Poseban deo priče o zatvorima u Srbiji čini završni period vladavine Slobodana Miloševića, koji je na kraju i sam postao zatvorenik. U vreme najžešće Miloševićeve represije viđeni ljudi su hapšeni da bi bili zastrašivani. Za “otporaše”, zatvor je služio kao paravan i skrovište da se ne vidi koliko su bili isprebijani. Slobodan Milošević je u jednom trenutku popunio zatvore Albancima. U Sremskoj Mitrovici zatvorenici su služili i radili kao robovi a upravnik i njegovi saradnici zarađivali su na njima. O nekim elementarnim ljudskim pravima teško da se moglo govoriti. Ćeliju koja ima tuš i normalan krevet zatvorenici su nazivali - Hajat

      Posle dužeg vremena provedenog u zatvoru, mnogi osuđenici odustanu od kriminala, ali istovremeno postanu, kako se kaže u stručnim krugovima, rasuti i neupotrebljivi jer “totalitarni” tretman u zatvoru potpuno uništava ličnost. Stručne analize pokazuju da je visok procenat povratnika u zatvorima u Srbiji negde između 70 i 80 odsto. I nije uopšte iznenađujući podatak da se osuđenik posle više godina tamnovanja vrlo brzo vraća nazad. To je i jedan od razloga što se o zatvorima govori kao “univerzitetima za kriminalce”. I pored svih napora koje ulaže zatvorsko osoblje, zatvori su čvrsta karika koja ne prekida lanac kriminala.
       Jedan od osnovnih uzroka tome jeste, pored vidljivog obeležja vlasti, oličenih u uniformisanim i naoružanim ljudima, zidinama i rešetkama, što zatvorima vladaju najsposobniji osuđenici udruženi u grupe od tri do devet ljudi. Ove grupe propisuju zatvorskih deset zapovesti, organizuju homoseksualne odnose, trgovinu, raspodelu privilegija, rasturanje droga i tableta, ukazuju na one koji treba da budu prebijeni i zlostavljani. NJihove vode rukovode pobunama i štrajkovima, ucenjuju zatvorske vlasti, koriste i pogodne političke prilike, ucenjuju državu. Mnogi upravnici žele da preko svojih ljudi u tim grupama kontrolišu neformalni sistem i ako u tome uspeju, u zatvoru vlada red i mir. I upravo je to razlog što zatvorske uprave žele da broj zatvorenika svedu na brojku do četiri stotine jer više od toga izmiče potpunoj kontroli.
       Osnovna crta utemeljenog sistema zatvorskih “vrednosti” jeste i mržnja prema društvu, pogotovo prema pravosudnom sistemu. Kaže se: kad su svi protiv vas, kriminal se pokazuje kao jedino prirodno rešenje. Zatvori stvaraju “paralelne svetove”, ogrezle u mržnji, prvenstveno zbog svoje glomaznosti. U nekim zatvorima smešteno je između hiljadu i hiljadu i po zatvorenika. Pored beznačajnih krivaca i prekršilaca zakona, kao i onih koji nisu skloni nasilju, žive siledžije, ubice, teški razbojnici, psihopate. Ti najteži slučajevi, koji predstavljaju pet do osam odsto osuđenih u proseku, mogu da drže u “šahu” većinu, da rukovode njome na “pigmalionski” način. Sve osoblje je onda prinuđeno da se bavi tom manjinom a ostali se zapostavljaju.
       U analizi rađenoj posle poslednjih zatvorskih pobuna 2000. godine, upravnik KPZ za maloletna lica u Valjevu Vojislav Lazić (osamnaest godina je u toj profesiji) tvrdi da i idealno koncipiran sistem izvršenja krivičnih sankcija, propraćen razuđenom i celishodnom kategorizacijom kazneno-popravnih ustanova i naoružan naučno zasnovanim metodama, nailazi na mnoge zamke i ometanja. “Penološka misao se susreće sa dilemama već na prvom pitanju: Šta raditi sa kriminalcima?
