bergman ne bude spomenut. I to je, priznajem, znalo da me umori, pa i na neki način, naljuti. Jer, ja sam ja, pobogu, sa svojom ličnošću, sa tolikim svojim radom! Da li je moguće da je baš sve u mom životu toliko povezano s Bergmanom? Mislim da nije.
      
       Sada, međutim, jeste. Bergman je neizbežan u kontekstu vašeg filma “Nevernica” kao autor scenarija?
       - Apsolutno. Taj film se oslanja na istiniti događaj iz njegovog života, ljubavnu vezu iz mlađih dana koja se ružno okončala. Oteo je, a onda i ostavio ženu najboljeg prijatelja i to u trenutku dok se ona borila na sudu da, kao ipak neodgovorna majka, dobije pravo na ćerkicu. Mislim da je zbog toga Bergmana dugo proganjao osećaj krivice, verujem da čak i danas on živi s grižom savesti. Iz svega što se o tome zna, on je tu ženu veoma voleo.
      
       Kako se, uopšte, rodila ideja o ekranizaciji te priče, pa i o tome da je baš vi režirate?
       - Pretpostavljam zato što Bergman ima poverenja u mene. Ja sam već jednom, 1997. godine, snimila film prema njegovom scenariju koji se zove “Lične ispovesti”. Bilo je to o njegovim roditeljima. Što se filma “Nevernica” tiče, Bergman mi je otprilike dve godine pre snimanja poslao scenario uz molbu da ženu oko koje se sve vrti igra Lena Endre. Na nju je mislio dok je pisao scenario, on uvek tako radi, uvek ima na umu određenog glumca za kojeg piše. NJu je video kao idealnu za ulogu u filmu. Ja, takođe. Lena Endre je jedna od najlepših i najboljih švedskih glumica. Ona je igrala naslovnu ulogu u mom drugom filmu “Kristin Lavrasdoter” kojeg sam režirala 1995. godine.
      
       Sigurno znate da je Bergman rekao kako ne želi više da živi kao biljka i da pomišlja na samoubistvo?
       - Da, znam to i veoma mi je žao što je to rekao i što tako misli. Veoma me je to rastužilo...
      
       Da li ga ipak negde razumete zbog toga? Uostalom, vaš film se upravo tako i završava: vidimo Bergmana, u tumačenju Erlanda Jozefsona, kako kroz prozor svoje usamljene kuće na ostrvu zuri u more, a onda, rez, ta soba je odjednom prazna. Nema više Bergmana.
       - Znate, Bergmanova samoća je ogromna, ali je ona njegov izbor. On tako želi da živi, on, tačnije, tako više ne želi da živi i u tom smislu ja ga savršeno dobro razumem. Ono što me je posebno privuklo scenariju “Nevernica” i inspirisalo kao reditelja sadržano je upravo u tome: u pokušaju čoveka, gotovo potpuno izolovanog od sveta, ne samo da oživi davna sećanja i emocionalni slom od kojeg se još oporavlja, već i da na taj način, pisanjem, zaroni u jedan zapravo pravi kreativni proces. Verujem da je Bergmana to pisanje izvuklo iz duboke depresije u koju je zapao pre dve godine.
      
       “Nevernica” je, međutim, pisana u formi ispovesti jedne žene. Zar to nije čudno?
       - Da li iko bolje poznaje žene od Bergmana? Teško. Svi njegovi filmovi su, u stvari, studije o ženi. Ovog puta je on išao tom linijom smatrajući ispravno da je žena u toj priči žrtva i da, otuda, ona ima najviše toga da kaže. Osim toga, Bergmanova ličnost je prilično podeljena, u njoj ima mnogo onog što bismo zvali ženskim. Znači, osećajnim, sentimentalnim, brižnim, zanesenim. Svi njegovi filmovi govore o ljubavi, pre svega o ljubavi, nije važno iz kog ugla. Film “Nevernica” je tačno na tom tragu.
      
       Interesantno je da Bergman u “Nevernici” sebe predstavlja kao gada, kao vrlo lošu osobu, dok svet o njemu misli kao o geniju. Čim biste to objasnili?
       - Možda baš time što ste rekli, da ga svet vidi jedino u najboljem svetlu. Kad čovek dođe u neke godine, on ima potrebu za potpunom iskrenošću, ako ni zbog čega drugog onda zato što zna da nema više šta da izgubi. Ovom pričom, sebe je prikazao u novim bojama, iznenađujućim za svet, ali isceliteljskim za njega samog. Morate, međutim, znati nešto drugo: tako on danas vidi sebe nekada, iako je u stvarnosti bilo drugačije. Svi su ga se plašili, svi su mu se divili.
      
       “Nevernica” nudi tačnu dijagnozu o emotivnoj praznini ljudi danas, na početku novog milenijuma...
       - To me je najviše i uplašilo. Mislila sam - zar takvi da uđemo u 21. vek, kao mali, sitni manipulanti ljubavi koji moraju, svejedno, dobro da plate ceh za svoju sebičnost, mislila sam - zar baš ja da s takvim filmom budem vesnik novog doba? Prevladalo je, međutim, uverenje da u filmu ima onog glavnog, osnovnog osećaja, osećaja praštanja. Svako tu svakog vara, i svako na kraju svakom oprašta, čak i dete koje najviše trpi, ali koje, ipak, negde razume da se radi o bolu odraslih. U tom pogledu verujem da “Nevernica” nudi i jednu poruku, ma koliko mi kao čoveku filma bila mrska poruka: gledalac bi trebalo da se zamisli, videvši moj film, o tome koliko smo pažljivi jedni prema drugima, koliko nas se tiče patnja onog kome nanosimo bol, makar i nevoljno, koliko, najzad, moramo da pazimo da nas strast prema nekome ne uhvati toliko da zaboravimo i na sopstveno dete. Reč je samo o tome kakav izbor pravimo. To jesu pitanja relevantna u svakom trenutku, pa i u ovom. Bergmanu se, baš zbog te dimenzije, film veoma dopao. Da nije, ne bismo mi sad bili s filmom u Kanu. Kakav je, on bi već dao intervjue i onim svojim opasnim jezikom tako napao film da Kan, verovatno, ne bi smeo ni da nas pozove.
      
       Posle svega, kojim ste svojim filmom kao glumica najponosniji? Verovatno nekim Bergmanovim?
       - Ne, ja najviše volim filmove “Emigranti” i “Nova zemlja” Jana Troela. Tu se radi o dvoje ljudi koji imaju samo jedno drugo. Ona na kraju umire a on je drži za ruku govoreći joj koliko je voli. Mislim da bih želela da se tako nekako, završi moj život.
      
       U susretu s novinarima ste takođe rekli da godine nisu bitne. Imate šezdeset i neku ali smatrate da ste još lepi na svoj način. Ipak, plaši li vas starost koja dolazi?
       - Za sada, ne. Imam sve, ili gotovo sve, što sam nekada imala. Ja, pre svega, još volim i još sam voljena. U starosti je strašno kada si sam i kada o tebi nema ko da brine. To je zastrašujuće. Ali, dok još možeš da radiš i to ono što te ispunjava, dok još možeš da voliš i da se raduješ onome ko tebe voli, pa to je onda nešto lepo, nešto što važi za svako doba. Srećom, ja sve to i danas imam i to me čini toliko živom da o starosti ne mislim...
      
       JASMINA LEKIĆ