(“Dosta smo čekali”, NIN br. 2640)

      Mrcvarenje Srbije i srpskog naroda se i dalje nastavlja upotrebom Kase, Čanka, Isakova, Rize Haljiljija (teško ih je prebrojati koliko ih se preporučuje da odu do Vašingtona i nazad. Naravno, sa “našim parama”, plaćenim putnim troškovima).
       I, onda odjednom, u Zrenjaninu, širom Vojvodine, pa i cele Srbije antisemitske poruke, štampanje “Protokola sionskih mudraca”, izjednačavanje Davidove zvezde sa “svastikom”, itd... Treba da se pokaže kako je srpski narod, pa čak i srpski politički vrh antisemitski raspoložen, da se nacionalistički i kabadahijski ponaša, sve u smislu... sve je isto samo NJega nema. Sve je to ne bi li se od Srbije i srpskog naroda iskamčila još po neka državnost kad je već prilika za to. Razumem i ne razumem gospodu Čanka, Kasu i Isakova. Čini mi se da još nisu skinuli komunistički šinjel.
       Gospodin Kasa želi trostepenu autonomiju, gospoda Čanak i Isakov se boje toga, sva trojica žele autonomiju, što širu, možda širu i od same Vojvodine (zbog Evrope) i plaše gospodu Đinđića i Koštunicu, a sve pobrojane smo mi birali i izabrali da nas i dalje plaše svojim strahovima... i demokratijom za koju smo mislili da znači stabilnost, prosperitet, saradnju naroda. Ne, mržnju, ne podvajanje, ne internacionalizaciju...
       Razumeo bih gospodina Čanka da je otišao u Leskovac, Niš, Valjevo, pa u taj famozni Kragujevac i viknuo u mikrofon: “LJudi, gde su naše pare, hoćemo naše pare”... i bilo bi mi još razumljivije kad bi rekao da je i tamo njegova zemlja, država. Siguran sam da bi ga narod peške, na rukama, doneo u Beograd da i njima to isto pitanje postavi. Da li su to želje naroda, cele Srbije, jer mislim da jesu. I više od toga - da krene putem uspešnosti, da s ponosom može plejadi svetskih uspešnih naučnika (Tesli, Pupinu, Milankoviću), piscima (Andriću, Crnjanskom, NJegošu), Stefanu Milenkoviću, Jovanu Kolundžiji, Kusturici, Jeleni Dokić i svim sportskim selekcijama koje su nas toliko obradovale u ovoj nemaštini pridodati još koje ime svima nama na ponos. To je put. Sve ostalo je stranputica.
      
       SAVA BAJIĆ,
       Novi Sad