Kako su siromaštvo i mediji uzajamno uticali na ženski svet u Srbiji da garderobom zameni podne i ponoć

      Sponzoruše klasičnog soja nisu, jer ili nemaju dovoljno (uglavnom) roditeljskog novca, ili nemaju dečka s nagojenim novčanikom. Na njima su iz mode izašle papuče s visokom platformom, džins s više elastina nego teksasa, tvrdi brushalter obično u kontra boji naspram “lambada” majice za koju se ne može pouzdano reći da li je ili nije komad donjeg veša, teška šminka usred podneva. Ovako danas izgleda upadljiv deo naših devojčica, devojaka, pa i žena, a ipak retki stranci se neretko pitaju zašto, kada su inače, kažu, Jugoslovenke veoma lepe. Zašto po najjačem suncu na uličnom betonu izgledaju kao da je ponoć u mermernoj diskoteci?
       “Sve moje drugarice tako dolaze u školu, osim nekih ‘padavičarki’ (izraz koji se upotrebljava za devojke takozvanog alternativnog beogradskog kova - prim. aut). Onda je meni nekako postalo glupo da uopšte izađem iz kuće bez tečnog pudera. A i sama sebi sam lepša, osećam se bolje”, kaže Svetlana, učenica uskoro trećeg razreda Prve gimnazije, upirući kažiprstom na šminkom začepljene pore, ispod kojih su “miteseri, užasno me nerviraju”. “Kako da joj ne kupim? Odma’ će da brizne u plač pominjući njene vršnjakinje”, u poverenju otkriva njena majka. Dakle, dokaz plus da nisu klasične sponzoruše - bitnije im je mišljenje drugarica od mišljenja dečaka. Dan im jednostavno počinje snom o eventualnom kastingu na srpski način, gde je poželjno doći u mikrosuknji i tri trake, za razliku od Zapada, gde kandidatkinje stižu u farmerkama i belim majicama.
      
