Preživeo je više od deset atentata, jednu invaziju, četiri decenije američke blokade, krah nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, svog glavnog zaštitnika i ideološkog saveznika, sve velike krize hladnog rata i sve unutrašnje neprijatelje. Svi američki predsednici, od Ajzenhauera do Klintona, hteli su da ga uklone s vlasti, ali su svi oni pre njega sišli sa političke scene

      Među savremenim državnicima Fidel Kastro (13.8.1926/27) jedinstven je fenomen: napunio je 75 godina života i, gotovo istovremeno, 42 godine svoje neprikosnovene vladavine na Kubi. Od njega je duže na tronu još samo britanska kraljica.
       Preživeo je više od deset atentata, jednu invaziju, četiri decenije američke ekonomske blokade, sve američke političke i vojne pritiske, krah nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, svog glavnog zaštitnika i ideološkog saveznika, sve velike krize hladnog rata i sve unutrašnje neprijatelje. Nadživeo je, najzad, devet američkih predsednika - od Ajzenhauera do Klintona - one koji su hteli da ga uklone s vlasti, a svi su pre njega sišli sa političke scene. NJemu samom to još ne pada na pamet. “Vojnik ne napušta borbeni položaj u jeku bitke”, kaže Kastro, koga i u starosti drži revolucionarni duh iz Siera Maestre, ali svakako i nesmanjeno vlastoljublje.
       Na Kubi on je “el Hefe”, “el Maksimum”, “el Komandante” ili naprosto Fidel. Za većinu Kubanaca on je i jedini lider, sinonim za zemlju, narod i sistem. Žan-Pol Sartr je o tome napisao: “Kastro je u isto vreme ostrvo, ljudi, stoka i zemlja. On je celo ostrvo.” Po nekim drugim analitičarima, “Kastro ne gaji kult ličnosti, jer mu to nije ni potrebno: on je i partija, i država, i vlada.” Kao vladalac je “lukav, šarmantan i surov”.
       Njegov, verovatno, najbolji portret dao je veliki američki novinar Sajrus Sulcberger, koji je s njim vodio dug noćni razgovor u Havani krajem septembra 1964. Sulcberger se seća u svojim memoarima (“Sedam kontinenata i četrdeset godina”) da je Kastro došao kod njega u havanski hotel “Riviera” nešto pre ponoći i da su razgovarali punih šest sati. Rastali su se posle jutarnje šetnje po gradu i intervju bi možda potrajao i duže (poznata je Kastrova sklonost da i na mitinzima drži govore po sedam-osam sati), da Sulcberger nije morao da požuri na aerodrom.
       Kastro je bio, kao i njegovi pratioci, u obaveznoj vojnoj uniformi i čizmama, sa pištoljem za pojasom. Sedeo je na podu, prekrštenih nogu i nije mnogo pio, ali je stalno pušio cigaru, sipajući pepeo po tepihu. Pričao je da spava neredovno, ali da, ipak, odspava šest sati dnevno, i da jede dva puta na dan: u 11 ujutro i u sedam uveče. Nema stalnu kancelariju, jer mrzi birokratiju. Kondiciju održava gimnastikom i šetnjom po brdima, voli ronjenje u moru i ponekad igra bejzbol.
       Iako sin veleposednika, koji je imao 12 000 hektara zemlje, najviše pod šećernom trskom, on je u mladosti, suočen sa bedom bezemljaša, korumpiranim režimom diktatora Fulensija Batiste i beskrupuloznošću američkih kompanija na Kubi, bio “utopijski idealist” sa revolucionarnim sklonostima, pre nego što se priklonio komunističkom pokretu. Još kao student inspirisao se Marksovim i Lenjinovim delima, ali i Makijavelijevim “Vladarom”. Međutim, priznaje da su ga “mnogo više privlačili konkretni oblici političke akcije, nego čista filozofija” i da se, posle dve godine robije (zbog napada jedne grupe mladih romantičnih revolucionara na kasarnu Monkada, 1953), učvrstio u uverenju da stanje na Kubi može da izmeni samo revolucija obespravljanih i ugnjetanih.
