Kiro Gligorov: Makedonija je sve Što imamo

      Još 1989. godine u Beogradu, u Srbiji, dešavali su se, najblaže rečeno, nesvakidašnji procesi. Tada sam još živeo u Beogradu. Na svakom koraku se osećao fenomen ponovnog buđenja srpskog nacionalizma... Počela su određena kretanja i unutar Saveza komunista Jugoslavije, potom su eskalirali problemi sa Kosovom povodom međunacionalnih odnosa, tipični za Srbiju, izazvani promenama Ustava Srbije, potom su došli veliki mitinzi u Beogradu, kraj Save... Stvarala se, da tako kažem, atmosfera iščekivanja promena.
       Sve to što se dešavalo u Srbiji (očigledno je bilo da su Srbi uvučeni u nacionalističko raspoloženje) nije obećavalo ništa dobro. Jer, paralelno s tim rasle su tendencije u Hrvatskoj i Sloveniji da se pruži otpor takvom raspoloženju budući da bi, u protivnom, one same izgubile prava i pozicije koje su imale prema Ustavu iz 1974. godine.
       U Srbiji, među inteligencijom, već je postalo dominantno mišljenje - a u političkim krugovima ga je intonirao Slobodan Milošević preko Centralnog komiteta i Gradskog komiteta SKS (u kome je Mira Marković, supruga S. Miloševića, bila šef ideološkog sektora) - da Srbija u Jugoslaviji ima nezavidnu poziciju, da je u Jugoslaviju ušla sa sopstvenom državom, dok druge republike države nisu imale (misli se na period pred Drugi svetski rat), a to je za Srbe neprihvatljivo. Iz arhiva je tada izvučen i slučaj Ranković, koji je nekad bio među četvoricom najodgovornijih ljudi u Jugoslaviji - otkako je otišao iz političkog života, tvrdilo se da je samo on znao za Goli otok a da Tito i Kardelj o tome nisu ništa znali, itd. Počele su usijane rasprave o tome zašto samo Srbija da ima pokrajine, a ne i Hrvatska, u kojoj živi 600 hiljada Srba, relativno kompaktno naseljenih u Baniji, Kordunu, Lici... Prema tome, zašto da se Srbima u Hrvatskoj ne da autonomija? Potom, samo od sebe se postavilo i pitanje: zašto da i Srbi u Bosni nemaju autonomiju?
       SRBIJA I KOSOVSKO PITANJE:To su klice iz kojih su iznikli sudari i sve ono što se događalo po raspadu Jugoslavije, a Srbi su se trudili da ih reše svim raspoloživim policijskim i drugim, pa i vojnim silama, uvereni da je sad vreme da naprave Veliku Srbiju u kojoj će se svi Srbi sabrati u jednoj državi. U tom periodu, odjednom, kosovsko pitanje ponovo je postalo jedno od najvažnijih političkih pitanja u Srbiji. Povodom Kosova je izvršena najšira mobilizacija svih Srba. Organizovani su razni mitinzi, posebno u Beogradu. Tada je došlo i do poznatog Miloševićevog odlaska na Kosovo, velikog sabora na Gazimestanu i poznate njegove izjave “niko više ne sme da bije Srbe”, što je u Srbiji odjeknulo kao povik s naglašenim nacionalističkim tonom: ne damo se! ... Počeli su da se pišu istorijski, memoarski i razni drugi tekstovi koji su obrađivali srpsku istoriju, objašnjavalo se šta je značilo Kosovo za razvoj srpskog pravoslavlja, kao centar prve srpske države i tako dalje, a sad su tamo Srbi manjina koja se proteruje sa Kosova. Zaista, srpsko stanovništvo sve je više napuštalo Kosovo pod albanskim pritiscima najrazličitije vrste.
