Posle 14 godina bespogovorne vladavine svojom partijom, Slobodan Milošević je doživeo da dva njegova predloga-zahteva budu odbijena. U oba slučaja rezultat glasanja bio je 197 “protiv”, 11 “za”

      Živadin Jovanović, šef Socijalističke partije Srbije u odsustvu Slobodana Miloševića, hitro je podigao slušalicu stabilnog “panasonik” telefona i razdragano rekao “Zdravo, druže predsedniče”. Odmah je uključio spikerfon telefona i prineo mu mikrofon. Bila je subota, 4. avgust, 12,05 časova kada je Slobodan Milošević, predsednik SPS-a ozbiljnim koliko i srdačnim glasom rekao “Zdravo drugovi”. Kroz sparinu sale na beogradskom Studentskom trgu broj 15, odakle je Milošević septembra 1987. godine krenuo u juriš na političko nebo Srbije, lenjo se vukao odgovor “Zdravo, druže predsedniče”. Za većinu od 220 članova Glavnog odbora partije koja je od 1990. bila gospodar života i smrti u Srbiji, predsednikove reči nisu bile od velike važnosti. Oni su znali da je “stvar prelomljena” na Izvršnom odboru čiji je sastanak počeo u petak (3. avgust) u 18 časova, a završio se tog jutra u tri sata (subota, 4. avgust). Milošević je Glavnom odboru u subotu samo ponavljao zahteve koje je na Izvršnom odboru dan ranije iznosio njegov zvanični naslednik Živadin Jovanović a koji su doživeli potpuni debakl.
       Da li je Milošević znao za rezultate glasanja Izvršnog odbora? Verovatno da jeste. Bilo je sasvim dovoljno vremena da ih sazna od tri ujutro do 11 časova kada je počela sednica Glavnog odbora. Zašto je onda ponavljao zahteve: po inerciji? ili zato što je pisac život odredio da je morao da se odigra i taj čin drame “Uspon i pad Vožda”? Ili što se ljudski nadao da će njegova harizma još jednom preokrenuti lanac događaja?
      
       Protivkandidati
       U svakom slučaju Milošević sigurno nije čuo onog espeesovca koji je bez prava glasa sedeo na sednici Izvršnog komiteta održanoj dan pre istorijske Osme sednice. Taj espeesovac je dobro pamtio: na Komitetu je Milošević pobedio Ivana Stambolića sa 11 prema 10 glasova, i sutradan je na Glavnom odboru trijumfovao sa samo osam glasova protiv. Nije smeo naglas da pita kakvu će katastrofu doživeti Milošević na Glavnom odboru, kada je na Izvršnom u dva glasanja potučen sa identičnim rezultatom 39 prema 3.
       Ali, za razliku od Stambolića koji je izgubio i funkciju i moć Milošević je sačuvao funkciju, ostao je na čelu partije, a koliko je moći u njegovim rukama meriće se narednih dana. Branislav Ivković, do subote potpredsednik SPS-a čije je isključivanje iz partije Milošević zahtevao, sada je član Sekretarijata - kolektivnog rukovodstva stranke. On ne zna kolika je moć u njegovim rukama, zna da je Milošević i dalje predsednik, zna da ne sme bahato da trijumfuje i na kraj pameti mu nije da izusti da sluti da ovo i nije kraj odmeravanja snage između njega i ševeningenskog sužnja.
       Milošević i Ivković su se prvi put našli licem u lice na Petom kongresu SPS-a, novembra 2000. godine. Tačnije, nekoliko dana pre njega. Milošević je najavio da neće da se kandiduje za predsednika, već je ranije obećao da će u penziju, da čuva unuka i, naravno, neka puknu svi njegovi dušmani. Grupa koja je pripremala Kongres, a pre svih profesor Mihailo Marković, izgleda da je ovo shvatila ozbiljno, pa je dala oduška svom kritičkom duhu, ali i vizionarstvu pišući novi program partije. U raspravi grupe (16. novembar) Ivković je bio vatrogasac, u kratkom govoru čak je pet puta molio drugove da “stišaju strasti”, “da ne budu isključivi”.
       Povod za diskusiju bila je Miloševićeva odluka da baci pod noge analizu profesora Mihaila Markovića o uzrocima izbornog poraza SPS-a, da ni slučajno ne pristane na formulaciju da je “SPS pod prinudnom upravom JUL-a”, da je ključni problem partije “što se strateške i operativne odluke donose bez rasprave, dijaloga i pogovora”. Čak je Zoran Anđelković Baki rekao da bi dobili dvostruko više glasova na predstojećim republičkim izborima (23. decembar) kad Milošević ne bi bio predsednik stranke.
       Pred Kongres je pribeleženo nekih dvadesetak kandidata za mesto predsednika partije. U poslednjem trenutku, kada su shvatili da Milošević, ipak, želi da zadrži to mesto za sebe, odustali su od kandidature Milan Milutinović, Ivica Dačić i Milomir Minić. Branislav Ivković nije odustao. Ali, dva dana pred Kongres na sednici Glavnog odbora Milošević insistira da se odmah preda izborna lista “SPS - Slobodan Milošević”. NJega nisu pokolebala upozorenja da tako na najgrublji način prejudicira rezultate glasanja o predsedniku na Kongresu. Iako, partijski Statut traži dva ili više kandidata za izbor predsednika Milošević je sve učinio da bude jedini. Nije više verovao svojim drugovima. Ivkovića koji je tiho odustao od kandidature odredio je da bude pretposlednji govornik, a Ivkovićevog zamenika u vračarskom odboru SPS-a za poslednjeg.
      
