Kako god da okrenemo, izgleda da Srbija baš nema sreće sa SPS-om. Nemoćna da se reši Miloševićevog nasleđa, ova stranka će se teško reformisati u istinski demokratsku političku snagu

      U političkoj nauci postoji hipoteza da se jednom uspostavljena partijska konfiguracija veoma teško menja. Stranke koje u formativnom razdoblju nekog političkog sistema zauzmu prostor na političkoj sceni, nastavljaju kasnije da traju po nekoj vrsti institucionalne inercije. Isto tako, kad se jednom utvrdi određeni raspored političkih snaga, novim takmacima za glasove i moć veoma je teško da se probiju među parlamentarne stranke. Dešavaju se, naravno, i propasti nekih starih i moćnih partija - poput Demohrišćanske partije u Italiji. Dešava se i da nove stranke uđu u parlament, pa i u vladu - poput nemačkih Zelenih. Ali, u osnovi, “sistem radi za starosedeoce”.
       Socijalistička partija Srbije jeste upravo takav važan “starosedelac” koji ima sve izglede da još dugo ostane u parlamentu. Istina, na poslednjim izborima, 23. decembra 2000, SPS je zabeležio najslabiji rezultat u svojoj istoriji. Dobio je nekih 500 000 glasova, milion manje nego 24. septembra. To znači da je na prvim izborima, u kojima nije nastupio kao jedini posednik vlasti, SPS izgubio tačno dve trećine svojih ranijih pristalica. Ipak, za SPS je utešno to što je tih pola miliona glasača očigledno njegovo tvrdo jezgro na koje uvek može da računa.
       U decembru 2000. godine nije bilo lako ne glasati za DOS. Sećanja na 5. oktobar još su bila sveža, a loše strane ove koalicije bile su duboko u senci njenog uspešnog obaranja Slobodana Miloševića i vraćanja Srbije u svet. Tada je DOS dobio više glasova nego SPS u svojim najboljim danima (tj. 1990. godine), a najslabiji izborni rezultat od osnivanja postigle su i druge dve “starosedelačke” stranke - SRS (300 000 glasova) i SPO (100 000 glasova). Tako su sve tri stranke, koje su u Miloševićevo doba upravljale zemljom, na poslednjim izborima dodirnule dno. Ali, kao što se vidi, SPS-ovo uopšte nije tako nisko.
       Sa polaznog položaja koji čini pola miliona glasova mnogo toga se može uraditi. Da li se mogu privući i novi glasači? Dosad je SPS uglavnom bio poznat po tome što se njegovo biračko telo osipalo. Ono je, od 1990. do 2000, smanjeno za 1 800 000 glasova. Međutim, socijalisti su, povremeno, uspevali i da povrate deo birača. Na izborima 1993. uspeli su da vrate oko 200 000 birača, koje su prethodne godine “pozajmili” Vojislavu Šešelju. Na izborima 1996. godine osvojili su još 300 000 glasova zahvaljujući pobedi nad hiperinflacijom i Dejtonskom sporazumu. Konačno, čak i 24. septembra 2000. SPS je dobio 100 000 glasova više nego na prethodnim izborima (1997).
       Naravno, moglo bi se reći da su ovi skokovi u biračkom telu ostvareni prvenstveno zahvaljujući monopolu u kreiranju diskursa. Tako je SPS stvarao okvir za razumevanje stvarnosti, pa je i najmanji boljitak u društvu mogao lako da se medijski uveća i pripiše sebi u zaslugu. Stanje je sada drugačije, a viđenje događaja koje daje SPS samo je jedno od suparničkih. Osim toga, stranci nedostaje i sveža krv iz strateških elita, posebno onih medijskih, akademskih ili kulturnih. Milošević je, u čisto dnevne svrhe, nemilice trošio kadrove iz javne sfere koji nisu pripadali partiji ali su joj mogli biti strateški saveznici. Sada stranka nema čak ni ideološke saveznike, ili makar simpatizere. Ako želite da uverite ljude da za vas glasaju, morate da imate neutralnost - ili još bolje naklonost! - mnogih novinara, profesora, glumaca ili muzičara... A upravo je taj svet, ogorčen sećanjem na bezobzirnost miloševićevaca tokom poslednje decenije, i dalje veoma neprijateljski nastrojen prema SPS-u.
       Ipak, čak i sasvim autoritarne komunističke partije u Istočnoj Evropi uspevale su da se, vremenom, reformišu i vrate na vlast, najčešće u savezu sa drugim levim i narodnjačkim strankama. To je bio slučaj u Litvaniji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Hrvatskoj... Takve izglede ima i SPS. No, postoji nešto po čemu se SPS razlikuje od ostalih bivših komunističkih partija. To je nasleđe zvano - Slobodan Milošević. Ono nije lako ni odbaciti, niti zadržati. Milošević se može proglasiti autokratom, u društvu jednako kao i u partiji, i onda u ime demokratizacije prepustiti svojoj sudbini. Ali, Milošević je mnogo više od osnivača jedne stranke. On je čitavu deceniju želeo da igra ulogu ne samo državnika već i svetskog političara. I on, na neki način, i jeste bio političar kojim se svet ozbiljno bavio. Štaviše, kao najpoznatiji zatvorenik ševeningenske tamnice, on je to i sada (istina, na malo pervertiran način).