       KNJIŽEVNICI:Paralelno s tim, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, naročito u onom delu koji se bavio društveno-ekonomskim pitanjima, počele su nasilno da se razrađuju neke teme i ideje (Mihajlović, Macura i drugi) s ciljem da se prikaže nezavidna situacija Srbije u Jugoslaviji, koja je, kako se često naglašavalo, “od pobednika u ratu postajala gubitnik u miru”. Iz toga se kasnije rodila ideja da se napravi jedan opšti memorandum koji će da naslika ukupnu situaciju Srbje - da bi se dokazalo koliko je i ona na gubitku zbog toga što živi u takvom statusu i što je podeljena na pokrajine; koliko su drugi brže napredovali a koliko je Srbija zaostajala. Koliko je meni poznato, to je imao pripremljeno akademik Kosta Mihajlović, a drugi - istoričari i književnici imali su napisane druge delove koji su takođe kritički govorili sa stanovišta srpske kulture u okvirima Jugoslavije. Prvo, nije rešeno pitanje jezika, ponovo su postavljena pitanja: kako to da se sada, kad se na ko zna koliko univerziteta u svetu izučava srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik kao jedinstven jezik, odjedanput izlazi s tim da Hrvati imaju svoj poseban jezik; šta da radimo mi Srbi kad i mi imamo taj isti jezik a zovemo ga srpski. Jasno je da je to izazvalo burne političke, nacionalističke i druge emocije među kulturnim radnicima. Tada je došlo i do podela među književnicima u muslimanskom delu Bosne i Hercegovine. Autor poznatog romana “Derviš i smrt” Meša Selimović izjasnio se za jedan jedinstveni srpskohrvatski jezik, a da nije tačno da Hrvati imaju jedan a Srbi drugi jezik. Selimović je bio veoma prisutan u javnosti, pisao je, davao izjave, imao je podršku i pomoć srpske javnosti. Najzad je napustio Sarajevo i preselio se u Beograd. Isto tako, veliki publicitet dobila je i izjava Oskara Daviča, poznatog pisca koji se inače deklarisao kao Srbin, iako njegov brat Jaša (koji je bio moj saradnik u kolegijumu Sekretarijata za privredu kad sam bio tamo, a potom i urednik “Ekonomske politike”), apsolutno nikad nije govorio drugo do da je Jevrejin. Žena mu je takođe bila Jevrejka i deca su mu se osećala Jevrejima.
       U svakom slučaju, nastala je jedna, da tako kažem, konfuzija oko tih esencijalnih pitanja jezika, ali i šire, nacionalne pripadnosti, čime su se razgorevale nacionalističke strasti. U jednoj mnogonacionalnoj zajednici kakva je bila Jugoslavija u celini, a ni republike pojedinačno nisu bile jednonacionalne, to nije obećavalo ništa dobro. Kad se tome pridodaju i aktuelne teškoće u ekonomskom životu, jasno je da se zemlja našla pred velikim iskušenjem.
       VLADA ANTE MARKOVIĆA:Došavši na mesto predsednika Saveznog izvršnog veća, Ante Marković je postavio pitanje ponavljanja reforme iz 1965. godine, prilagođene novim uslovima, ističući da jugoslovenska privreda više ne može da se razvija na postojeći način. U toj akciji bio je veoma kategoričan, uporan, uspeo je da izdejstvuje takvu odluku Saveznog izvršnog veća, a Predsedništvo SFRJ nije se usprotivilo odluci. S tim ciljem Marković je uspostavio saradnju s Međunarodnim monetarnim fondom, angažovao je neke strane eksperte kakav je bio DŽefri Saks (koji je, inače, u Čileu napravio uspešnu reformu) i druge. Polako, kao rezultat novih mera, stabilizovale su se cene, valuta, počeo je izvestan pozitivan rast privrede i priliv stranog kapitala u zemlju. Dolazili su i drugi eksperti, poznati u ekonomskoj nauci i na međunarodnom planu, kao na primer Fišer, koji je važio za glavnog ekonomskog eksperta u Međunarodnom monetarnom fondu. Fond ga je i uputio u Jugoslaviju da pomogne Markovićevim reformama. Više puta je dolazio u Beograd, ostajao je po nedelju dana, držao je sastanke sa stručnom ekipom koja je pripremala programe i davao je savete, veoma pažljivo, ali sa željom da kaže šta misli o pojedinim koracima.