       Retributivna koncepcija, koja se u suštini svodi na izolaciju, čuvanje da zatvorenici ne pobegnu i da ispaštaju za ono što su učinili, deklarativno je poodavno napuštena kao nehumana. Takav stav proklamuje i najveći deo međunarodne zajednice. Ipak, ono što je blisko državi u toj koncepciji jeste: red i mir. Kada bi se u Srbiji testiralo javno mnjenje o ovome, naročito sada, posle zatvorskih pobuna, verovatno bi broj pristalica ove koncepcije bio ogroman.
       Druga, široko prihvaćena utilitaristička koncepcija obično se označava pojmom - prevaspitavanje. U specijalizovanoj ustanovi poštuju se određeni principi (naučnost, poštovanje ličnosti, individualizacija, prirodnost uslova resocijalizacije, svestranosti, jedinstvo vaspitnih uticaja, realnost i čuvanje profesionalne tajne), po unapred utvrđenom programu primenjuju se različiti tretmani i metode usmerene na promene ponašanja koje će, bar se tako veruje, dovesti do socijalne integracije. Kada se ovo prevede na jezik prakse, dominira sledeća slika: osuđeni ide malo u školu, radi puno radno vreme, planira mu se slobodno vreme i savetuje mu se da više ne krade ili ubija.”
       Prevaspitna koncepcija koja izgleda razumno i privlačno postiže obeshrabrujuće rezultate u resocijalizaciji. Niz istraživanja, i svetu i kod nas, dalo je sledeće rezultate: od 100 osuđenih - 30 su nehatni, 10 se ne vraćaju na staro, 60 se vraća. Dakle stopa povratnika tzv. strukturiranih kriminalaca doseže 85 odsto. Najljući neprijatelj prevaspitavanja su: neformalni sistem osuđenika i prikriven otpor države utilitarističkom konceptu. Kriminalno ponašanje je samo poseban oblik ponašanja i savremena nauka - socijalna psihijatrija, psihologija, pedagogija, sociologija - jasno tvrdi da promenom stavova i mišljenja možemo promeniti samo tri odsto ponašanja pojedinca a stepen zajedničke varijante između ponašanja i sistema vrednosti nešto je viši - oko devet odsto. Drugim rečima, kaže Lazić, stavovi i vrednosti mnogo manje utiču na ponašanje od osobina i strukture ličnosti. Radom i obrazovanjem mogu se formirati stavovi i vrednosti, ali to nema znatnijeg uticaja na buduće ponašanje kriminalne populacije. Uostalom, današnji kriminalci često imaju i profesiju i obrazovanje.
       Postojanje neformalnog sistema osuđenika je realna smetnja u lečenju kriminalnog ponašanja. U zatvoreničkom društvu, po pravilu, razvija se specifičan normativni sistem koji je ne samo različit već i direktno suprotstavljen svemu što se proklamuje ili što zahteva osoblje ili društvo. Taj sistem se institucionalizuje u obliku nepisanog ali postojećeg kodeksa kojim se propisuju ponašanja suprotna programu prevaspitavanja. Po tom kodeksu, zabranjeni su saradnja sa osobljem, davanje obaveštenja ma koje vrste (naročito o dešavanjima i odnosima među osuđenicima), zalaganje na poslu i aktivno učešće u prevaspitavanju, priznavanje krivice i kajanje za učinjeno delo. Posebno se vrednuje: istrajavanje u “mukama”, hrabrost i nemilosrdnost. Kontrola ponašanja osuđenika prema ovom kodeksu veoma je uspešna, između ostalog i zato što protiv kršenja ovog kodeksa postoje prilično stroge kazne: podsmeh, bojkot, silovanje, pretnja, ucena, prebijanje, ubistvo.
