Naši poverioci se boje da će ako nam daju “napuljske” uslove, i mnoge druge evropske zemlje to tražiti, ali mi smo predočili da to nije tačno i da nema rizika da mi “zarazimo” njihove pregovore sa drugim zemljama, poput Nigerije i Rusije, koje takođe traže “napuljske” uslove, ali imaju naftu

      Tročlana jugoslovenska delegacija (Miroljub Labus i Goran Svilanović, potpredsednik i ministar Savezne vlade, te Božidar Đelić, ministar finansija Vlade Srbije) bila je prošle sedmice u Vašingtonu, odakle je donela dobre vesti. Ministri nisu hteli da kažu šta su im tačno Amerikanci obećali u pogledu uslova otplate jugoslovenskog duga, ali su se oglasili “ohrabrenim” američkom podrškom i dobrom voljom.
       Otplata državnog duga se zvanično rešava u Pariskom klubu (tu na jesen valja refinansirati blizu pet milijardi dolara), koji utvrđuje smernice za Londonski klub (komercijalne banke kojima takođe dugujemo oko pet milijardi dolara), ali na oba ova mesta Amerikanci imaju veoma mnogo uticaja. Od njih, dakle, u velikoj meri zavisi kako će se rešiti otplata oko 12 milijardi ukupnog jugoslovenskog duga, koji se ne otplaćuje od početka decenije i koji predstavlja nepremostivu prepreku za nova zaduženja Jugoslavije, kao i za nove investicije u zemlju.
       Dve su varijante otplate u opticaju: takozvani napuljski uslovi, koji su obično rezervisani za najzaduženije zemlje trećeg sveta i koje je pre nas u balkanskom komšiluku dobila Bosna i Hercegovina (otpisivanje dve trećine duga), i daleko oštriji “hjustonški uslovi” (otpis trećine duga), što je dobila Hrvatska. Jugoslavija, razume se, u Vašingtonu traži podršku za prvu varijantu, a njena delegacija kaže da je “ohrabrena”. Tek kad refinansira ovaj dug, Jugoslavija će ponovo biti kreditno sposobna. To znači i da investitori, koji eventualno žele da ulažu u našoj zemlji, tek od tog trenutka mogu da računaju na podršku stranih banaka za investicije u ovdašnju privredu. Ništa od toga neće se desiti pre 2002.godine, ali svaki je dan važan. Božidar Đelić o tome kaže:
       “Naš izuzetno ambiciozan plan je da se sve to reši do prvog kvartala iduće godine. Razlika između ‘napuljskih’ i ‘hjustonskih’ uslova otplate je ogromna: to je već sledeće godine razlika od milijardu dolara otplate kamate i 600 i kusur miliona dolara otplate duga. Tu već imate više 60 odsto pšenice koju možemo da otplatimo, jednog meseca sve penzije. Naš spoljni dug je skoro 140 odsto našeg nacionalnog dohotka. Po tome smo mi već evidentno jedna od najzaduženijih zemalja, čak i ako dobijemo ‘napuljske’ uslove, mi ćemo imati veoma teško breme koje sve korene vuče još iz Titovog vremena. Projekti i fabrike koji su završeni sedamdesetih i osamdesetih godina su već zastareli, a zbog sankcija i raspada zemlje nisu mogli da donesu profit. Uz to nas je Zapad bombardovao, tako da je naša platežna sposobnost pogođena svim tim što nam se dešavalo u ovih deset godina, i, konačno, ceo taj dug je dospeo pre dvanaest godina i od tada se stalno akumuliraju kamate. Sve to pokazuje da smo mi u vrlo specifičnoj situaciji.
       Naši poverioci se boje da će, ako nam daju ‘napuljske’ uslove, i mnoge druge evropske zemlje to tražiti, ali mi smo predočili da to nije tačno i da nema rizika da mi ‘zarazimo’ njihove pregovore sa drugim zemljama, poput Nigerije i Rusije, koje takođe traže ‘napuljske’ uslove, ali imaju naftu.
       O tim stvarima odlučuju u krajnjoj liniji oni koji pripadaju Pariskom klubu, a to su uglavnom ljudi koji dolaze iz ministarstava finansija, koji brane kase svojih država, ali u našem slučaju često u pregovorima dolazi do izražaja politički faktor.”
      
       Zato je vaš najvažniji susret u Vašingtonu bio u Stejt departmentu a ne u Ministarstvu finansija?
       - Sa Kolinom Pauelom. Apsolutno.
      
