Kao neko ko je u prolazu, posle prelistavanja sedamnaest dana sređivanog dosijea, osećam se bedno

      Zasmetale su mi pojedine izjave posleoktobarskih revolucionara i podsetile na već viđene poternice. Počeli su da se preko novina raspituju za biografije uglednih srpskih pisaca. Zato sam se telefonom obratio Gde Treba. Najpre sam saznao da nemam pravo “uvida” u dosije pokojnog oca. NJegov dosije me više zanima nego moj. Posle njegove smrti saznao sam ko je bio njegov doušnik. I on je umro.
       Za sve što sam učinio, i za ono što nisam, odgovoran sam jedino svojoj deci. Sve do uvida u tzv. dosije, verovao sam da bi trebalo da ga pročitaju najpre moja deca. Da vide zašto su kažnjena, odnosno zbog čega je njihov otac (koji je završio Pravni fakultet s dvadeset i jednom godinom i prosečnom ocenom 9,30) proglašen unutrašnjim neprijateljem i kao takav praćen od 1970. godine?
      
       Uredba
       Najpre je Vlada Republike Srbije donela Uredbu o skidanju poverljivosti sa dosijea o “unutrašnjim neprijateljima”. Umesto da ih poštom pošalje građanima, ili njihovoj deci, vlada je ubrzo preinačila Uredbu i odlučila da dosijea stavi “na uvid” građanima. Tako se poigrala njihovim poverenjem, jer je omogućila da ista tajna služba, i dalje zadužena da čuva tajne, stavi “na uvid” ono što proceni da može biti viđeno.
       Od mog telefonskog javljanja do prava “na uvid” prošlo je sedamnaest dana. Dosije je obrađen, koliko je očerupan, ne znam. Kad dobijem neki rukopis ili knjigu, prvo ih prelistam i tek na osnovu početnog utiska čitam pažljivo ili odustajem. Posle prelistavanja dosijea, nemam želju da taj primerak čitam s olovkom u ruci. Možda će jednog lepog dana moja deca dobiti drugi, treći, četvrti ili peti primerak?
       Dok sam prelistavao ponuđenu verziju moje biografije, nisam poželeo da se vratim na bilo koju stranu. Ponajmanje zato što su precrtana imena načelnika, šefova, agenata i doušnika. Pozitivnom eliminacijom ljudi iz mog okruženja i prisećanjem, uglavnom mogu da pretpostavim ko me je cinkario. Za mene je važnija “potvrda” da su me čuvali prijatelji, katkad pokušavali i da me zaštite od glupavih strasti glupih pojedinaca iz partijskog i policijskog vrha. U pogledu prijatelja, poverenja u ljude, nisam se prevario.
       Iako agenti u izveštajima tvrde da su njihovi doušnici pouzdani, provereni i dobro obavešteni, uočio sam ošljarenje, odnosno niz netačnih podataka. U jednom službenom izveštaju iz Leskovca (prolazio sam vozom pored njega) tvrdi se da mi je sestra lekar u Vranju, da mi jedan brat živi u Nišu... Po drugom izveštaju, supruga mi je filolog i radi u knjižari “Prosvete”. Da su me pitali, rekao bih im da mi je sestra profesor, supruga slikar...
      
       Pakovanje
       Naišao sam, međutim, na nekoliko netačnih podataka koji su uticali na život moje dece. Odlukom nekog načelnika Treće (?) uprave SDB praćen sam kao levičar, kasnije kao anarholiberal... na jednom mestu sam DL (?). Agenti i doušnici dobili su zadatak, između ostalog, da otkriju moju povezanost s centrima u inostranstvu. U jednom zamumuljenom izveštaju, profesor Mihailo Đurić hoće nešto da mi kaže, ali ne želi u zgradi Pravnog fakulteta nego da dođem u njegov stan. Nekoliko puta bio sam u kući profesora Đurića i “upio” razgovore s njim. Ne samo što je izuzetno obrazovan nego je nesvakidašnji govornik. Tek, poslao me je u Beč na pet dana. Kamo sreće da sam otišao, makar kao unutrašnji neprijatelj.
       Izveštaji su pakovani tako da se naduva moje neprijateljsko delovanje. Po njima ispada sa sam organizovao i rukovodio demonstracijama juna ‘68. na Pravnom fakultetu, da sam uticao na uređivanje “Studenta”, “Književnih novina”, “Gledišta”, Doma omladine Beograda, “Književne reči”... što je netačno. Bio sam jedan od studenata, saradnika, urednika... ko je verovao u određene ideje. Nekim budalama, koje su imale pik na mene (zbog odličnih ocena, devojaka, fizičkog izgleda...?), bilo je stalo da od mene naprave unutrašnjeg neprijatelja prvog reda! Na jednom mestu tvrde kako sam bio toliko moćan, lukav i opasan da sam promenio Statut Doma omladine!
       U ono vreme, Dom omladine je bio centar najznačajnijih dešavanja u Beogradu, u Jugoslaviji. Čim je počeo da štrči dobrim programima, zasmetao je partijskim mediokritetima. Počeli su da ga ruše. Nisam morao da prelistam svoj dosije da bih “otkrio” nešto što su svi urednici znali. Predsednik GK SK Beograda procenio je da je jedina zdrava snaga u Domu omladine tonski tehničar! Sastaje se s njim, a urednicima šalje svoje čauše da priprete!
       Unutrašnji neprijatelj bio sam i zato što sam se viđao s časnim ljudima. Mihailo Đurić, LJubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Nikola Milošević, Stevan Vračar, Živorad Stojković, Matija Bećković, Nebojša Popov, Dragan Glintić, Đorđije Vuković, Lala Jeftović, Gojko Đogo, Dragan Stojanović, Sonja Liht, Nikola Višnjić... (ima ih još) provlače se kroz moj dosije, da bi svojim imenima “potvrdili” koliko sam opasan.
       Zanimljivo je čega nema u ovom primerku dosijea? Dosijea su čišćena i ranije, posle obračuna frakcija unutar partije i policije. Pobednici su uklanjali tragove koji bi mogli da im smetaju. Navešću jedan primer. Služba je prikupljala podatke o meni od 1967. godine. Ima mnogo informacija o 1968. Čak i nevažnih pojedinosti. Nema traga o sudskom procesu, koji je zaokupio ondašnju jugoslovensku i inostranu javnost. Avgusta 1968. zabranjen je i spaljen dvobroj književnog časopisa “Delo”, i zbog jednog mog teksta. Imao sam male probleme, dolazeći iz Vranja u Beograd na suđenje. Ali, to nije važno.
      