       Ostale su rese
       Svetlanino godište nije lako pogoditi, baš kao što nije lako pogoditi ni da li je devojčica koja, recimo, sedi preko puta vas u autobusu učenica osnovne, srednje škole, ili možda čak i fakulteta. Dobro, niko više, valjda, ne očekuje od dvanaestogodišnjakinja da nose kikice, dokolenice i bele vezene kragnice, ali klecave štikle na časovima sigurno (i dalje) podižu obrve mnogobrojne publike.
       “Tek sada je potpuno jasno do koje je mere totalitarna folk neokultura, propagirana kroz sve medije tokom prve polovine devedesetih, ostvarila uticaj na ponašanje, svakodnevicu i izgled mlade generacije. Ta deca su s programa radija i televizije bombardovana slikama i muzikom zvezda čiji je jedini zadatak bio da izgledaju što izazovnije, što erotičnije, da u vremenu rata i bede mladima daju mogućnost bekstva u imaginarni svet jeftinog glamura i kiča”, kaže rektor Univerziteta umetnosti, Milena Dragićević-Šešić.
       Modni trend prvog, brzog i jedinog utiska začet je polovinom osamdesetih, čini se “vizionarskom” Breninom suknjom s resama, da bi već u vreme SFRJ ratova izbor ostao praktično onemogućen. Ostale su samo rese, rekao bi stilista Ašok Murti. Čumićevo sokače, nastavlja rektorka, postalo je metafora, muzej te generacije: “Pred izlozima butika, deca i mladi stajali su kao opčinjeni robom, predmetima koji su im u originalu najčešće bili nedostupni, dok su imitacije u karikaturalnom vidu preplavile naše ulice i buvljake.”
       Jasna je, znači, pletenica uticaja medija i siromaštva u kojem živimo. “Ako u kući ne možete nešto drugo do da jedete parče hleba i parizera, kada izađete, vi ćete se obući kao da ste pošli u kazino, zato što su to slike koje ste videli na televiziji s garancijom za uspeh jednoj mladoj osobi.” A televizija je svima dostupna, strani modni časopisi, na primer, nisu. “Aj’ ti meni kupi ‘Đoju’ svakog meseca da vidim šta se šeta preko”, skromno izjavljuje 15-godišnja Dragana Preradović s Karaburme: “Mi, bre, ni ‘L’Orealovu’ maskaru ne možemo da kupimo jedanput u sto godina, iako znam da se u inostranstvu kupuje u supermarketima.”
       Među boljim pokazateljima savremene kulture odevanja mladih u Srbiji nalazi se i fenomen male mature. Nema više samo nespretno stavljenog krejona, jarko crvenog, sestrinog karmina, minića i potpetica “tek da se ne pogine”. Sada su na sceni kompletne večernje toalete, koža osunčana u solarijumu i cipele koje na kraju proslave jedva izbegnu zaglavljivanje na splavovima Beograda. Eto, gospođa Šešić priseća se i svoje prve školske žurke, slušali su Rolingstonse. Prvu školsku žurku njenog sina ispratio je Keba. (U svakom slučaju, oboje su slušali Paint it black, koju je Keba preradio u “U crno obojeno”)
       “Nove generacije ne umeju drugačije. Sve oko njih je govorilo da ta vrsta estetike i sve što ona vuče jeste jedino moguće rešenje za uspešnost na ovim prostorima, što opet ima šire konotacije: potpuno potiranje drugih sem ‘brzih vrednosti’, brzog uspeha, brze prodaje, čak i ukoliko je to prodaja, bezobrazno rečeno, sebe”, kaže Ašok Murti.
       Uz opasku da je odeća samo pojavni oblik životnog stava, Murti objašnjava da su, osim novca koji takođe nemamo, problem i izvori snabdevanja garderobom, te da je, možda, najvažniji uzrok “estetike koje nema” to što nemamo ni adekvatne uzore, što “nismo podneblje sklono individualizaciji”. Jeste, bilo je i ranije uniformisanosti, kada je, danas, srednja generacija obavezno nosila Levis 501 i starke, no “mada nerado govorim o njima, robne marke koje su određivale tu uniformisanost bile su prihvatljivije. Koje to robne marke trenutno određuju jednoličnost u odevanju”?
       Nema ih. Kao što iščezava srednja klasa, tako nestaje i ponuda za srednju klasu. Imamo Pal Zilerija i Novi Pazar, slikovit je naš sagovornik: “Stvarno, šta mi imamo kao prvo sledeće ispod ‘Maks Mare’, a da nije za nošenje do prvog pranja?” Kod nas “baze” nema, nema te kvalitetne konfekcije koju će prosečna radnica sebi moći da priušti. Ne postoji nešto kao “Marks & Spenser”, gde se za pristojnu sumu novca može kupiti garderoba pristojnog kvaliteta. Nema ni regularnih zimskih i letnjih rasprodaja, kada se gotovo ceo srednji sloj Evrope oblači po cenama nižim i do 80 odsto (pod pretpostavkom da se do ponuđenog uopšte stigne od gužve).
      