       Stejt department bi morao da ima razumevanja za vaše argumente o specifičnosti DŽU slučaja budući da je imao najviše uticaja na te specifičnosti: i na sankcije i na bombardovanje. Dolazi li to do izražaja u pregovorima?
       - Možda bismo mi hteli da se to izrazi na neki sentimentalan način i da oni priznaju svoju krivicu, no to bi bio pogrešan pristup. Sa Zapadom moramo govoriti onako kako oni govore: sa hladnom računicom.
      
       Krivicu na stranu, u Stejt departmentu sigurno uvažavaju ove “specifičnosti” o kojim ste govorili?
       - Apsolutno. Inače uopšte ne bi bilo ovakvih razgovora. Oni apsolutno uvažavaju ovih poslednjih 11 godina zbog svega što sam napomenuo. Ali, hteo bih, budući da čitam mnogo naših analitičara koji pričaju o američkoj administraciji, da podelim svoje utiske, pošto slučajno imam dosta prijatelja sa studija na Harvardu koji su danas članovi Bušove administracije. Moramo biti svesni da postoji velika heterogenost o poznavanju naše situacije u administraciji, jer je došlo do osveženja i promena. Razlike postoje ne samo između institucija već i unutar jedne institucije. Zato moramo stalno da informišemo, da dajemo činjenice, da apelujemo, ne na srce već na razum i na dobro shvaćene interese SAD za stabilnost ove regije, i na ono što stabilan, demokratski Beograd, koji regiju vuče napred, predstavlja.
      
       Da li ste se u razgovoru sa Pauelom uverili da Beograd smatra stabilnim, demokratskim?
       - Da, i ne samo to: mnogima smo ponavljali da je njihov strateški interes da Beograd bude jedan od centara stabilnosti u ovoj regiji, a kriza u Makedoniji to još više naglašava. Treba znati da je sa Amerikancima najvažnije uspostaviti proces. To je ono u čemu su oni najbolji: logistika, proces. Znači, mi moramo, svaki put kad razgovaramo sa njima, da prihvatimo njihov način razmišljanja i da, ukoliko ne ostvarimo odmah ciljeve, uspostavimo proces da bismo mogli da radimo, da rešavamo neke stvari u hodu i tako približavamo naše stavove i naše pozicije. Ne treba odmah uzimati neke odgovore Amerikanaca kao konačne. Kad poredim svoj put u Vašington u martu ove godine sa premijerom Zoranom Đinđićem, i ovaj poslednji, vidim da se situacija promenila nabolje, i da se ne može sve rešiti odjednom. I dan-danas ima nekih koji misle da je najbolji način ophođenja sa nama diktat, uslovljavanje. No, te snage su u defanzivi, što ima veze sa saradnjom sa Haškim tribunalom, sa jugom Srbije, s ekonomskim reformama. Ali treba dosta vremena da se u nekim glavama promeni slika.
      
       Je li ovog puta bilo političkog uslovljavanja?
       - Imali smo ne znam koliko sastanaka, bar dvadesetak, a niko nije ni izgovorio reč “uslovi” ili reč “Hag”.
      
       Je li izručenje Slobodana Miloševića preokrenulo situaciju u odnosu na mart?
       - Izručenje je bilo faktor, ali ne jedini. Daleko od toga. Ono što mogu da kažem, na čemu su naši sagovornici više puta insistirali, jeste mirno i civilizovano rešavanje konfliktnih situacija. Takođe, ono što je za Amerikance važno, to je sigurnost njihovih građana, i sve što omogućava bezbednost njihovim vojnicima, i što im omogućava da smanjuju broj vojnika ovde, direktno je u rezonanci sa njihovim razmišljanjima.
      
       Zašto je američka podrška ključna u finansijskim pitanjima? Kako SAD ostvaruje uticaj?
       - Mi u ovom trenutku možemo da računamo na snažnu podršku Nemačke i Italije u tome, a veoma je ohrabrujuće i ponašanje Francuske. Naš najveći pojedinačni poverenik je Velika Britanija, a Amerikanci na nju imaju uticaja, kao i na Japan. Bilo je važno da odemo u SAD da bismo dobili veći stepen konsenzusa između Velike Britanije, SAD i Japana. Naravno, sada predstoje usklađivanja u Evropi. Na nama je da napravimo pravu diplomatsko-ekonomsku ofanzivu prema velikim centrima u narednih nekoliko nedelja: krajem avgusta biće važan sastanak Đinđić-Berluskoni.
      