       Raspodela neformalnih položaja i uloga odvija se na dobro razrađen način. Osuđenik najpre prolazi kroz proveru lojalnosti, proveru poštovanja vrednosti i normi osuđeničkog kolektiva, zatim kroz proveru ponašanja u kriznim situacijama i proveru pouzdanosti pre nego što mu se poveri položaj vođe neke grupe ili uloga predstavnika i zastupnika pred zatvorskom administracijom. Ovako propisano ponašanje je odgovor osuđenika na mnoge i specifične probleme sa kojima se sreću u uslovima izolacije i predstavlja ne samo sredstvo pomoću kojeg zatvorenički društveni sistem kontroliše ponašanje pojedinca - u međusobnim odnosima i odnosima sa osobljem i raspodelu materijalnih dobara i privilegija - već i sredstvo za uticaj na politiku formalnog sistema. Tako je za vreme pobuna u zatvorima prošle godine neformalni sistem preuzeo kontrolu u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Požarevcu.
       Najvažnija karakteristika zatvoreničkog društvenog sistema je postojanje neformalnih grupa. One nastaju na različitoj osnovi - zemljačkoj, prijateljskoj, interesnoj, a njihovo glavno obeležje je u tome što su im ciljevi najčešće suprotni propisanim formalnim normama. Zbog suprotnosti interesa i ciljeva često se dešavaju manje ili više žestoki sukobi između članova ovih grupa i pojedinih predstavnika formalne organizacije, a povremeno i između dve ili više osuđeničkih grupa. Ove grupe se odlikuju intenzivnim interpersonalnim odnosima članova, međusobnom emocionalnom povezanošću i vezanošću za grupu, trajnim neposrednim kontaktom i jakim uticajem na norme, vrednosti i ponašanje svojih članova.
       Razlozi za formiranje neformalnog osuđeničkog sistema su mnogi, različite prirode i porekla. Prvi i najvažniji je - osećanje odbačenosti, kao posledica izolacije, inferiornog statusa u zatvoru, iritirajućih propisa i postupaka prema osuđeniku i reagovanja porodice i prijatelja. Neformalni sistem omogućava suprotstavljanje “ostatku sveta” i uspostavljanju samopoštovanja. Drugi, osećanje frustriranosti i deprivacije - slobode, autonomije ličnosti, sigurnosti, heteroseksualnih odnosa i materijalnih dobara, a neformalni sistem kompenzuje ova lišavanja. Treći - zatvor kao organizacija i njena orijentacija na čuvanje pojačava osećanje odbačenosti i povećava potrebu za formiranjem neformalnih grupa i podstiče agresivne porive u ličnosti. Četvrti - društveni i kulturni uslovi, visoki ogradni zidovi i propisi nisu prepreka za štetan uticaj nesređenih prilika u društvu i propadanja moralnih vrednosti. Peti - karakteristike ličnosti osuđenog. U ovom pogledu stanje se poslednjih godina rapidno pogoršava. Ekonomska beda, politička i društvena previranja, ratovi zapostavili su nekoliko generacija mladih koji ispoljavaju dosad neviđenu brutalnost. Poseban problem je narkomanija kojoj zatvori ni približno nisu dorasli. I šesti - loš prevaspitni rad, zapostavljanje prevaspitanja, loši programi i loša organizacija podstiču preterane i neprimerene disciplinske kazne, uskraćivanje pogodnosti, retki kontakti sa vaspitačima (zbog velikog broja, jednom vaspitaču pripada od 80 do 120 osuđenika), uskraćivanje kontakata sa rodbinom, prijateljima.
       Otpor države konceptu “prevaspitavanja”, prema Laziću, postoji zbog toga što se svakoj državi taj koncept manje isplati u ekonomskom smislu od koncepta retribucije (“odmazda” za zasluženu kaznu).