       Na suđenju se branio sam (“Istorija će me osloboditi krivice”) i taj njegov govor kasnije je ilegalno štampan i širen kao revolucionarni program. Kuba je tada za američke posetioce bila hedonistički raj, zemlja peščanih plaža pod palmama, kasina i javnih kuća, a za većinu Kubanaca zemlja teške korupcije, ogromnih socijalnih razlika i kolonijalnog poniženja. Fidel je imao samo 32 godine kada je sa gerilskom formacijom od oko 80 svojih istomišljenika, mladih revolucionara, među kojima je bio i kasnije legendarni Če Gevara, krenuo iz Siera Maestre prema Havani, za jedan dan porazio Batistinu preplašenu vojsku, zbacio diktatora i uspostavio novu revolucionarnu vlast 1.januara 1959.
       Kastro tada još nije bio komunist, čak je verovao da će u Americi kubanska revolucija naići na razumevanje i simpatije.(Prevideo je, objasnio je Sulcbergeru, šta je Lenjin pisao o imperijalizmu kao poslednjem stadijumu kapitalizma). Otišao je u Vašington i tražio da ga primi predsednik Ajzenhauer. Bio je odbijen. U potrazi za međunarodnom podrškom obratio se Hruščovu. Bio je prihvaćen. Posle toga usledila je nacionalizacija industrije i banaka, pa je tako nacionalizovana, bez obeštećenja, i imovina američkih kompanija u vrednosti više od jedne milijarde dolara.
       Tu se završava Sulcbergerova priča o Fidelu kao revolucionaru i komunisti. A zapravo tu počinje druga priča - o izgradnji kubanskog socijalizma po uzoru na Sovjetski Savez i o borbi crvenog ostrva za opstanak u najbližem susedstvu najmoćnije, a neprijateljski nastrojene, sile sveta. Više od četiri decenije SAD nastoje da drže Kubu u izolaciji, ako već ne uspevaju da na njoj promene režim. Za to isto vreme Kuba stavlja Amerikancima prste u oči kad god se suoči sa novom američkom pretnjom. Ako je Kuba u međuvremenu spoznala koliko je prkos skup, Amerika teško može tvrditi da nije, i sa istorijskog i sa diplomatskog stanovišta, trpela čitav niz neprijatnih poraza.
       Kad je svrgnut Batistin režim sa Kube je u SAD, mahom na Floridu, prebeglo oko 700 000 Kastrovih političkih protivnika. Oko 1 400 kubanskih borbenih emigranata, koje je obučila i čijim je operacijama rukovodila CIA, izvršilo je u aprilu 1961. invaziju na Kubu da bi, uz izdašnu političku podršku Vašingtona, zbacilo Kastra s vlasti. Ta čuvena invazija u Zalivu svinja završila se neslavno: Kastrova vojska je napadače suzbila, mnoge poubijala i većinu zarobila, a Amerikance politički ponizila. Bio je to vrhunac hladnog rata: tog leta počelo je zidanje Berlinskog zida, a napetost u odnosima između Sovjetskog Saveza i SAD osetila se i u Latinskoj Americi, gde su Amerikanci strepeli od “kubanske zaraze”.
       Na Kubi su u potaji instalirane ofanzivne sovjetske rakete. Bila je to velika drskost: prići tako blizu sa ubojitim oružjem Americi i uz to ignorisati činjenicu da na Kubi, na osnovu jednog ugovora iz 1903, još postoji i funkcioniše američka pomorska baza u zalivu Gvantanamo, na istočnom kraju ostrva. (To je ona ista baza u koju su Amerikanci hteli u aprilu 1999. da pošalju iz Albanije oko 20 000 albanskih izbeglica sa Kosova, ali su od toga odustali, jer na albanskoj strani nije bilo interesovanja.)
       Kad su Amerikanci u septembru 1962. godine otkrili raketne rampe, izbila je velika napetost u odnosima između dve supersile, za koju se tada smatralo da može da dovede do svetskog nuklearnog rata. Svet je bio potresen i zastrašen, a Kenedi i Hruščov su razmenjivali teške uzajamne optužbe: Amerikanci su preteći zahtevali da se rakete odmah povuku i Rusi su morali da popuste, ali je kriza, možda najopasnija u toku celog hladnog rata, potrajala nedeljama.
       Kastro je kasnije ovako objasnio instaliranje sovjetskih raketa: “Kuba je preuzela odgovornost za prisustvo raketa. Iz razloga bezbednosti nije moguće objasniti sve pojedinosti, ali u tome su učestvovale i Rusija i Kuba. Želeli smo da efikasno sprečimo mogućnost invazije na Kubu i da pokažemo da bi svaki takav napad izazvao nuklearni svetski rat, a Rusija je imala svoj sopstveni stav. Svaka zemlja je imala sopstveni stav.”