       U dobro obaveštenim krugovima u Beogradu već se proneo glas da ste u Vašingtonu preokrenuli u našu korist relativno nepovoljnu ponudu kojom ste dočekani?
       - Mi smo veoma ubedljivo predstavili naše argumente. Oni su imali pristup za koji smo rekli da nije dovoljno povoljan za nas i oni su rekli da su otvoreni po tom pitanju i da će u sledeće dve nedelje ispitati svoju politiku o svemu tome. Nema još odluke, ali mi smo ohrabreni. Snaga naših argumenata je tome doprinela.
      
       Čak i ako dobijemo te famozne “napuljske uslove”, koje je dobila Bosna, zašto bismo se radovali? U Bosni je katastrofa.
       - Dugovi su sa nama, niko nije ništa zaboravio ni iz Titovog vremena. Zamislite, milijarda dolara bi trebalo da bude samo kamata. To je deset odsto našeg bruto nacionalnog dohotka ove godine. Deset odsto! Znači, jedan dinar bogatstva na deset treba da se odvoji za kamate. I to za one lažne Titove godine kad smo živeli iznad naših mogućnosti. To treba reći. To je danas sa nama. Drugo, Bosna i nije baš potpuna katastrofa, imajući u vidu šta se sa njom desilo.
      
       Imamo li razloga da se nadamo da ćemo proći bolje od Bosne?
       - Prvo, mi smo veće tržište, drugo, imamo neki koncept reformi za budućnost naše zemlje i, treće, atraktivniji smo za investitore zbog naših resursa i kontakata sa svetom. Međutim, u pravu ste. Hajde da uzmemo nešto apsurdno. Šta i da uopšte nemamo dugova, kao što ih Rumunija nije imala. Rumunija je imala nula dugova kada je pao režim, nula. On (Čaušesku) ubio je zemlju, razorio je, razorio je selo, sve je izvezao da bi uspeo da otplati dug. To je bila njegova ludost. I da li je Rumunija procvetala zato što nije imala dugova? Nije. Uspeh jedne zemlje je rešenost celog naroda da uzme sudbinu u svoje ruke i da se u njegovim nedrima nađe elita koja će krenuti u poslove na pošten način, koja će time stvoriti okolnosti za postojanje onoga što treba ponovo da se formira, a to je srednja klasa. Da ponovo stvori dovoljno ekonomskog prostora da kroz skromna zahvatanja finansira efikasnu državu, i samim tim infrastrukturu koja nam je potrebna da se odredimo u rangu srednje razvijene evropske države. To je vizija, to je ključ. Ključ je koliko će naših poslovnih ljudi uspeti da kvalitetno iskoristi ovaj momenat, da pokrene poslove i povuče zemlju napred, a da istovremeno vlada, sindikati i poslodavci nađu zajednički jezik, jer iskustvo je pokazalo da one zemlje u kojim je uspostavljen pravi dijalog brže uspevaju od onih u kojima postoji društveni razdor. To je odlučujući momenat, i to je razlika između Poljske i Rumunije. U Poljskoj je bilo stotine hiljada ljudi koji su pošli po svetu i pokrenuli preduzeća, otvorili više novih mesta nego što je bilo pre toga, i tako pokrenuli reformu bez šoka, ali i bez kompromisa. Ja sam veoma ponosan na ono što sam tamo radio. A u Rumuniji nije bilo te podloge i nije bilo tih ljudi koji bi krenuli u prodor na zapadna tržišta i tako napravili podlogu za efikasnu ekonomiju, već je bilo po principu “stop and go”, kreni pa stani. Moja je žarka želja da izgledamo više kao Poljska i Mađarska nego kao Rumunija ili Ukrajina.
      
       Šta ste još učinili u Americi?
       - Tražili smo odmrzavanje naših sredstava u američkim bankama, i prvi put smo osetili da postoji veoma određena volja da zajednički o tome govorimo, da radimo na tome da se što pre odmrznu naši računi u inostranstvu. U Americi ima nekoliko stotina miliona dolara na koje možemo računati. Već krajem avgusta doći će visoka delegacija iz Vašingtona i na tome ćemo raditi. Takođe, radimo na obnovi licence Beogradske banke, koja u NJujorku ima filijalu. Bankarska licenca je veoma skupa roba, i dragocena.
      
       Je li to ona banka u koju je svojevremeno Milošević odlazio?
       - Ne znam, možda. I još, pokrenuli smo pitanje ponovnog dobijanja statusa najpovlašćenije nacije (most favored nation) u trgovanju sa Amerikom, znači mogućnost da u SAD izvozimo bez carina. I to nam je izuzetno važno.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