Deset godina posle neuspelog pokušaja da zaustave Gorbačovljevu perestrojku, preživeli pučisti se ili ponose svojom zaverom ili se nadaju da će predsednik Vladimir Putin mudrije postići bar neki od njihovih ciljeva

      Ako je čuvena ruska votka ikad u istoriji odigrala pozitivnu ulogu, onda je to moralo biti kad su, pre jedne decenije, pučisti protiv Mihaila Gorbačova i njegove perestrojke potražili spas u ovom destilatu, po tradiciji neizbežnom u sudbonosnim trenucima svakog Rusa. Danas možemo da se pitamo ko je, u stvari, više doprineo debaklu tog pokušaja da se istorija vrati unatrag - vatreno suprotstavljanje tom pokušaju tada još svežeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina, uz snažnu podršku mase pred moskovskim Belim domom, ili pijano mlataranje rukama prvog među pučistima Genadija Janajeva na konferenciji za novinare na kojoj se neuspešno trudio da objasni misiju zavereničkog “Državnog komiteta za vanredno stanje”.
       Tim pučista, sastavljen od najužeg državnog vrha, najpre je pokušao da privoli Gorbačova na abdikaciju, a kad u tome nije uspeo pribegao je njegovoj konfinaciji u predsedničkoj letnjoj rezidenciji u Farosu, na Krimu, gde je već bio sa porodicom, na odmoru. Glavni cilj Janajeva i kompanije bio je da se sačuva Sovjetski Savez, bar ono što je od njega ostalo posle šest godina perestrojke. Za akciju je izabran dan uoči velikog čina u Kremlju, 20. avgusta, kada je trebalo da se sastanu republički lideri sa manje-više istim ciljem - da se u modifikovanom vidu produži život uzdrmanom “nerazrušivom savezu naroda”. Iako prilično mučno, Gorbačov je uspeo da većinu od šesnaestorice ubedi da potpiše sporazum o novom SSSR-u, čiji je pun naziv trebalo da glasi Savez Sovjetskih Suverenih (umesto Socijalističkih) Republika! Novi SSSR je zamišljen kao zajednica ravnopravnih republika, umesto dotadašnjeg saveza bratskih republika.
      
       Grub previd
       Puč je samo ubrzao neminovan tok koji je vodio raspadu. I bez njega je bilo sumnjivo da li će SSSR, ma koliko ga modifikovali i modernizovali, imati budućnosti, pošto šest od 16 republika (tri baltičke - Estonija, Latvija i Litva, dve kavkaske - Gruzija i Jermenija, i Moldavija) nije bilo spremno da potpiše sporazum o novom savezu dajući prednost potpunoj samostalnosti. Zato u ovim republikama i nije bio održan referendum, kao u ostalih deset, u martu 1991, na kojem su se tri četvrtine građana izjasnile za očuvanje SSSR-a.
       Uprkos tome, puč je doživeo fijasko. Jeljcin, u naponu snage, ni nalik na sebe u decembru 1999, kad je napuštao Kremlj posle osam godina neprikosnovene vladavine, nazvao je pučiste zločincima i pozvao naciju na demonstracije. Ništa nije vredelo što su u zavereničkom štabu bili i ministar odbrane Dmitrij Jazov, ministar unutrašnjih poslova Boris Pugo i šef KGB-a Vladimir Krjučkov, svi koji su u rukama držali vojnu silu i, posebno treći od njih, vladali pulsom države. Možda je potpuno suvišno pitati se danas kako je mogućno da je svemoćni i sveznajući KGB toliko omašio dopustivši pučističku avanturu, a da nije upozorio na pravo raspoloženje naroda i na verovatan neuspeh. U svakom slučaju, ova politička policija u to vreme već nije bila ni svemoćna ni sveznajuća, a još od brežnjevskih vremena je bila naviknuta da svoje i partijske glavešine obavesti ne o tome kavo je pravo stanje, već samo ono što se njima sviđa.
       Verovatno, KGB nije ni mogao da svari da je u zemlji, ili bar u njenim velikim centrima, zavladala potpuno nova atmosfera i da je nacija, počev od sredine osamdesetih, skupljajući svaku mrvicu slobode koju su joj pružali dani perestrojke, već nakupila popriličnu porciju, tako da više ništa nije moglo da je zaustavi. Ni KGB, ni tenkovi koje su zaverenici uputili na demonstrante. Građani su bili spremni da sopstvenim telima brane promene koje je započeo Gorbačov.
      