       Pretnja
       Ni to nije bilo dovoljno, umesto beogradskih mladih socijalista glasove za izbor predsednika brojao je sam Uroš Šuvaković. Mladić od posebnog poverenja, zaposlen u tajnoj policiji koji je pred Kongres predsednika snabdevao govorima funkcionera SPS-a sada je na glasačkim listićima mogao da čita “Uroše, samo te gledamo”. Neraspoloženi Ivković je odustao od planiranog kongresnog govora, samo je kratko procedio: “Drugovi i drugarice delegati, poštovani druže predsedniče, nećete imati prilike da me sada čujete, ali apsolutno sam siguran da ćete i te kako imati prilike da me uskoro slušate, i to na Šestom vanrednom kongresu.” Milošević je kasnije častio Ivkovića mestom potpredsednika stranke i šefom Poslaničkog kluba socijalista u Skupštini Srbije.
       Ali, Milošević nije kontrolisao izbore za Glavni odbor. Od 308 njegovih članova 90 odsto su bili novi ljudi, koje je neposredno izabrala partijska baza. Velika većina njih bila je uverena da će osvojiti oko 40 poslaničkih mesta u Skupštini Srbije, a ne 80-100 kako su tvrdili slobisti i smatrala je baljezganjem tvrdnju da će se DOS brzo raspasti i da će se SPS polovinom 2001. godine pojaviti na izborima u koaliciji sa DSS-om.
       Onda se Branislav Ivković zajedno sa Čedomirom Jovanovićem, šefom Poslaničkog kluba DOS u Skupštini Srbije pojavio kod Miloševića 31. marta ujutro oko šest časova, tri-četiri sata pošto specijalci tajne policije nisu uspeli da privedu Miloševića u Centralni zatvor. Ivković je tada rekao za NIN: “Smrt najmanje 50 ljudi visila je o tankoj niti. A ta nit je međusobno poverenje Čedomira Jovanovića i Branislava Ivkovića, poverenje lidera DOS-a u Jovanovića, poverenje predsednika Miloševića u mene. Ja sam pravio prostor da Jovanović dođe kod Miloševića. U prva tri i po sata razgovora, u kojem su učestvovali Milošević, Jovanović, Slavica Đukić-Dejanović i ja, uspostavljeno je međusobno poverenje. Milošević je saznao šta se hoće od njega i predložio je da istražni sudija dođe u rezidenciju da ga sasluša u ponedeljak. Mislio je da je to zaslužio, s obzirom na to da je tri puta biran za predsednika. Međutim, DOS je hteo da ide do kraja. I ako je neko bio ključni čovek, onda je to bio Milošević. Rekao je da je živeo uspravno i da će tako i otići, da ne želi da život gube ni njegovi prijatelji ni mladići sa druge strane.”
      