       Kratak vek trajanja
       Provereni moto “nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari” kod nas je generalno loše prihvaćen. Izgleda po istoj onoj logici po kojoj se i cigarete pre kupuju na paklicu, umesto na boks (na Bulevaru). Lakše je dati više para razvučeno, nego manje - odmah. “Naše žene se tragično oblače. Prvo, nemaju tu osnovnu sigurnost u sebe, nisu svesne sebe, svoje uloge u društvu, da su cenjene, poštovane, da je njihova seksualnost kvalitet, a ne atribut. Ukoliko ste svedeni na komad mesa koji ima jako kratak vek trajanja vi ćete se nažalost i ponašati kao šnicla. Drugo, ne postoji ta estetska sigurnost, meni ovo dobro stoji i u tome se dobro osećam. LJudi danas ne kreću od sebe, nego od prihvatanja sredine, zato što smo svi dobro izdresirani na liniju manjeg otpora”, smatra Murti i naglašava: “Naša žena je zapuštena. I ne mislim da nema ukusa, rekao bih da je ubijena u pojam.”
       “Normalno da sam ubijena u pojam. Poslednji kostim koji sam kupila je ‘Murin’, 1990. godine”, priseća se Jelena Jovančić, zaposlena u banci, instituciji u kojoj su svojevremeno kodovi oblačenja bili nadaleko uočljivi.
       Pođimo od šalterskih službenica, ponekad moćnih saveznica u dobijanju gotovine ili čeka više. Većina njih ne liči na koleginice iz zapadnih zemalja u kojima postoje stroga pravila i ponašanja i oblačenja. Drugim rečima, dekolte se tamo ne preliva preko stola, ne kiti se svim zlatom iz kuće, nokti se ne mrse sa svežnjevima novčanica. “To su brzi udari”, dodaje Murti, dok se u Evropi naročita pažnja posvećuje govoru odeće, vrsti razvijene neverbalne komunikacije: u poslovnom svetu pogotovo, odelo je neutralno, ličnost u prvom planu; mlade žene u biznisu neguju “Kosmopoliten”, umesto agresivnog, lažnog Versače stila. Jer, ženstvenost i seksualnost nisu isto. “U našim velikim korporacijama, izuzev onih gde su nametnuta pravila oblačenja, videćete da su prve osobe na koje nailazite, sekretarice, obučene apsolutno isto kao i te devojke na ulici.”
       Muškarcima je, veruje se, lakše. Promene košulju i kravatu... i gotovo. Žena mora da bude maštovitija. Muškarci su, uostalom, i drugi tip kupaca, to jest “kupuju s lutke”, troše više novca u dužim vremenskim razmacima. I muškarci će zaključiti da našim ženama ništa ozbiljno ne fali. Čiste su, umeju da budu inventivne - kad hoće i u skladu s mogućnostima, lepe su. Podrazumeva se, imajući u vidu ipak ne mali deo ženske populacije koji se bori i vodi računa o svom izgledu. Ima ih, zaista, mnogo koje nikada neće obući istu kombinaciju dva dana zaredom, mnogo koje su silom prilika postale vešte krojačice i prepravljačice, umetnice kreiranja ni iz čega. Ali, ipak još ima i mnogo onih koje će s jutrom nastaviti život šnicle.
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
      

Šta se nosi u Parizu Na ulicama modne perjanice, lako je zapaziti da su u fazonu - patike. Za one s više novca, biće to “Kamper”, a za one sa slabijim računom jeftinije patike koje će, svakako, pratiti poželjni casual look stopala. Kombinuju se uz sve, dugačke strukirane kapute, mrežaste čarape, pa i uz čuvenu malu crnu haljinu. I Parižanke umeju da ih nose. I mlade i starije.        Gotovo da su potpuno zaboravljene visoke platforme i super uske pantalone. Farmerke, obično zvoncare, često se vuku - i cepaju po zemlji. Dominiraju varijante crvene boje. Šminka je neupadljiva. U metrou vas niko neće ugušiti jakim parfemom. Brushalteri se ne vide. Bar ne na prvi pogled.

      
      

Bez narandžastih odela Narodna banka Jugoslavije priprema pravilnik za svoje zaposlene o tome kako obučeni treba da dolaze na posao. Lista koju NIN prenosi, za sada je samo na nivou predloga.               Pravila za muškarce:               - Obavezni su odelo (sako, pantalone), košulja, kravata i cipele. Sve mora biti čisto i ispeglano. Nije dozvoljeno nositi farmerke i patike;        - Boja: izbegavati intenzivne boje odela (žuta, crvena, ljubičasta, narandžasta i sl.). Najpogodnija su crna, siva, braon i teget odela. Leti su pogodnije svetlije i pastelne boje;        - Košulje: preporučljive su jednobojne (s diskretnim dezenima). Izbegavati šarene;        - Obratiti pažnju na slaganje vrste materijala i boja.               Pravila za žene:               - Obavezni su: suknja, sako, cipele ili sandale. Nije dozvoljeno nositi patike, klompe, nanule i previše otvorene sandale;        - Sako može biti zamenjen košuljom, džemperom na raskopčavanje i sl., bitno je da gornji deo ne bude neukusno uzak ili kratak, dekoltiran i sl.;        - Obratiti pažnju na slaganje vrste materijala i boja;        - Optimalna dužina suknje je 10 cm iznad kolena, a inače može biti duža, ali ne i kraća. Izbegavati odeću koja se oblikuje strogo uz telo;        - Dozvoljene su haljine s pristojnom dužinom i dekolteom, da iste nisu neukusno providne ili pripijene uz telo;        - Dozvoljene su pantalone klasičnog kroja i standardnih boja.