       Tom reformom želelo se da se izvrše određene promene koje će oslabiti stvorene tenzije među republikama, da bi se potom preduzeli dalji koraci za uvođenje tržišnog sistema, da zažive institucije koje mora da ima svaka tržišna ekonomija. Ta reforma, koja se inače vezuje za ime Ante Markovića, predstavljala je kompleksan poduhvat i tu ne može da se zanemari uloga Međunarodnog monetarnog fonda i njegovih eksperata, razume se i uloga DŽefrija Saksa - koji je stalno održavao tesne kontakte pre svega sa samim premijerom Antom Markovićem. Prvo je razgovarao s njim da bi ga ubedio u poteze koje je trebalo napraviti a potom s timom koji je radio na samoj reformi.
       U tom timu bio sam i ja. Lično me je angažovao premijer Marković. Bio sam član ekipe koja se bavila celinom reforme, dok je bilo ljudi koji su radili na pojedinim sektorima. Samo da napomenem da je u tom timu bio i profesor Madžar, potom Dragoslav Vojnić, tada direktor Ekonomskog instituta Hrvatske i profesor univerziteta, iz Bosne je bio Vojo Rakić, takođe profesor, sa kojim sam ranije sarađivao u oblasti privrede, jedan zaista obrazovan ekonomista, inače Srbin iz Bosne. Razume se, bila je to velika ekipa, s ekspertima iz raznih oblasti i iz svih republika, bez obzira što su se tada pojavile i republičke tendencije da se kontrira ovim potezima Savezne vlade.
       DEVIZE I NERAZVIJENI:Nastavili su se i raniji sporovi. Slovenija i Hrvatska bile su naročito zainteresovane za to kako će se raspolagati devizama i stalno su nametali takvu raspravu, tražili su specifična rešenja kakvih nema nigde u svetu, na primer da devize pripadaju svakoj osnovnoj organizaciji rada, pa da se posle odredi koliko će se deviza izdvojiti za centralne potrebe. Sve ostalo trebalo je da ostane njima na raspolaganju, s pravom da se sami zadužuju (a kako to može bez garancije banaka ili države?). O tome su vođenje velike debate. Razumljivo, Međunarodni monetarni fond još jednom je naglasio da takav sistem ne može da funkcioniše, što će dovesti, hteli ili ne, do ekonomskog zatvaranja republika i do međusobne trgovine devizama, što je inače već postojalo u stvarnosti. Znalo se, na primer, da Makedonija nema dovoljno deviza i ako hoće da ih dobije - treba da plati. Mogao si da dobiješ onoliko koliko si želeo - ali ne da platiš po jedinstvenom zvaničnom kursu koji je priznavala i međunarodna finansijska javnost, već onoliko koliko traži onaj koji devize ima. To je bio sistem takozvanog šticovanja deviza.
       Drugi problem bio je vezan za sledeće pitanje: ako idemo na tržišno privređivanje, onda ne može da opstane Fond za nerazvijena područja. Druga stvar: da li treba da se omoguće jevtini krediti sa malim kamatnim stopama, ali sve što se dobije da mora i da se vrati. Razume se, “nerazvijeni” su to potpuno odbili zato što su znali da će to brzo dovesti do takve dužničke zavisnosti u kojoj neće moći da vrate dobijena sredstva. Kamate će da se gomilaju. Ako ne sa 10 odsto onda sa 5 odsto ili 6 odsto, ali svejedno to bi bila velika svota novca, a s druge strane tada bi prestali znatni kamatni prihodi onih koji devize daju. O tome kako da se razreši taj problem vođene su permanentne rasprave.
       Kao što sam već govorio, kao nerazvijeni su tretirani Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i, naravno, Kosovo iz Srbije. Ako već postoji neki sistem finansiranja nerazvijenih područja uz beneficije, Hrvatska je zatražila da se to odnosi i na njena nerazvijena područja - Liku, Kordun, Baniju - govorilo se da su i ti krajevi nerazvijeni i da treba da im se pomogne na isti način. Na kraju bi ispalo da samo Slovenija nema priliv sredstava na osnovu Fonda za nerazvijena područja. Zatim se prešlo na diskusiju o tome da li možemo da izađemo iz republičkih okvira da bi se prema određenim kriterijumima išlo na utvrđivanje toga koje su opštine nedovoljno razvijene i da one imaju direktan odnos sa Fondom za nerazvijena područja, ali po osnovu kredita sa niskim kamatama.