       Kad dođe do zatvorskih pobuna koje uznemire javnost, među političarima je onda lako naći zagovornike “čvrste ruke” koja, kako se smatra, najuspešnije obezbeđuje red i mir. Taj otpor se najčešće manifestuje na nekoliko načina: otpor razuđenoj kategorizaciji ustanova kako zbog povećanih troškova, tako i zbog potrebnog inoviranja kaznenih odredaba, drugo - država nema sklonosti ka eksperimentisanju, naročito u području izvršenja sankcija, a bez toga je teško pronaći najbolje rešenje, treće - za državu je izuzetno skupo kvalitetno obrazovanje u ustanovama, a samo od kvalitetnog obrazovanja može se očekivati izvestan korektivni razvoj, četvrto - državni činovnici u sistemu izvršenja kazne opiru se bilo kakvoj promeni jer treba više da rade, a naročito uplivu nauke jer su sujetni i peto - najveći otpor države potiče iz sukoba nadležnosti zbog toga što su penološka rešenja često u neskladu sa kaznenim odredbama i politikom sudova. Država često želi da striktno odlučuje o dužini boravka u ustanovama, što je protivno penološkim zahtevima i potrebama. Skraćenje kazne - pomilovanje, uslovno otpuštanje - predstavlja najsnažniju motivacionu snagu penologije.
       Prilikom posete KPZ za maloletna lica u Valjevu mogli smo da se uverimo da ambijent jednog malog zatvorenog društva ne mora na prvi pogled da ostavi utisak izolovanosti. Mada se još leče posledice katastrofalnih poplava koje su mogle odneti i živote petorice osuđenika, ovaj zatvor pre liči na lepo uređenu vojnu kasarnu nego na klasičan zatvor (zelene površine i mali ZOO vrt koji je kreiran po savetima direktora beogradskog ZOO vrta Vuka Bojovića). Darko Nikolić (24) iz Vršca “duži” ovo egzotično parče valjevskog zatvora. “Ovde sam 12 meseci zbog razbojništva i ostajem do decembra ove godine. Imam ženu i kad izađem odavde napraviću troje dece, a onda idem kod strica u Nemačku”, kaže on. Darko “živi” izdvojeno u maloj prostoriji blizu svojih gusaka, pataka, ćurki, paunova, srna, ovaca, koza. NJegov kolega Ivan Živanović (23) iz Beograda ovde je već četiri godine zbog ubistva u tuči. Kaže: “To je bilo u afektu, uradio sam to kada sam imao 18 godina. Septembra sledeće godine izlazim, imam devojku s kojom sam u ozbiljnijoj vezi. Bio sam u Elektrotehničkoj školi “Rade Končar”, učio sam zanat kod majstora LJube sa RTS-a. Ostalo mi je da dovršim četvrti stepen, imaću radnju za popravku tehničkih aparata, a radiću i na kompjuterima. Ovde su mi pružili priliku da radim sa tehnikom u zatvorskoj razglasnoj stanici, a umem i oko struje.”
       Veliki teret u radu sa osuđenicima podnose vaspitači koji imaju zadatak da od njih naprave, kako se to kaže, korisne građane. Živko Milojević, vaspitač sa dvadesetšestogodišnjim iskustvom, kaže da postoji velika razlika u radu u poređenju sa nekim prethodnim vremenima. “Činjenica je i da su prvi put glasali na septembarskim izborima prošle godine. Zahtevi i naši i njihovi su sada mnogo veći, posao je teži i ozbiljniji, pre se više koristila represija.” Najveći problem u radu sa osuđenicima predstavlja adaptacija na uslove lišavanja slobode jer to je već kazna sama po sebi. “Dovođenje mladog čoveka ovde je, da tako kažem, neprirodna stvar, sam tretman i rad na smirivanju strasti, privikavanje na kodeks i manire vezane za neformalan sistem.” Veliki problem je vratiti te mlade ljude u sredinu u kojoj treba da se integrišu i postanu korisni građani. Sada je za njih moderno tetoviranje koje smatraju potpuno normalnim i stalno traže da im se to dozvoli. Naravno, ono što najviše brine jeste narkomanija.” Kajanje i grižu savesti najviše imaju ubice, koje ne mogu mirno da spavaju jer sanjaju svoje žrtve, a stalni počinioci imovinskih delikata, razbojništava, ne kaju se već to samo verbalno izražavaju. “Oni obično krive drugoga - roditelje, školu, sredinu iz koje dolaze. Veliki broj mladih dosta teško živi kad izađe odavde, oni su etiketirani i resocijalizacija, koja je najteži problem, ‘puca’ jer se oni vraćaju u sredinu u kojoj su ‘oboleli’, a treba lečiti i tu sredinu. Ipak, više od 50 odsto mladih vraća se, da tako kažem, u normalan život. Mnogi su došli i do fakulteta, poženili se i zasnovali porodice i to je meni kao vaspitaču najveća satisfakcija.”