       Otuda proizlaze mnoge politički važne posledice. Tokom narednih nekoliko godina, SAD i NATO, uljuljkani u svetskoj dominaciji, mogu da naprave velike i sudbonosne greške. Šta ako, u međuvremenu, Milošević ostane dosledan u svom “gospodskom preziru” prema Hagu, i u svojoj tvrdnji da se njemu sudi “samo zato što je branio svoj narod”? Dotle će, već, nove nevolje sa kojima se Srbija svakodnevno susreće učiniti da se zaboravi na one stare, pretrpljene pod Miloševićem. Tako, Milošević može zbilja da izraste u simbol otpora malog naroda velikoj nepravdi. U pravi internacionalni, ili makar nacionalni simbol.
       Tada bi Milošević ponovo dobio težinu na domaćem političkom tržištu, a stranka koja se može pozvati na njega imala bi mnoge prednosti - pre svega, izborne. Milošević u haškoj apsani jeste snažan magnet za protestno glasanje svih vrsta. A najbolja adresa za takvo glasanje upravo je SPS. Ako vam je dosta globalizma i hegemonije SAD, tu je SPS kao stranka svetski poznatog mučenika Miloševića. Ako vam je dosta nesigurnosti na poslu, visokih školarina i obaveznih plavih koverti za lekara, tu je SPS kao tradicionalna narodnjačka stranka socijalne sigurnosti i jednakosti u siromaštvu. Ako vam je dosta stranih poslodavaca i novokomponovanih gazda, tu je SPS kao stranka državne svojine i narodne ekonomije. Ako vam je dosta veronauke i Karađorđevića, tu je SPS kao tradicionalno republikanska i ateistička stranka. Ako vam je dosta brljotina Zapada na Kosovu i u Makedoniji, tu je SPS kao dokazana nacionalistička stranka. I tako redom.
       Protestno glasanje nije nešto nepoznato u Srbiji. Uostalom, kakvo drugo je bilo glasanje 24. septembra? Upravo na tu kombinaciju tvrdog jezgra starih birača i promenljive mase novih, protestnih birača računaju u SPS-u. Ovi prvi birači imaju izraženu “partijsku identifikaciju”, to su navijači kluba koji su rešeni da mu ostanu verni i kad gubi. Ali oni ne obezbeđuju ništa više od “ostanka u ligi”, odnosno u parlamentu. Zato su važni ovi drugi. A sada, zamislite krah reformi i politički raspad DOS-a u kakvoj prljavoj korupcionaškoj aferi. I dobićete bar milion novih izbornih apstinenata, i toliko manje glasova za liberalnu opciju. I dobićete, još, bar pola miliona protestnih glasača. Dovoljno da SPS ponovo bude najjača stranka u parlamentu.
       Ali, isto tako, događaji se mogu razviti i u drugom pravcu. Recimo, SAD se, možda, zadovolje sadašnjom vojnom i ekonomskom premoći. U eliti Srbije možda pretegnu reformske snage. Zapad možda i pomogne Srbiji. A Milošević, na kraju, možda popusti i prizna Haški sud. (I meni samom, dok ovo pišem, takav razvoj događaja izgleda neverovatan; ali, ko zna, možda imamo sreće?) U tom slučaju, SPS-u bi ostalo samo njegovo “tvrdo jezgro” birača, koje je sve starije i sve manje društveno uticajno. Socijalisti su opet u parlamentu, ali ovoga puta kao poželjna opozicija. Poželjna, jer političkoj sceni takva opozicija daje izgled pluralizma dok suštinski ne ugrožava vladajuću elitu. To je možda i dobro za SPS, ali rđavo za demokratiju. Jer, slaba opozicija je najbolje tle za nicanje svih vrsta bolesti vlasti - od lenjosti do korupcije.
       U svakom slučaju, kako god da okrenemo, izgleda da Srbija baš nema sreće sa SPS-om. Nemoćna da se reši Miloševićevog nasleđa, ova stranka će se teško reformisati u istinski demokratsku političku snagu. Građanska Srbija će je i dalje doživljavati kao predstavnika autoritarnog dela društva, pa će podela na liberalno-evropsku i narodnjačko-nacionalističku Srbiju umesto da slabi, biti očuvana, možda i pojačana. Sa takvim rascepom, koji u Srbiji upravo puni dva stoleća postojanja, bojim se, nijedno društvo ne može odveć daleko da stigne.
      
       SLOBODAN ANTONIĆ
       (Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu)