Niko još nije razjasnio zašto priča o narodu, koji je za dva dana izbrisan sa geografskih karata na kojima je postojao vekovima, nije izazvala raspravu o korenima tragedije, izazvane zbog prevelike doze nacionalizma ili veoma oskudnih zaliha demokratije, potpuno nespremne da toleriše političke, ideološke razlike

      Srbi su jedini narod na svetu koji veliča sopstvene poraze, jer su im se, kao i većini malih naroda, pobede ređe dešavale od gladi, epidemija i ultimatuma moćnijih zemalja, konstatovali su godinama profesionalni uzgajivači nacionalnog duha, pretvarajući priču o slavljenju poraza u jedno od opštih mesta poslednje decenije prošlog veka.
       Jedan od najtežih poraza se, međutim, uporno gura u zabačene hodnike podsvesti, u nadi da će konačno biti zaboravljen. O njemu nije napisan nijedan roman, vlasnici poetskih radionica shvatili su da se na poemama o Krajini ne može dobiti udoban stan u centru, a u medijima godinama nije objavljena reportaža o životu u Benkovcu, Petrinji ili čuvenom Borovom Selu. Taj proces nesvesnog zataškavanja nedavnih poraza trajaće dok Knin ne postane grad u kome su nekada davno živeli najvatreniji navijači Crvene zvezde, a kafanska predanja budu govorila da se u okolnim mestima pravila jaka loza i preslana pršuta.
       Organizovana demencija počela je kada su urednici državnih medija odlučili da egzodus više od 200 000 ljudi smeste u 17. minut centralnog Dnevnika, negde između novih učlanjivanja mladih levičara u opštinski odbor Surdulice i najnovijih rezultata španske fudbalske lige. Tamo se nije branila hrišćanska Evropa od nadolazećih varvara, a Srbi za protivnika nisu imali veliku silu od koje se sme izgubiti. Nije bilo elementarnih uslova za stvaranje novih mitova, ni uzvišenih ciljeva, ni dostojnog protivnika, objašnjavali su analitičari sa flekama iz prošlosti zašto se džentlmenski prećutkuju “Oluja”, “Bljesak” i ostale istorijske akcije, u kojima su podnete ogromne žrtve bez ikakvog cilja, smisla ili nezaobilazne katarze.
       Možda zato su i izbeglice iz Krajine smeštane što dalje od očiju znatiželjnika, u opštinama na Kosovu, poznatim po najsnažnijim ekstremistima, zabitim kolektivnim smeštajima i manastirima u koje svet ulazi jednom godišnje, pod uslovom da te godine veruje u Svevišnjega, a komunalna preduzeća pročiste put do njih.
       Ostaće zabeleženo da su u prvoj akciji Oslobodilačke vojske Kosova stradali ljudi koje su vladajući humanisti, sa srcem na levoj strani, smestili u Dečane, gde je trebalo da zaborave na spaljene kuće, nestale rođake ili kolektivno kamenovanje u blizini Siska. Taj odmor završen je u jednoj neuglednoj kafani, u kojoj su ubijeni dok su jeli lošu, humanitarnu hranu. Jedan od njih umro je sa parčetom hleba u ustima.
       “Bili su vredni, veoma ćutljivi, kao da nisu ‘teli da nas opterećuju svojom mukom”, pričao je lokalni učitelj potpisniku ovog teksta u maju 1996.godine. Tri godine kasnije, učitelj je prodavao na Bajlonijevoj pijaci uvozne cigarete i trudio se da nikoga ne opterećuje sopstvenom izbegličkom nesrećom.
       Ako je verovati medijima, u crkvi Svetog Marka nekoliko stotina vernika odalo je proteklog vikenda počast stradalima u akciji “Oluja”, u kojoj je nestala Republika Srpska Krajina, a njeni izbezumljeni državljani na polovnim traktorima krenuli u izbeglištvo. Dvojica lidera, koji su uglavnom označavani kao pokretači nesreće na Balkanu, više ne stanuju na prostoru bivše Jugoslavije, a naslednici kao da nisu preterano spremni da preuzmu njihove političke hipoteke.
       “Oluja” će, međutim, ostati upamćena kao događaj kada su prvi put konsenzus postigli glavni inspiratori borbe za zapadne zemlje i njihovi najoštriji protivnici, koji su sve do Osme sednice sedeli u istim klupama i borili se protiv demokratskih podrivača komunizma, ubačenih elemenata koji zagovaraju višepartijski sistem i nacionalista svih boja. Mira Marković saopštila je tada javnosti da su Krajišnici dobili što su tražili, a njeni prijatelji sa Sedme sednice našli su krivce u piscima, sveštenicima i sumnjivcima koji tajno slušaju Mokranjčeve “Rukoveti”. Kada je eksploatacija nacionalnih frustracija završena, oba pola političke scene su složno zatvorila priču o etničkim sukobima.
       Pet godina kasnije, rasprave o tome šta smo drugima učinili i šta su drugi nama učinili, otvaraju se spontano, na nekoj od neformalnih kordinacija tokom vikenda, nekoliko nedelja pred neku veliku ekonomsku transakciju sa jakom humanitarnom pozadinom da bi, zatim, zločini bili konvertovani u kredite, pokajanje u investicije, a izbeglice u najbolji argument za “napuljske” uslove otpisivanja dugova.
       Sve moguće državne i nevladine organizacije do sada nisu uspele da saberu broj izbeglica u Srbiji i van nje, nije još pronađen softver koji bi izračunao broj ubijenih i ranjenih, ali se nekako nazire da žrtava ima previše, kao što je već utvrđeno da ih ima previše na suprotnim stranama frontova.
       Niko još nije razjasnio zašto priča o narodu, koji je za dva dana izbrisan sa geografskih karata na kojima je postojao vekovima, nije izazvala raspravu o korenima tragedije, izazvane zbog prevelike doze nacionalizma ili veoma oskudnih zaliha demokratije, potpuno nespremne da toleriše političke, ideološke razlike. Od ispovesti izbeglica iz južnoslovenskih zemalja je tragičnije samo saznanje da je njihova sudbina veoma malo ljudi učinila trezvenijim i odgovornijim. Kolekcionari loših vesti i dolazećih katastrofa zaključuju kako bi tragedija bez ikakvog naknadnog smisla u nekom narednom mešanju karata mogla poslužiti kao motiv za novi talas međuetničkog nasilja.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