       Posebnu težinu i delikatnost, prema rečima Milisava Matića, načelnika službe u istom KPZ-u obezbeđenja, ima posao čuvara. “Težak je rad sa populacijom koja je kod nas jer tu ima svih profila. To su mladi ljudi s kojima se mora raditi. Mi treba da ih prevaspitamo i, koliko-toliko, vratimo u normalan život. Znamo da ih društvo teško prihvata i da se mnogi od njih teško snalaze. Ovde za nas nema ničeg nebitnog i beznačajnog. Radni dan nam počinje u sedam ujutru i traje do kasno uveče, svake subote sam tu, često i uveče i noću.” Matić priznaje da je najteža situacija kad mora da se upotrebi sila. “To na čoveka ostavlja najviše traga. Uvek u takvim situacijama zahtevam da se to učini po zakonu, ali upotrebe sile ipak nema u velikoj meri. To su trenuci kada se mora razgovarati i objašnjavati - jer to su nečija deca. Ovaj posao zahteva dosta odricanja i ne može svako da ga radi.”
       Savetnik ministra pravde Republike Srbije dr Zlatko Nikolić, koji se bavi kriminologijom i penologijom, a neposredno radi s osuđenicima 28 godina, ističe da je jedan od najvažnijih spoljnih faktora koji utiču na stanje i osećanje sigurnosti u zatvorima stepen ostvarene kontrole zatvorske službe nad neformalnim sistemom. “Stepen sigurnosti osuđenih u jednom zatvoru je proporcionalan stepenu ostvarene kontrole nad osuđeničkom populacijom, koja je prvo sredstvo metode sprečavanja i prisiljavanja. Međutim, budući da taj stepen kontrole nije moguć u apsolutnom smislu, među svim osuđenim i u svim zatvorima sveta uvek vlada izvestan stepen nesigurnosti. Na tu deprivaciju, pošto je ona bolna i nepodnošljiva, osuđeni reaguju na neki od načina prilagođavanja: bekstvo, pobuna, samopovređivanje, kritizerstvo, manipulacija, inovacija, konformizam.”
       Deprivacija autonomije je sastavni i naglašeni deo zatvorskog življenja, kaže Nikolić, jer od osuđenog u zatvoru više ništa ne zavisi autonomno. Osuđeniku zatvorska uprava određuje gde će, koliko i sa kime biti, standardizuje mu odeću, obuću, hranu, usluge, ponašanje i - briše mu prethodni identitet. On uvek mora da službenike oslovljava na određeni način i da sebe predstavlja sa “osuđeni taj i taj”, što u prevodu znači da njegovo ime i prezime, ranije zanimanje, stepen obrazovanja, socijalno poreklo i status više ništa ne znače, jer on je samo osuđeni taj i taj. “To boli”, kažu osuđeni, mada takvo brisanje identiteta nije karakteristično samo za zatvore već i za vojsku, bolnice i manastire, kao totalne ustanove. “Međutim, taj nedostatak autonomije u kombinaciji i paralelno sa drugim faktorima stvara potisnuti bes, traži oduška, zbog čega zatvori predstavljaju ‘burad baruta’.”