       Načelnik
       U vidljivom primerku mog dosijea ima jedna “priča” o tome kako mi je potpredsednik Skupštine grada oduzeo ključeve od garsonjere na Novom Beogradu, u kojoj je živeo deda moje supruge. Te 1971. godine, oduzeta je Oktobarska nagrada Matiji Bećkoviću. Oduzimanje ključeva i kažnjavanje moje tek rođene ćerke predstavljeno je kao kolateralna šteta. Kasnije sam saznao da je obe odluke lično sproveo ondašnji načelnik SDB Beograda. Da li je on čistio dosije, ili su to učinili posle njegove smrti, da bi zaštitili njegov lik i delo? Ili, možda, zato što se zvao i prezivao kao narodni heroj?
       Negde pri kraju 1975. godine, neki načelnik predlaže da se obustavi moje praćenje. Kao razloge moje “pasivnosti” navodi da sam dobio stan uoči odlaska u vojsku (što je netačno, jer je to rešenje poništio isti onaj “narodni heroj”) i da sam vojni rok odslužio “odgovorno”! I kad sam pomislio da je kraj, odjednom informacija o mom tekstu u “Omladinskim novinama”, pominju se protestne tribine u Udruženju književnika, a to su neke naredne godine. Ili je postavljen novi načelnik?
       Koliko je ljudi stradalo zbog netačnih, neproverenih informacija?
       Kao neko ko je u prolazu, posle prelistavanja sedamnaest dana sređivanog dosijea, osećam se bedno, iako moja brzonoga deca nemaju čega da se stide. Ne mogu ni da se pohvalim da sam bio “unutrašnji neprijatelj”, jer su me takvim proglasili i pratili oni koji su mom ocu, meni i mojoj deci pojeli decenije.
       Da li je kraj? Taman posla. Da naprasno poverujem tajnoj službi koja me je pratila? Ona može da ponudi drugi primerak, a može (tajno, preko doušnika) da saopšti kako sam sve izmislio. Zato ne pominjem nekoliko događaja i imena.
       Dakle, stavljanje “na uvid” dosijea doživeo sam kao još jednu improvizaciju sadašnjih vlasti. Hajde, da ne bude sve crno. U dosijeu S.S. naleteo sam na izveštaj koji me je dirnuo. Reč je o “ponašanju” Z.K. Navodim njegove inicijale, jer nisam uspeo da ga pronađem iako živi u Beogradu. Poslednji put sam ga, nekoliko puta, video pre tridesetak godina. Agenti i doušnici podvlače da je sin generala R.K., komandanta Prve armije. U međuvremenu sam upoznao sinove nekih drugih generala, narodnih heroja, zbog čega se osećam neprijatno i danas. Z.K. me je štitio do kraja. Znao sam šta je SDB meni, a šta je njemu. Da se iznerviran nisam javio Gde Treba, otišao bih, kao onaj u prolazu, i ne bih saznao da me je Z.K. poštovao i štitio u svakom pogledu. To što sam pristao na još jednu podvalu vlasti, ide na moju dušu.
      
       SIMON SIMONOVIĆ
      
      

S(lužba) S(igurnosti) Napomena. Kad su 1982. godine opskurni zaštitnici i nastavljači dela Josipa Broza (Stane Dolanc, Branko Mikulić, Todo Kurtović, general Milan Daljević...) zabranili knjigu pesama “Vunena vremena ” Gojka Đoga, agent SDB ostavio je pismenu potvrdu da mi je oduzeo primerak knjige. Zaplenjeni primerci prodavani su skupoceno. Agent je zahtevao da mu vratim posvetu, što sam odbio. Na suđenju Đogu čitane su i njegove posvete, kao dokazni materijal. U to vreme, srpske udvorice očekivale su mesto predsednika SIV-a. Na partijskim i drugim sastancima u “Prosveti” nastavljena je analiza Đogovih neprijateljskih pesama. Jedna od njih, “Molba službeniku božijem”, ironična, skoro zajedljiva, bila je sporna zbog posvete: “S.S.” Te Služba Sigurnosti, pa eS eS trupe... Posvećena je meni. Otud inicijali i u naslovu ovog teksta.