       Sve do usvajanja reforme Ante Markovića ta pitanja su ostala otvorena. I kada se već izašlo sa konceptom reforme i odgovarajućih zakona pred Centralni komitet, pred Socijalistički savez, pa potom i u Skupštinu (a prethodno i vladu), pokazalo se da svi ovi problemi ostaju. U pogledu deviznog režima, preovladalo je mišljenje da svako može slobodno da raspolaže svojim devizama, ali da ih kupuje i prodaje po zvaničnom kursu a devizne rezerve da budu samo u Narodnoj banci Jugoslavije. Kratko potom, doneta je odluka da se stvaraju i komercijalne devizne rezerve u bankama. U ukupne devizne rezerve zemlje ubrajalo se ono što je bilo u Narodnoj banci i ono u ostalim bankama - što je predstavljalo masu koja je pokazivala da li zemlja ima dovoljno deviza za stabilan ekonomski kurs ili ne.
       Sve se to dešavalo u ekonomskoj sferi. Ali kao što sam već napomenuo, bilo je krupnih problema i u sferi politike, kulture, a naročito međunacionalnih odnosa ...
       BITI ILI NE BITI:Predviđajući buduće događaje i krvavi raspad koji je već počeo - kao i upamćena iskustva iz naše istorije, posebno podele Makedonije, a s obzirom na osnovno opredeljenje za nezavisnost zemlje - u tim uslovima primarni zadatak bio je da izbegnemo rat. Na momente to je izgledalo neostvarivo.
       Ostaće zauvek zapamćena ta 1991 godina. Cela jugoslovenska javnost postala je zabrinuta zbog konflikata koji su se zaoštravali, pri čemu se na sceni često pojavljivao i vojni faktor. Stanje na Kosovu bila je posebna priča (tamo su do februara bili mobilisani i milicioneri iz Makedonije). Postajalo je kritično u Hrvatskoj, gde su još u proleće počeli neredi - oružani sukobi kod Plitvičkih jezera, a potom i borbe kod Vukovara. Bez sumnje, to je veoma pogodilo sve, razume se i nas u Makedoniji, i to iz više razloga. U mnogim područjima živeli su i radili makedonski građani, odvijali su se razni privredni i drugi poslovi. Bili su sklopljeni mnogi mešoviti brakovi, uspostavljene rodbinske veze ... Ali, što je najvažnije, u ta krvava zbivanja bio je uvučen izvestan broj makedonskih vojnika i starešina, pripadnika jugoslovenske armije. To je kulminiralo naročito posle stravičnih slika koje smo svi gledali na televizijskom ekranu o konfliktima u Splitu gde je poginuo vojnik Sašo Gesovski iz Kavadaraca. Došlo je do najstrašnijeg: počeli su da pristižu limeni sanduci sa našim mrtvim vojnicima, uglavnom sa hrvatskog fronta.
       Nikad neću, čini mi se, zaboraviti tužan ispraćaj nevine žrtve vojnog konflikta, mladog Saše iz Kavadaraca. Inače, tih dana početkom maja 1991. godine trebalo je da putujem u posetu Kanadi. U Torontu je bila planirana velika manifestacija. Brojni makedonski iseljenici nameravali su da podrže nezavisnost Makedonije i s tim ciljem su pozvali i mene. Sve pripreme za putovanje bile su gotove, a kad se saznalo za smrt makedonskog vojnika, ja sam otkazao odlazak u Toronto i u moje ime je otišao tadašnji ministar Denko Maleski. Ja sam otišao na Sašin pogreb. Šta se dogodilo: tamo je bio i jedan visoki oficir, mislim da je bio pukovnik iz Beograda, koji je imao zadatak da održi oproštajni govor. Tada je počeo: “Jugoslavija treba da se brani...svi će biti poraženi...” Potom se obratio roditeljima sledećim rečima: “Ne treba da žalite što ste izgubili sina. On je pao za odbranu Jugoslavije.” Svi naokolo, a bilo je mnogo sveta, plakali su, slušali i ćutali, poneko se mrštio, neko je s vremena na vreme pljunuo. Međutim, oficir je pročitao govor do kraja.
