Nebojša Ristić, novinar i urednik TV Soko, u Okružnom zatvoru u Zaječaru boravio od 12. aprila 1999. godine do 17. marta 2000. godine. Razlog - plakat na zidu novinarske sobe TV Soko - Free B 92, u vreme bombardovanja 1999.

      Otkad sam izašao iz zatvora, prošla je, bogami, cela godina i 100 dana preko. Od tog 17. marta 2000. izdešavalo nam se dosta stvari. Lično sam bio na mnogim mestima na kojima ranije nisam, ali jednu stvar nisam uradio, a trebalo je. Nisam bio u poseti Okružnom zatvoru u Zaječaru. I to ću ovog leta učiniti. čisto da vidim šta rade neki ljudi i da li se nešto promenilo u “Genčićevoj vili”. Sama zgrada vile je inače predivna po unutrašnjem rasporedu i borovima oko nje, i hvala onom ko je smislio da uz nju smesti, odnosno premesti Okružni zatvor iz centra grada, pre nekih dvadeset i nešto godina. Taj “diskretni šarm...”, a naročito njegova postojanost contra arhitekture samoupravnih & socijalističkih & boljestojećih sedamdesetih pomogla mi je bar malo, a verujem i drugima, jer ako ništa drugo, predivno humanizuje prostor. Lepo bi bilo kada bi Ministarstvo pravde i još poneko našli nešto novca i spasli je od daljih oštećenja. Kad bolje razmislim, pored vile, na mene su tokom izdržavanja te zatvorske kazne duge 339 dana, još dve stvari ostavile veoma snažan utisak. Sa prvom sam se susreo već u startu, kad me je amortizovani ’jugo’ sokobanjske policije dovezao pred nju u noći između 11. i 12. aprila 1999. godine.
       Prva važna stvar - velika plava kapija, na kojoj su i jedna manja vrata sa elektronskim otvaranjem (naravno iznutra) i zvuk njenog zatvaranja. Verujte mi da je sasvim drugačiji zvuk zatvaranja, zavisno da li ulazite ili izlazite. Kad bih izlazio, skoro da ga nisam primećivao, ali kada sam ulazio u zatvoreni deo, što se, po prirodi mojih ’zaduženja’ dešavalo i po četiri-pet puta dnevno, uvek je bio tu da me podseti gde sam. Šta znam, možda je to bilo zbog akustike, jer je od zidova do jednospratne zgrade pritvora svega desetak metara, dok je napolju otvoren prostor, ali tako je bilo.
       Od kapije sve i počinje i na kapiji se sve i završava. Kapija radi otkad se otvori zatvor, pa dok se ne zatvori. NJen dežurni je popodne i vikendom, kad odu oni iz Uprave, glavni za sve. U zatvorima u kojima postoje zatvorena i otvorena odeljenja, postoje još dežurni ovih odeljenja, a iznad njih su nadzornici. U Upravi, koju u velikim zatvorima osuđenici skoro nikad ne viđaju, nalaze se zapovednici, načelnici, socijalni radnici, vaspitači, računovodstvo i, naravno, upravnik. Možda vama jedino ova poslednja funkcija kao nešto zvuči, ali mogu vam reći da nailazak svakog od pomenutih izaziva povećanu budnost i ’dovođenje stvari u red’ nezamislivom brzinom, pre nego što se išta primeti. Nego, da se vratimo kapiji, glavnom simbolu zatvorskog života. Pored nje je prostorija, ono što u vojsci zovu prijavnica. Kad vas dovedu i uvedu, prvo stojite pored unutrašnjeg zida sa lisicama, okrenuti glavom prema zidu i čekate da završe formalnosti ’prijema’. Tu na kapiju vam dolaze pisma, pare, paketi, tu se vaši prijavljuju za posetu, daju vam se radne obaveze i objave za odlazak u grad ili na vikend. Na kapiju dođete i na kraju, poslednjeg jutra, kad vam vraćaju stvari koje niste videli od onda kad su vas doveli. E, onda nekako bolje čujete zatvaranje kapije s ove strane. Mislio sam da će zvučati nekako posebno tog jutra, ali nije - bilo je sasvim normalno.
       Druga važna stvar - razmišljam ponekad: ko je smislio zatvor, bio je prilično genijalan. Jer, život je u njemu doveden do jednostavne, perfektne efikasnosti, a ja lično shvatio sam koliko je čoveku u stvari malo potrebno za preživljavanje. Ciklus je, ako ubacimo i policijski deo, maksimalno uprošćen: 1. ispitivanje u stanici, 2. hapšenje/određivanje pritvora, 3. sprovođenje, 4. smeštaj u pritvor, 5. suđenje, 6. izdržavanje kazne, 7. otpust. Samo izdržavanje kazne ima tri faze: 1. tretman u zatvorenom delu, 2. poluotvoreni deo i 3. otvoreni deo. Neki kažu da je i uslovni otpust deo izdržavanja kazne, ali neka njima. Moj uslov je bio 26 dana na godinu, što je bar duplo manje u poređenju s uobičajenom praksom. Psihologija je maksimalno jednostavna, ona početna - kolač i batina. Ukratko, to se kaže ’Pogodnosti su privilegija’. A pogodnosti su posete, izlasci u grad, vikendi, pa čak i popodnevni odmor ili marenda. Rekli su mi da ništa od njih nije zagarantovano, odnosno da se sve može oduzeti, osim jedne posete mesečno u zatvorenom, a u trajanju od deset minuta. Već pomenuti ingeniozni i verovatno filozofski nastrojeni um smislio je za kretanje po pomenutim fazama naziv reklasifikacija, odnosno klasifikacija. Reklasifikacija je dobra, klasifikacija znači gori tretman po vas. Kad uđete u zatvor, vi se u stvari krećete unazad, jer ste na dnu, na samom početku, u trenutku osude. (Kao, pritvor se ne računa.) To shvatanje, odnosno slaganje zakonodavca koji je pisao čuveni ZIKS - (čitaj: Zakon o izvršenju krivičnih sankcija), i zatvorenika u osnovnom smislu opstanka je jedna vrlo dobra stvar i daje čitavoj firmi dublji smisao. Nažalost, postoji i nekoliko svakodnevnih budalastih izreka tipa - ’Rad je privilegija’, koje ne treba shvatiti baš tako ozbiljno da vam popucaju leđa od dokazivanja.
       Što se standarda tiče, zatvori dele sudbinu države kao deo njenog ontičkog aparata (citiram profesora Podunavca, koga sam se setio u prvih nekoliko dana susreta sa pomenutim delom državne ontike). Ako radite, postoji čak i plata, a kako su mi rekli, ona iznosi 20-30 odsto zagarantovanog LD u zemlji, pa ako je tako svuda, bolje je ’delo’ napraviti u Engleskoj, npr. Nešto para bi čak i kući poslali. Što se ishrane tiče, iz ličnog iskustva preporučujem pasulj, jedino jelo koje je dobro kad se kuva na veliko, bile su dobre i neke italijanske testenine iz humanitarne pomoći ECHO-a, a lično sam oduvek za doručak preferirao prženice. I kao najvažnije za preživljavanje - ne cinkarite.