       Posebna vrsta patologije u zatvorima - “ko drugog drži zatvorenim i sam je zatvoren” - stvara odsustvo sposobnosti za uživljavanje u probleme osuđenika. “Ako zatvorske uprave ne znaju i ne umeju da razlikuju nametnute i nameravane probleme zatvora i zatvorenika, onda tu nema mnogo pomoći. U praksi će takva uprava ići linijom manjeg otpora i ‘zatezanjem kaiša’ po sistemu: vezan pop - mirno selo. U takvim zatvorima dešavaju se psihička i fizička maltretiranja osuđenih, nastaje vladavina osuđeničkih grupa, oslanjanje na zatvoreničke ‘bosove’, disciplinsko kažnjavanje samicom i smeštanje osuđenih u odeljenja za pojačan nadzor vremenski nelimitirano, itd.”, naglašava Nikolić.
       Poseban deo priče o zatvorima u Srbiji čini završni, period vladavine Slobodana Miloševića, koji je na kraju i sam postao zatvorenik. Gradimir Nalić, advokat i savetnik predsednika SRJ Vojislava Koštunice za ljudska prava, koji je zastupao mnoge progonjene protivnike režima Slobodana Miloševića, kaže da je priča o zatvorima u Srbiji - višeslojna. “U vreme najžešće represije, viđeni ljudi su hapšeni da bi bili zastrašivani. Za ‘otporaše’ iz Požarevca koji su bili zatvarani po dva meseca, zatvor je poslužio kao paravan i skrovište da se ne vidi koliko su bili isprebijani. Posle bombardovanja, Slobodan Milošević je popunio zatvore Albancima - među njima je bilo oko 60 odsto kriminalaca, a ostali su služili kao moneta za potkusurivanje. Većina političkih zatvorenika je puštena posle odležanih kazni, čisto da im se pokrije boravak u pritvoru.”
       Posebna priča, prema Naliću, jeste i to što su zatvori u neverovatnom stanju. “Tako su u Sremskoj Mitrovici zatvorenici služili i radili kao robovi a upravnik Trivun Ivković i njegovi saradnici zarađivali su na njima. O nekim elementarnim ljudskim pravima teško da se moglo govoriti. Zato su mnogi zatvorenici ćeliju koja ima tuš i normalan krevet nazivali - Hajat. Tu se vraćam na primer našeg čoveka koji je bio osuđen zbog kriminala u Švedskoj - video je na zidu grafit na ćirilici: Ovo je banja. Svrha zatvora, međutim, nije samo kažnjavanje već prevaspitavanje. Oni već hiljadama godina služe kao mesto za teško iskajavanje i ispaštanje grehova. Zato se mnogi osuđenici hvale da su u zatvoru ispekli ‘zanat’.”
       O vladajućoj zatvorskoj strukturi Nalić kaže: “U stražare odlaze oni koji nisu mogli nigde, te i sami postaju zatvorenici. Ako oni moraju da čuvaju one koji nemaju dobru hranu, odeću, negu - samim tim i oni postaju deo te priče. Ipak, sa zatvorskim čuvarima nisam imao loša iskustva, i njima je pod prethodnim režimom bilo dosta svega. Upravnici su, međutim, bili prilično ostrašćeni i o njima nemam lepo mišljenje.”
       Za Nalića svetlu tačku predstavljaju maloletnički zatvori - tu je granica siromaštva podnošljiva, kao i u zatvoru poluotvorenog tipa u Padinskoj Skeli. “ Sećam se da je u vreme oktobarskih promena čuvar slušao Slobodnu Evropu, a upravnik je naredio da se rasporede televizori po sobama, da zatvorenici prate šta se dešava. Ipak, uslovi u zatvorima su loši - upravo onakvi u kakvim je živeo i živi naš narod.”
       Zatvorska pobuna krajem oktobra i početkom novembra 2000. godine, prema Nalićevom mišljenju, pada na teret određenih krugova u Državnoj bezbednosti, koji su pokušali preko dirigovanih pobuna u zatvorima da izazovu pometnju i haos u novoizabranoj vlasti. “Bilo je informacija da su ‘tvrdi momci’ prebačeni iz Sremske Mitrovice u druge zatvore. Vesti brzo struje zatvorima, a to je po svemu sudeći organizovala i dirigovala ‘stara’ vlast.”