       Vojna dejstva sve više su se približavala Makedoniji. Jedno vreme bilo je nekih pokušaja, ne zna se kakvih, ali ipak pokušaja da se i u Makedoniju ubace paravojne formacije, pominjalo se i prisustvo Željka Ražnatovića Arkana u Makedoniji. Govorilo se o nekim vezama koje je on ovde uspostavio. A naša praktična sposobnost da se tome suprotstavimo bila je ravna nuli ... ukupna naša vojna oprema svodila se u tom trenutku na 300 do 400 pušaka, i to uglavnom zastarelih, koje su bile u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Tadašnji komandant Treće armije jedne večeri je uzeo ključeve od svih magacina teritorijalne odbrane u kojima je bilo uskladišteno oružje, inače kupljeno sredstvima republičkog budžeta. Time je, praktično, isključena bilo kakva mogućnost da se to oružje upotrebi, jer je de facto ostalo zaključano u magacinima Treće armije.
       OPKOLJAVANJE MAKEDONIJE:Drugi posao koji je takođe bio veoma značajan u pogledu našeg strateškog zadatka za izgradnju nezavisne države bio je da odbacimo sve one optužbe da mi tobože imamo teritorijalne pretenzije prema susedima, iako one nisu imale nikakvog osnova: naprotiv, znalo se da smo mi mala zemlja, bez svoje armije, bez oružja, bez međunarodnog statusa. To je naročito dolazilo sa grčke strane, ali ne samo otud (evo, kao što vidimo i dan-danas zabrana “OMO Ilinden-Pirin” u Bugarskoj obrazlaže se time da je ta organizacija tobože imala cilj da otcepi Pirinsku Makedoniju od majke Bugarske i da je ona u suštini jedna secesionistička organizacija).
       U početku nismo nailazili na veće razumevanje za ova naša opredeljenja. Moglo bi se reći da tada, u ratnim uslovima, niko nije verovao da će se Srbi odreći toga da zadrže Makedoniju, da je priključe kao deo nekakvoj velikoj Srbiji i da nije potrebna primena sile kako bi se to ostvarilo. Naprotiv, na teritoriji Makedonije još je postojala moćna armija, sve je moglo da se dogodi...
       Zaista, treba se setiti da je bilo izjava pojedinih srpskih lidera koje su čoveka terale da se zamisli, kao ona vođe Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića koji je jednom prilikom, u maju, našao za potrebno da podseti da je makedonsko pitanje rešeno balkanskim ratovima i da će Srbija pretendovati na severne delove Makedonije sve dok ova ne uđe u savez sa “ujedinjenom Srbijom”. Pred Referendum bili smo izloženi pojačanoj antimakedonskoj propagandi u beogradskoj štampi. Učestali su javni srpsko-grčki kontakti, a svakako i tajni susreti i razgovori (pred sam referendum Grci su izveli veliku vojnu vežbu uz našu granicu pod nazivom “Filipos”). Kasnije su se u inostranoj štampi pojavile razne informacije o mogućoj podeli Makedonije, uključujući i onu u grčkoj štampi, prema kojoj su predsednik Srbije Slobodan Milošević i ministar odbrane Veljko Kadijević navodno pozvali Grčku da vojno interveniše u Makedoniji. Ne ulazim u to da li su ove vesti tačne, iskreno želim da su bile samo novinarske spekulacije, ali činjenica je da su postojale takve verzije o budućnosti Makedonije u toj ionako dramatičnoj situaciji na ovom području.
       Mnogi me i danas pitaju: šta je sprečilo da se tako ne desi? Možda to što su Srbi, odnosno jugoslovenska armija sa celokupnom komandom iz Beograda istovremeno bili uvučeni u nekoliko ratova - posle hrvatskih konflikata došla je Slovenija, pa ponovo Hrvatska, potom i bosanski rat, a istovremeno je imala i velika oružana suprotstavljanja sa hrvatske strane, i to ne samo u Krajini, u Slavoniji.
