Vojislav Lazić, klinički psiholog, upravnik KPZ za maloletna lica u Valjevu

      Mi primamo na izdržavanje kazne lica stara između 17 i 23 godine koja su osuđena na izdržavanje kazni od jedne do 10 godina zatvora ili maloletničkog zatvora. Ovaj dom je počeo da radi 1965. godine i spada u red najmlađih u Srbiji, a prešao je iz saveznog MUP-a u republičke ruke. Ono što je specifično za ovaj KPZ jeste davanje akcenta na vaspitnim uticajima, na obrazovanje, zanate, na kulturne uticaje, tribine na kojima gostuju profesori, teolozi, seizmilozi i za to posebnim odabirom spremimo 25 do 30 zatvorenika.
       Poslednjih godina imamo kadrovskih problema, jer se ljudi nerado javljaju zbog ratnih i poratnih problema, a potrebne su i specijalne veštine za rad sa zatvorenicima. Ovde postoji i sukob retributivne i utilitarističke koncepcije u srpskim zatvorima. Ovo drugo lepo zvuči, međutim u praksi odgovara ovaj prvi - red i mir u prevodu. Zavodi su mogli biti i jesu burad baruta i tempirane bombe. Problem je u radu sa zatvorenicima - potrebno je da ih ima manje od 1000, 1500. Najteže je činovniku da to prizna. Tačno je da uslovi nisu dobri, ali treba stvari uređivati. Postoje zablude u konceptu prevaspitavanja, u smislu - gde će zdrava jabuka izlečiti trule. Mi idemo na korekciju ponašanja, a rezultati su - uticaji na stavove tri odsto, na sistem vrednosti devet odsto, a kriminalno ponašanje je samo jedan od oblika “ponašanja”. To je, rekao bih, udarac prutom po vodi. Prevaspitavanje je ono što trenutno imamo, a da bi se postiglo više, potrebno je više kvalitetne socioterapije, izuzetan profesionalan nivo. Za to je potreban novac. Problem je i nedostatak kadrova a potrebna je i promena u načinu rada.
       Populacija osuđenih koju sad imamo (njih oko 200) i koja stiže opasnija je i surovija od svih dosadašnjih, jer to su zapostavljene generacije u proteklih deset godina. Nikada dosad nismo imali takve kategorije. Činjenica je da se deo vraća u zatvor. NJima nedostaje ljudska reč, toplina, ljubav, porodica. Reč je o pripadnicima nižih socijalnih slojeva. To su ljudi koji nisu imali talenta za neke druge poslove i njima kriminal predstavlja sredstvo da se dođe do “lepog” života.
       Među njima postoji dosta teška struktura osuđenih - ozbiljne krađe, ubistva, razbojništva. Oni imaju svoj unutrašnji kodeks, nepisane norme i neformalne sankcije. Osetljivi su na hranu, lekarski postupak. Svaki dan za obrok dobijaju meso, redovno jogurt, mleko, po pola vekne hleba, a uvek i repete. Imaju kantinu i novčane pošiljke od kuće. Ponekad imaju i dobijaju sveže voće - i u kantini i ovako. Ovde imaju i “kuću ljubavi”, jednom u tri meseca sa suprugom ili devojkom mogu da koriste i te pogodnosti. Imaju 20 odsto naknade od minimalnog LD na nivou Republike.