       Zatvorska hijerarhija je “čudna” stvar - pokazale su te zatvorske pobune. “I danas ima povlašćenih, a postoje i ‘miševi’ koji se ponižavaju i služe za iživljavanje. Sećam se da su najgora bila svedočenja robijaša u Nišu gde su pojedinima bile nabijane drške metle u anus, zakivani su za stolice i stolove.” Maltretiranje je, inače, nad zatvorenicima uvek teško dokazivo, teško ga je dokumentovati. “To se uvek uspešno krije, medicinska dokumentacija na volšeban način nestane - podaci o ožiljcima, ranama, snimci sa rendgena. Pitanje torture je najteže dokazivo.”
       Mojca Šivert, advokat Fonda za humanitarno pravo, koja “pokriva” isključivo albanske zatvorenike po zatvorima i KP zavodima, posećivala je zatvore u Nišu, Sremskoj Mitrovici, Požarevcu, Zrenjaninu, Vranju, Zaječaru, Smederevu, KPZ u Valjevu, i KPZ Ćuprija. “Radi se isključivo o političkim osuđenicima koji su osuđeni po članu 125 - za terorizam, i članu 136 - udruživanje radi neprijateljske delatnosti Krivičnog zakona Republike Srbije. Kao nevladina organizacija dugo nismo imali pristup zatvorima, a zanimljivo je da smo dobijali dozvole za posete bez prisustva stražara, ali - stražar je uvek bio tu i slušao šta pričamo sa osuđenicima.”
       Jedno vreme, u KPZ Sremska Mitrovica, Husniji Bitićiju, Ibišu Hotiju i Mustafi Radonjićiju nije bila dozvoljena poseta. “U Sremskoj Mitrovici se tada nalazio veliki broj Albanaca po osnovu policijskog pritvora od trideset dana, i sve je zavisilo od dobre volje uprave, a bilo je slučajeva da su neki zadržavani i po godinu i po.
       Bilo je i maloletnih lica nad kojima je primenjivana najdrastičnija tortura. U Centralnom zatvoru u Beogradu, maja 1999. godine, u vreme bombardovanja, bile su dve grupe albanskih studenata uhapšenih u Beogradu. Na jednom od njih, Bekimu Bljakaju, za koga je doneta oslobađajuća presuda (optužen za krivično delo terorizma), u zgradi OUP Voždovac inspektori su upotrebili presvučen pendrek (nazvali su ga Setiša) - trebalo je da mu se klanja, i ako on ne kaže ono što oni žele... 26 dana je bio sa lisicama na rukama . Jednom prilikom su ga vezali za radijator, a telo prebacili preko prozorskog okna, pretili su mu kako će ga ubiti a da nikome za to neće odgovarati”, govori Mojca Šivert.
       Torturi su naročito bili izloženi oni Albanci koji su bili u zatvoru Dubrava na Kosovu. “Neki su kasnije bili prebačeni u centralnu Srbiju. U Dubravi je bilo onih koji su umirali od posledica batina. Porodicama je u tom periodu, pre 5. oktobra, bilo teško da ih posećuju, mnogi su morali da plaćaju, konverzacija na albanskom je bila zabranjena među advokatima i klijentima, stražari su često govorili: Kad naučiš srpski, pričaćeš sa advokatom!” Trenutno u zatvorima u Srbiji, prema rečima Šivertove, ima oko 230 zatvorenika Albanaca - od toga je oko 120 političkih zatvorenika, ostali zbog kriminala. “Tretman zatvorskog osoblja se popravio posle 5. oktobra, mada se tu još mora raditi na edukaciji, advokati slobodno govore sa klijentima na albanskom i niko im to ne zabranjuje, saradnja sa Ministarstvom pravde je dobra, porodične posete se odvijaju preko Crvenog krsta. Sada se u izvesnoj meri poštuje Zakon o izvršenju krivičnih sankcija”, kaže Mojca Šivert iz FHP.