       KAKO DA SE SAČUVA MIR:Praktično, svi ti momenti izvršili su direktan uticaj i na našu politiku i na javnost da mora da se učini sve radi očuvanja mira u zemlji. Opasnosti su zaista postojale i to ne samo spolja nego i iznutra. Dok je ovde bila jugoslovenska armija, nije bilo teško da se izazove neki incident, kao što je počinjalo i u drugim krajevima, i da nastupi najgore. Međutim, ipak, na sreću, do toga nije došlo, ali u svakom slučaju nije bilo jednostavno u leto i u jesen 1991. godine.
       Više puta sam razmišljao zašto nekom u komandi jugoslovenske armije koja je bila ovde (njen prvi komandant bio je Tomislav Simović a potom ga je nasledio general Milutin Kukanjac) nije pala na pamet ideja, na primer, da se inscenira neki konflikt i da se preko noći “završi posao”, s tim što bi zatvorili prvo mene, potom Andova, Kljuseva i dvojicu-trojicu partijskih lidera, razume se i LJupča Georgijevskog koji je tada bio potpredsednik, i sutradan bi situacija bila drugačija, ne bi bilo nikog da se buni?! Ne kažem da ne bi bilo revolta, nemira... no...
       Bilo je situacija kada smo se kretali po ivici opasnosti... Jednom, sećam se, šef mog kabineta Živko Kondev izvestio me je da je poveća grupa VMRO-ovaca krenula ka Komandi Armije. Kada sam to saznao, veoma sam se uznemirio. Odmah sam poručio da nađu Zmejkovskog, generalnog sekretara VMRO-DPMNE. Nadao sam se da on može da smiri stvar. Ali kako da ga nađem? Rekao sam svima u kabinetu: “Odmah ga nađite kako znate.” Ne prođe ni deset minuta, eto ti ga Zmejkovski kod mene i ulazeći, odmah me upita: “Šta se dešava, predsedniče?” Rekoh mu: “Uđi. Slušaj, Zmejkovski, ti sigurno znaš da vaši članovi imaju takvu i takvu nameru ... a ništa neće postići. S druge strane, može to biti povod za velike nevolje. Zato, molim te, odmah ih zaustavi, možeš da im kažeš da im partija naređuje odmah da se vrate nazad.”
       Zaista, on me je razumeo, istrčao je iz kancelarije i kroz pola sata mi se javio: “Predsedniče, stigao sam pred samu kasarnu, rekao im da se vrate, da je to naredba partije, da to ne sme da se čini...”, i tako se spasosmo iz ove situacije i mogućih posledica.
       LIČNE STVARI:To je bio povod više da razmislimo, prvo mi koji smo bili na najodgovornijm funkcijama, koliko je situacija zaista rizična i šta bi sve moglo da se dogodi. Sa svojim mišljenjem uključio se i Jordan Mijalkov, ministar unutrašnjih poslova. Predložio je da narednih dana niko od nas ne spava kod kuće jer bi mogli preko noći da nas uhapse i tada bi sav posao pao u vodu... Svi prisutni su počeli da se izjašnjavaju... LJupčo Georgijevski reče da je to dobra ideja, a Andov reče: “Razgovaraću sa Marijom...” Zatim su i ostali kazali da neće spavati kod kuće. Na kraju su upitali i mene gde nameravam da provedem noć. Odmah sam odgovorio: “Spavaću kod kuće.” “Pa, kako to, vi ste vrhovni komandant...”
       Ostavši sam, razmišljao sam šta da činim. U Skoplju sam bio bez porodice, sam, živeo sam kod sestre Cvete, ona je bila bolesna ... Rekoh sebi: “Zaključaću sve što mogu, a ako dođu po mene - neka dođu!” I tada mi je palo na pamet da uradim nešto o čemu do sada nisam govorio u javnosti.
       Pozvao sam jednog novinara iz Radio Skoplja u koga sam imao poverenja i rekao mu: “Slušaj, ovo ćemo znati samo ja i ti. Ovo što ću ti reći snimićeš na kasetu, jedan primerak snimka daćeš meni, a drugi ćeš odneti “tamo i tamo”. U slučaju da pokušaju da naprave nekakav puč, nastojaćete da sve dok možete na radiju i televiziji neprestano emitujete tu kasetu. Na njoj ja pozivam narod na otpor, ali na sledeći način: niko da ne ide na posao, niko da se ne odaziva ni na kakve pozive vlasti. Pasivnim otporom u svim delatnostima u koje su ljudi uključeni da se parališe čitav život i da se o tome zna i ovde ali i u svetskoj javnosti, te da počne rasprava o tome šta se radi u Makedoniji, šta radi Milošević, šta radi taj general, itd.