      
      

Obavezni dezodorans Kada se postavi pitanje kulture odevanja, uvek mi prvo padne na pamet u filozofskom, pa i u hrišćanskom smislu sintagma “odelo ne čini čoveka”. U svakodnevnom životu, ipak, odevanje predstavlja deo vizuelne komunikacije, zasigurno deo individualnosti svakog pojedinca, te na isti način na koji se određujemo kroz lepo izražavanje i ophođenje prema drugima, tako i naše odelo u komunikaciji s drugima govori dosta toga o nama samima.        Kažu da prvi utisak o nekome koga upoznamo formiramo posle samo 30 sekundi. Svesno ili nesvesno, taj utisak stvaramo na osnovu najviše i najniže tačke osobe, znači na osnovu frizure i cipela. Zato, moj savet svima jeste da na ove dve stvari obrate posebnu pažnju. Kako u odabiru tako i u održavanju.        Moje poimanje kulture odevanja, pored odabira određenih formi, boja i valera, podrazumeva svakako i ličnu higijenu, upotrebu toaletne vode i parfema. Kada sam počela da radim u jednoj korporaciji, bila sam iznenađena kada sam u knjižici za zaposlene pročitala da su upotreba dezodoransa i pranje zuba obavezni, a slatko sam se nasmejala kada sam došla do dela koji je govorio o obaveznoj depilaciji ženskih nogu. Sada, posle dužeg i radnog i životnog iskustva, smatram da je to nešto što treba da stoji u pravilniku svake kompanije.        U kompaniji DHL International, jedanput ili dva puta u toku godine obavezno organizujemo tročasovni seminar iz “Kulture poslovnog odevanja” za sve zaposlene. Budući da je prosek zaposlenih u DHL-u 27, smatram od izuzetnog značaja da se mladim ljudima predstavi ova tema na pravi način i da se edukuju iz oblasti za koju se inače smatra da ne zahteva neku posebnu edukaciju. Kao čovek koji je u kompaniji zadužen za personal, nekada mi pripadne ne baš prijatna uloga da nekome od zaposlenih moram da skrenem pažnju na stil oblačenja, što je veoma škakljiva tema, jer tu faktički udarate na njihovu individualnost i ličnost.        Zapravo, u “Kulturi poslovnog odevanja” neophodno je napraviti jasnu distinkciju između različitih dress code-ova (načina oblačenja). Dakle, svakodnevni i najprisutniji je business dress code (poslovni stil) koji za muškarca podrazumeva odelo, košulju i kravatu, a za žene kostim, uglavnom konzervativniji, svedenih linija. Međutim, u zavisnosti od događaja na koje ste pozvani u vašem poslovnom okruženju, takođe može važiti evening dress code (večernji stil) koji će podrazumevati svečaniju varijantu, ili pak smart casual (elegantno opušten stil) - opuštena elegancija koja isključuje kravatu, ali i patike i farmerke koje postaju obavezni sastavni deo sport look-a. Na organizatoru skupova, sastanaka, seminara, večernjih zabava je da naglasi koji od stilova valja poštovati.        Na kraju, budući da je leto, jedan savet poslovnim ženama: potrudite se da na poslu izbegavate papuče i bose noge. To je nešto što svakako nije business look.