       Deo osuđeničke populacije u Srbiji čine i žene i one kaznu izdržavaju u jedinom ženskom zatvoru - u Požarevcu, gde ih ima blizu stotinu. Mnoge od njih se tu nalaze zbog krađe, prevare, razbojništva, špijunaže i preprodaje oružja, a više od polovine - zbog ubistva. Žene ubice su one koje ubijaju samo one koje dobro poznaju i ko ih duže vreme zlostavlja - muža, svekrvu, ljubavnika. Ponekad ruku dižu i na sopstveno dete, unuče, roditelje. U poslednje vreme žene ubijaju i iz koristoljublja, a za razliku od muškaraca, žena koja je jednom ubila ne ponavlja ovaj zločin. Žene koje su godinama bile zlostavljane, pa ubile, često govore da im je život u zatvoru bolji i najčešće ističu da je njihov raniji život bio robija. One se ne kaju zbog zločina koji su učinile, ali ako su digle ruku na sopstveno dete - sasvim su izgubljene. I kad ubiju svoje dete, žene to čine u teškoj socijalnoj situaciji jer smatraju da nema drugog izlaza, kaže se u analizi Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja. Posle čedomorstva se uvek kaju, ne mogu o tome da pričaju, zločin ih proganja, imaju noćne more i kažu da to više ne bi ponovile.
       Ženski kriminalitet, prema Dobrivoju Radovanoviću, psihologu sa Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, ne predstavlja realnu opasnost, one nisu sklone nasilju, ne beže. Svetska istraživanja pokazala su da najbolje rezultate u prevaspitavanju osuđenica daje organizovanje proizvodnje. “Ta iskustva su vrlo značajna za njih jer njima je izuzetno važan kontakt sa porodicom, prijateljima, okruženjem, mnogo važniji nego za muškarce”, istakao je jednom prilikom Radovanović.
       Ono što je zajedničko za sve zatvore u Srbiji jeste da sa srpskim društvom dele ekonomsku bedu, eroziju društvenih i moralnih vrednosti. U već pomenutoj analizi Vojislava Lazića, upravnika KPZ Valjevo, ističe se nedostatak stručnih i kvalitetnih ljudi po kazneno-popravnim zavodima. Prema njegovim rečima, u Službi prevaspitavanja postoji problem neodgovarajućih i nedovoljno stručnih kadrova. “Zbog težine posla i neatraktivne plate, mladom stručnjaku je potrebno šest godina da dogura do zvanja samostalnog stručnog saradnika. Zbog toga se radno mesto u toj službi veoma teško popunjava i često se dešava da penzionisani vaspitači rade po ugovoru o delu. Posebno je zanimljivo da se broj zaposlenih u ovoj službi smanjio.”
       Problemi u Službi obezbeđenja su slični: kadrovska struktura nepovoljna, stručna osposobljenost sumnjiva, fizička pripremljenost slaba. “Zbog brojnosti i neposrednog kontakta sa osuđenicima, iz redova ove službe se regrutuje najviše ‘kurira’ - onih koji za naknadu osuđenicima donose nedozvoljene stvari - novac, mobilne telefone, drogu, psihofarmake. San svakog stražara je da postane nadzornik: malo se radi a mnogo se može.”
       Lazić procenjuje da su u Službi za obuku i upošljavanje radnici najnezadovoljniji jer su plaćeni daleko manje od stražara a provode dan sa osuđenicima. “U većini zavoda, mašine i alati su gotovo muzejski eksponati, a zaštita na radu je ispod dopuštenog.” Za Službu zdravstvene zaštite je, kako kaže Lazić, veoma teško pronaći lekare, specijaliste koji bi radili u zatvorima, a osuđenici su vrlo osetljivi na kvalitet zdravstvene zaštite. “U finansijskom smislu, neuralgična tačka je Služba za opšte poslove jer se tokovi novca i robe odvijaju preko ove službe gde ni zloupotrebe nisu retkost, kao i aljkav i neažuran rad.”
       Srpski zatvori će, u tome se gotovo svi pozvani nedvosmisleno slažu, sigurno pratiti političke, ekonomske i društvene reforme. Od toga će najviše zavisiti i kakvo će stanje u njima biti.