       Izdajnik
       Ko će znati da li su tada Ivković i Milošević mislili da je to tek prvi korak u izručenju predsednika SPS-a Haškom tribunalu. Izvesno je samo da nisu verovali u ono što je jedan od slobista rekao na novembarskom kongresu: “Ako šef ode u Hag, idemo svi za njim.” Ali, pre nego što je Milošević poslat u Hag (28. jun), Branislav Ivković je u emisiji BK Televizije “Nije srpski ćutati” (3. jun) rekao da misli da bi i Milošević i njegova supruga Mira Marković trebalo da odu u političku penziju.
       Da se to nimalo nije svidelo doskora vladajućem paru Jugoslavije i Srbije postalo je sasvim jasno kada je čovek od njihovog posebnog poverenja, Bogoljub Bjelica 20. jula pozvao na sastanak učesnike narodnih straža, beogradskih odbora partije i Glavnog odbora. Sve u svemu oko dve hiljade ljudi. Odazvalo ih se 52. Bjelica, koji žestoko napada Ivkovića, a pomalo i Anđelkovića, traži uvođenje vanrednog stanja u partiji i zahteva da se bespogovorno slušaju jedino odluke Slobodana Miloševića, samo on može da rukovodi partijom.
       Pet dana kasnije članovi Izvršnog odbora SPS-a slušaju obraćanje predsednika Miloševića: “Oni su (misli se na DOS) pokušali da uvedu u SPS petu kolonu sa Banetom Ivkovićem na čelu. Sa tom opstrukcijom partija mora da se razračuna.” Milošević je završio govor, spustio slušalicu, neprijatno “tu-tu-tu-tu...” telefona prekinuo je Zoran Anđelković rekavši da je sednica završena, da će uskoro nova da bude zakazana.
       Na beogradski Studenstki trg broj 15 počinju da stižu pisma i telegrami podrške Ivkoviću. Navika je to. Vreme se zgušnjava. Prvog avgusta u 11 časova počinje nova sednica Izvršnog odbora. Dve su tačke dnevnog reda: stavovi o Kosmetu i ulasku SPS-a u Koordinacioni centar vlade SRJ za Kosmet i isključenje Ivkovića iz stranke na zahtev Miloševića. Živadin Jovanović kaže da ne treba ući u Centar, Branislav Ivković i Zoran Anđelković tvrde da treba. Jovanoviću je poverovalo šest članova, Anđelkoviću i Ivkoviću - 32. U 15 časova počinje rasprava o Ivkoviću. Jovanović prenosi reči Miloševića da ga je Ivković izdao, uhapsio i izručio Tribunalu. Čak 32 diskutanta podržava Ivkovića, šestorica su protiv. Oni zameraju Ivkoviću i što se pojavio na BK Televiziji i pored partijske odluke da se na njoj ne gostuje, da je prijatelj Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića, da vodi petu kolonu, što nije bio tu kada je Milošević deportovan u Hag...
      
       Poverenje
       Sutradan, u četvrtak 2. avgusta Jovanović ponovo razgovara sa Miloševićem. Ko zna ko je još sve razgovarao, ali je izvesno da treba spasavati jedinstvo partije. Kompromis je trebalo da izgleda ovako: partijom će rukovoditi sekretarijat, Ivković ostaje u partiji, ali nije ni potpredsednik, ni šef Poslaničkog kluba u Skupštini Srbije, ni član Sekretarijata. To je kompromis koji Milošević podržava.
       U petak u 18 časova počinje nova sednica Izvršnog odbora. Završiće se u tri ujutro. Ivković kaže: “Ako me razrešite funkcija potpredsednika i šefa Poslaničkog kluba, razumeću to kao isključenje iz partije i neću biti sa vama, jer bi to značilo da vi mislite da je Milošević u pravu kada tvrdi da sam ga ja uhapsio i isporučio Hagu.” Troje članova Izvršnog odbora je poverovalo Miloševiću, 39 Ivkoviću. Ta većina je mislila i da partijom treba da upravlja novo telo koje bi preuzelo funkcije potpredsednika i koje bi sa Miloševićem komuniciralo kada god može. Isti odnos je bio i u ponovljenom glasanju, koje je tražio Jovanović, o saradnji sa Koordinacionim centrom.
       Nedelja, 11 časova, počinje sednica Glavnog odbora. Opet Kosmet. Šestorica govornika je za saradnju sa Centrom, dvojica protiv... Zvoni telefon: “Zdravo drugovi”, kaže Slobodan Milošević. Jovanović mu se žali da je u manjini povodom saradnje sa DOS-om u Centru. I Milošević je protiv saradnje, kaže: “Ni slučajno”. A onda traži: “Zahtevam da odmah isključite Branislava Ivkovića iz partije, jer je on najodgovorniji za moje hapšenje i izručenje Hagu.” Milošević zahteva javno glasanje i upozorava: “Glasanjem o njegovom isključenju, vi glasate za moje poverenje.” Predsednik je zaćutao, čuo se slabašni aplauz desetak ljudi. “Dobro drugovi, zdravo”, rekao je.
       Ivković je drugi govornik posle Miloševićevog obraćanja. Objašnjava zašto treba ući u Centar. Aplauz. Miloševićevo “ni slučajno” podržalo je 11 članova Glavnog odbora, 197 je odbilo da ga posluša. Jovanović traži glasanje o isključenju. “Nećemo” bruji sala. Da glasamo da li hoćemo da glasamo o isključenju Ivkovića, novi je predlog Jovanovića. “Hoćemo” bruji sala. Ko je “za”. U vazduhu je 11 ruku. Ali, odjednom su u vazduhu mnoge ruke, traže da se razgovara o obrazovanju predsedništva, koje bi bilo izabrano neposrednim glasanjem članova Glavnog odbora. Anđelković savetuje Jovanovića : “Žiko, prekidaj.”
       Jovanović prekida. Naravno, borba se nastavlja.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