       Iz tog perioda datira američka blokada Kube koja traje do današnjih dana. Ona je, kako to obično biva sa sankcijama, više pogađala narod, nego režim, ali nije mnogo oslabila režim niti je prouzrokovala narodnu pobunu protiv Kastra, čemu su se Amerikanci nadali i oko čega se politički spore do danas. Opasni kubanski moto se nije menjao: “Socijalizam ili smrt.”
       Suočen sa spoljnim pritiskom - da liberalizuje režim - i unutrašnjim nezadovoljstvom i apatijom naroda zbog teškog života, Kastro je u dva navrata, 1980. i 1994. “otvarao ventile”: dopuštao je svim nezadovoljnicima da napuste Kubu, ako to žele. Iseljenja su bila masovna, ali nisu obradovala Amerikance: emigranti su pre bili očajnici, koje je valjalo prihvatiti, nego potencijalni ljuti osvetnici. Uticali su, međutim, na jačanje kubanskog političkog lobija koji u američkom političkom životu zastupa oštar stav prema Kastru i njegovoj vladi.
       CIA nije prestajala sa planiranjem atentata. “Ako bi preživljavanje neuspešnih atentata postalo olimpijska disciplina, ja bih verovatno bio svetski prvak”, šalio se kubanski predsednik. A u američkoj štampi CIA je izvrgnuta šegačenju zbog svojih poslovičnih neuspeha na Kubi, pa su se tako pojavila i “Uputstva kako ne ubiti Fidela Kastra”. U njima se preporučuju eksplozivne cigare “havana”, otrovna ronilačka oprema (Kastro je pasionirani ronilac), eksplozivne školjke ili otrovne kreme za negovanje brade - dakle stvari koje nisu dosad uspele da ubiju Kastra i koje američki novinari zovu “idiotskim izumima” i “instrumentima beznađa CIA”.
       Pre godinu dana izgledalo je da će SAD ublažiti sankcije protiv Kube i da će Kuba postupno izaći iz blokade. U Kongresu je, pod pritiskom farmaceutskog i farmerskog lobija izglasan zakon o izvozu američkih lekova i hrane na Kubu (koji je predat na potpis novom predsedniku), ojačali su glasovi političara koji sumnjaju u svrsishodnost sankcija, a tražili su se i jednaki kriterijumi za trgovinu sa komunističkim zemljama: ako se tvrdi da će ekonomsko otvaranje oslabiti komunizam u Kini, zašto se smatra da bi američki izvoz na Kubu ojačao Kastra? Istovremeno, uočava se da na Kubi uveliko posluju trgovci i da se pojavljuju potencijalni investitori iz Evropske unije, Kine, Kanade, Meksika, Venecuele, ali ne i iz SAD, ako se izuzmu turističke agencije.
       Administracija predsednika Buša, međutim, vratila je klatno na drugu stranu: državni sekretar Kolin Pauel izjavio je u Kongresu početkom marta da bi “podizanje embarga samo pomoglo Kastru da ostane na vlasti”. Upozorio je i druge, posebno savezničke zemlje da ne preteruju sa investicijama na Kubi. U američkoj javnosti, međutim, donekle je ublažen stav prema Kubi: priznaje se da je pod Kastrom likvidirana nepismenost i da su “učinjene neke korisne stvari za narod”, posebno u oblasti zdravstva i socijalnog osiguranja. Ali se ne veruje u opsežne reforme pod Kastrom, jer se dosadašnje promene ocenjuju kao male i spore.
       Pre mesec dana Kastru se desilo da je, dok je na jednom mitingu na vrelom suncu držao jedan od svojih dugačkih govora, posrnuo i pao u nesvest. Brzo se povratio, pa je čak i nastavio da govori, ali je podsetio posmatrače da je navršio 75 godina života i da će se njegova vladavina jednom, ipak, okončati prirodnim putem. Naslednika nema, osim ako se ne misli na njegovog brata Raula, ministra vojske, koji je samo pet godina mlađi od njega. Hoće li Fidela naslediti kolektivno rukovodstvo ad hoc ili će on sam sebi, kako je to uradio Deng Sjaoping, odrediti naslednike?
       Nagađanja se množe. Primećuje se da je gotovo polovina članova Politbiroa KP Kube mlađa od 50 godina i da su neki ministri četrdesetogodišnjaci ili čak tridesetogodišnjaci. Ali svi znaju da se bliži kraj jedne epohe i da Kuba posle Kastra neće moći da bude ista.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