“...treba biti veoma promišljen i oprezan prema omamljujućoj snazi velikih ideja...”
Ljubomir Tadić (Miloš Knežević: TVORCI I TUMAČI, 1994)

      Kraljevina (država) Srba, Hrvata i Slovenaca, pre i u pregnuću formiranja bila je jedna VELIKA I ZANOSNA IDEJA, ROĐENA ne samo iz srpskog nacionalnog bića i ne samo na “krilima pobede” u Prvom svetskom ratu - bilo je vrsnih muževa i u Hrvatskoj i Sloveniji koji su sebe uložili u tu ideju. Uz to što je bila i velika i zanosna (i OMAMLJUJUĆA), to je upravo ona ideja prema kojoj je trebalo biti VEOMA PROMIŠLJEN I OPREZAN, a to je upravo ono što srpskom nacionalnom biću hronično nedostaje. Najvažniji među onima koji su ukazivali na potrebu promišljenosti i opreznosti bio je proslavljeni vojskovođa Živojin Mišić. Srpski kralj je međutim, smatrao da vojskovođe ne treba da se mešaju u politiku. To gledište je uglavnom ispravno ali ne i kad je vojskovođa istovremeno i oličenje mudrosti kakav je bio Mišić. Istorija će nepobitno pokazati da je njegovo razumevanje političkih i državno-pravnih pitanja bilo ispred ovlašćenih da se njima bave. Mišić je smatrao (i odlučno upozorio) da od ujedinjenja u koje jedni unose pobede a drugi poraze neće biti ničega dobroga. Ni nedovoljno proučena činjenica (dakle još i ne prava činjenica) da je jedan veliki Hrvat Miroslav Krleža ponudio svoje usluge u srpskom otadžbinskom ratu nije umanjila Mišićevu opreznost prema Ujedinjenju: Krleža je tih godina bio mlad, i ni na koji način nije mogao biti nosilac ideje Hrvata u odnosu na Srbe. Tu ideju je (a Mišić je bio obrazovan čovek) upečatljivije i dominantnije personifikovao Ante Starčević, te da su ideje starih dobrih iliraca bile samo tlapnje.
       Kralj Aleksandar Karađorđević, međutim, već i po datosti da je bio kralj, naslednik slavnog prestola, manje je proučavao istoriju (i teoriju) - njemu je bilo dato da STVARA istoriju. Stvaralaštvu je imanentan instinkt, opreznost je smrt stvaralaštva. On je, istovremeno, kao kralj, personifikovao “srpsko biće” čija je ukupna sudbina zasnovana na nizu neopreznih i rekli bismo riskantnih odluka i postupaka. Ideja o ujedinjenju Južnih Slovena (i svih koji su se među njima zadesili) imala je uporište u sintezama i ujedinjenjima mnogih evropskih država i državica (Nemačke, Italije), ali je na “našim” prostorima bila uveliko zakasnela. Procesi sinteza, grupisanja vojne snage, kapitala i moći bili su završeni. Veliki su se dobro učvrstili i ustoličili; ideje novih ujedinjenja i sinteza nisu se uklapale u njihove projekcije moći i globalnog (samo privremeno evropocentričkog) odlučivanja. NJihov “pristanak” da Srbija, kao saveznica u rušenju Ujedinjene Evrope (austrougarskog kohezionog faktora), deo te ruševine iskoristi za sebe (u zavodljivoj ideji Ujedinjenja) bio je samo privremen i sračunat na sopstvene interese. Ponudili su “vruć krompir” koji je mladi Karađorđević, u izgladnelosti albanske golgote, oblaporno i srpski neoprezno prihvatio. Vreme će pokazati da je taj njihov pristanak bio za dnevnu upotrebu a ne za istorijsku projekciju na duže staze. Iz semenke ideje (doista zanosne i zavodljive) o Ujedinjenju (nečega što se po mudrom Ž. Mišiću nije smelo, ne bar u tim okolnostima, ujediniti) nići će velike nesreće najvećma za srpski, ali i za druge narode na ovim prostorima. To Ujedinjenje će, mnogo godina kasnije, biti najupečatljivija ilustracija da Srbi, kao narod, umeju da pobede ali da posle ne znaju šta će s pobedom. Ili, kao što će reći Dobrica Ćosić, Srbi, i kad se kako-tako snađu u ratu u miru gube orijentaciju. To je ona mitska matrica od 1389, od Vidova dana na Kosovu. Biće još bliže istini ako rečemo da srpski narod nema sreće sa svojim vođama. Uvek neka violentnost, zanos, višak ideja, manjak pragmatizma. Da je ova konstatacija tačna, pokazaće i letimičan pregled srpske istorije od 1914 (da ne zalazimo dublje u prošlost) do naših dana koji joj takođe doprinose. Niotkud otrežnjenja. Na predlog da se istoriji pristupi kritički, a upravo zarad otrežnjenja i osvešćenja, odgovara se anatemom, izopštenjem, optužbama za nacionalni defetizam, čitavim nizom kvalifikativa sve do onih o izdaji nacionalnih interesa. Svakom pokušaju kritičkog (pa i da rečemo pozitivističkog mišljenja) suprotstaviće se apologetikom, glorifikacijom, svom silom mitomanskog vokabulara i svim poznatim trikovima “zavođenja svetine”. Što propusti politikantski lažac, to dočeka stihoklepac nazdravičar. U Udruženju književnika Srbije (Francuska 7, Beograd) brane se prostorije, kad već ne može da se odbrani Kosovo. Treba li reći da je to ustanova nacionalnog značaja. Najširi publicitet dobija pisac s Kosova koji u odbranu književnih kancelarija koje vonjaju na jevtina pića i užegle tepihe, koristi metode velikih revolucionara i nacionalnih mučenika - štrajk glađu (ako ne ponude ručak i do smrti). Za to vreme seljaci na Kosovu štrajkuju glađu ne bi li saznali šta se dogodilo s njihovim majkama, očevima, sinovima, kćerima, unucima, u kosovskim tmušama pod kontrolom kforovskih mutivoda. Odnose ih na nosilima, nemaju velikih reči, nemaju reči uopšte, umrle im, s njima.
       Iz tih kosovskih tmuša svetli velika, otmena i tiha pesnikinja Darinka Jevrić, svetli svojim prisustvom, tamo.
       Predsednik Udruženja književnika Srbije (Francuska 7) blagovreeno se ogradio (povodom tog štrajka glađu u Francuskoj 7): “...sve smo učinili da ga odvratimo (rečenog poetu - B.P.) od štrajka glađu... dogovor o prostorijama Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7 izgledan je... (i bez teške žrtve - B.P.)...”
       Sve su pokušali, naravno. Ni sekretar Ci nije sedeo skrštenih ruku. Cela Uprava ga kumila i molila.
       Ništa se tu nije moglo - IDEJA je bila jača.
      
       (Nastaviće se)