       To smo uradilii za oko 45 minuta. Novinar mi je dao jednu kasetu. Ne znam da li sam učinio dobro, ali sakrio sam je u kanalizacioni šaht pred kućom Mihajla Apostolskog u kojoj sam živeo. I kada sam je ugurao, rekoh sebi: možda će to jednom biti nekakav dokument. Kasnije mi je novinar dao i drugi primerak. Prošle su godine a ja nikad do ovog momenta nisam pomislio na kasete. U međuvremenu, na mestu kuće generala Apostolskog, izgrađena je nova, pa drugi primerak kasete, na žalost, ne mogu da nađem.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Tunel Već sam spomenuo slučaj kada su Amerikanci kupili objekte za svoju ambasadu u Beogradu, kao i rezidenciju na Dedinju, preko puta Titove rezidencije u Užičkoj ulici. Tada, budući da su dali mnogo para, nikome nije palo na pamet, a nismo ni znali tu tehniku, da ova lokacija može da služi i za nešto drugo... (ako se u njoj nalazi specijalni uređaj za prisluškivanje koji je efikasan na 500-1 000 metara, kao da si unutra u sobi).        Tito je gotovo svaki dan tu, u svojoj rezidenciji, održavao sastanke. Vrlo retko je odlazio u zgradu SIV-a. To je činio samo zbog nekih posebno značajnih sednica vlade, o nekom državnom prazniku (tamo su se održavali zvanični prijemi), ili izuzetno da primi nekog stranog državnika, npr. američkog predsednika Niksona i druge najviše goste. Sve druge susrete organizovao je u Užičkoj ulici.        Kasnije (o tome se malo govorilo - način gradnje i sl. držalo se kao neka tajna), na istoj lokaciji na Dedinju izgrađena je jedna velika zgrada. Građena je nekoliko godina a, između ostalog, pričalo se da su u njenom sastavu izgrađene i podzemne prostorije. Govorilo se da je reč o tri-četiri sprata ispod zemlje, da od njih vodi hodnik-izlaz do Belog dvora. To je bilo sklonište za slučaj bombardovanja, zaštitu od nuklearnog rata i sl. Jednom sam imao priliku da to vidim, ali ne ceo objekat. Video sam, na primer, kako izgledaju dva sprata. Tu se zaista moglo živeti i raditi bez problema. Bilo je svega.        Za to su, bez sumnje, bile potrošene ogromne pare. Jasno je da ta sredstva nisu bila predviđena ni redovnim ni vojnim budžetom a radilo se o teškim milijardama potrošenim u jednoj u osnovi veoma nepovoljnoj ekonomskoj situaciji u zemlji. Probijen je ceo jedan breg, a Dedinje je jedno veliko brdo, izašlo se na drugu stranu, sama trasa je verovatno duga četiri, pet kilometara, probijeni su hodnici, unutar njih su obezbeđene sve instalacije, rezervni agregati za struju, šta sve ne... Sve unutra napravljeno je perfektno, očito niko nije vodio računa koliko to košta. Glavno je bilo da se to uradi, da se obezbedi Tito, da postoji sigurno mesto gde će se u slučaju vanredne opasnosti skloniti najviši rukovodioci, neki članovi vlade - i tamo mirno moći da rade.        Uistinu i na sreću, dok je bio živ predsednik Tito, nije bilo potrebe da se ovaj objekat koristi u svojoj punoj nameni. Ali, kako se moglo pročitati u nekim stranim novinama, podzemno sklonište na Dedinju koristili su Slobodan Milošević i srpsko rukovodstvo za vreme velike kosovske krize, u proleće 1999. godine, kada je više puta bio bombardovan Beograd. Priča se da je iz podzemlja komandovano vojnim akcijama jugoslovenske vojske i policije protiv snaga NATO-a...