       Glavni gubitnik
       Paradoks se, međutim, sastoji u tome što je “otac perestrojke i glasnosti”, u čiju je odbranu ustala masa predvođena Jeljcinom, odgurnut u aut, onim istim talasom koji je Jeljcina uzdigao do pozicije “istinskog lidera (nove) Rusije”. Pučisti su posle tri dana zavere bili poraženi (dvojica su izvršili samoubistvo, ostali su se našli u zatvoru), ali glavni gubitnik bio je Gorbačov. Jer, dok su događaji eskalirali, on je bio u internaciji, a kad se 22. avgusta vratio u Moskvu, više nije igrao glavnu ulogu iako je formalno ostao što je i bio.
       Ali, više ništa nije bilo kao pre, ne samo zbog toga što Jeljcin, čija je popularnost već duže vreme stalno rasla, nije bio preterano oduševljen idejom transformacije starog SSSR-a u novi, u kojem čak ne bi bio ni “prvi među jednakima”, već jednak sa ostalima. Više mu je odgovarala Rusija sama za sebe (a i naciji, koja više nije morala da krije da joj je dozlogrdilo da se u Rusiji živi lošije nego u neruskim republikama, čime je faktički plaćana njihova vernost “bratskom savezu”). I bez ostalih, njegovo carstvo je bilo dovoljno veliko.
       Događaji su dobili još brži tempo, koji Gorbačov - i dalje nastojeći da obezbedi saglasnost za očuvanje sovjetske velesile u novom obliku - nije mogao da prati ili nije dovoljno shvatao njihovu dalekosežnost, iako su svi bili rezultat njegovih odluka. Komunistička partija je raspuštena u avgustu, još pre puča. Šestog septembra Moskva je priznala nezavisnost triju baltičkih republika, a mesec dana kasnije, ogromna mašinerija KGB-a je raščlanjena na nekoliko samostalnih službi (obaveštajna - za inostranstvo, kontraobaveštajna - u zemlji, pogranične snage, prislušni centar, itd.). Vrhunac je nastupio u divljini beloruskih šuma, osmog decembra, kad su Jeljcin i njegovi ukrajinski i beloruski parnjaci - faktički iza leđa Gorbačovu - potpisali tzv. Beloveški sporazum, kojim su stavili tačku na postojanje Sovjetskog Saveza.
      
       Saldo pobednika
       Gorbačov je još živeo u iluziji da se mrtvac može spasti (uzgred se nameće pitanje: ne zavaravamo li se i mi kad pokušavamo da u nekom vidu oživimo svog mrtvaca) i nastavljao pregovore sa liderima drugih republika o novom modelu sovjetske imperije. Ali, zaludu: dve nedelje kasnije, 21. decembra, u tadašnjoj prestonici Kazahstana, Alma Ati, održan je samit 11 već bivših sovjetskih republika, koji je potvrdio prestanak postojanja SSSR-a i proklamovao stvaranje novog “saveza” - Zajednice Nezavisnih Država. Simbol SSSR-a, crvenu zastavu sa srpom i čekićem već je zamenila trobojka Ruske Federacije, a Gorbačov se i formalno odrekao položaja predsednika nepostojeće države i Jeljcinu predao “nuklearni koferčić”.
       U proteklih deset godina, Rusija i ostali, prošli su, i još prolaze, kroz mnoge “Scile i Haribde” koje nisu ni sanjali u tim slavnim danima. Jeljcin je dobrovoljno, iznenadivši i pristalice i protivnike, napustio scenu, prepustivši Rusiju Vladimiru Putinu. NJegove nesporne zasluge iz tih dana praktično su pale u zaborav (mada ih istorija neće zaboraviti, kao ni odvažnost građana, studenata i tenkista Tamanske divizije). Saldo demokratije koju je Jeljcin primenjivao tokom osmogodišnje vladavine je takav da se može reći da je Rusija, najviše zbog njegovog načina upravljanja zemljom i poimanja uloge drugih faktora državne vlasti, mogla da upozna uglavnom samo njene loše strane.
      
       Idol pučista
       Bivši pučisti odavno amnestirani od tadašnje pretežno komunističke Državne dume, u međuvremenu su zaboravili svoju neslavnu ulogu i pijane raspre pošto nisu znali šta bi dalje sa svojim “Državnim komitetom za vanredno stanje” čim se pokazalo da ništa ne ide glatko kako su zamišljali. Pričalo se da su svoje svađe i prebacivanja produžili i u zatvoru. Zato su danas ponosni na svoju avanturu. Janajev predvodi nekakvu fondaciju u dobro uređenim kancelarijama malo izvan centra Moskve i zadovoljno prepričava da ga građani, u metrou i autobusu, pitaju: Zašto tog Jeljcina niste umlatili? Oleg Šenjin je na čelu jedne malobrojne, ali zato pravoverne KP, a Vasilij Starodubcev je gubernator Tulske oblasti u drugom mandatu, pobedivši na izborima Brežnjevljevog unuka.
       NJima, i celoj toj kompaniji, ni na kraj pameti nije da su za nešto krivi, kao što im ni tada nije bilo sasvim jasno šta, u stvari, hoće. Ali zato danas tvrde da upravo Jeljcinov naslednik ostvaruje njihov cilj pošto im se čini da su i sami hteli to što Vladimir Putin radi. Budući da tada ništa nisu mogli da ponude, danas im sasvim odgovara da se poistovete s Putinom koji je nasledio ne samo Jeljcinov položaj nego i njegove greške, i koji im odgovara i zbog načina na koji pokušava da ih ispravi i zbog nastojanja da državi vrati stabilnost i dostojanstvo.
       Samo Mihail Gorbačov ima prava da se ljuti. Jeljcin ga je ne samo izdao, u želji da bude prvi i neprikosnoven, već ga je i ponizio pošto ga je doveo u situaciju da se odrekne vlasti. I votka. Jer njen udeo u porazu pučista još nije priznat. Ako se uopšteno smatra da je votka uglavnom nesreća ruskih ljudi, uključujući nesrećne zaverenike koji su je obilato koristili skupljajući hrabrost, njoj se u ovom slučaju, baš zbog te srećne okolnosti, mora priznati da je odigrala i te kako pozitivnu ulogu.
      
       BRANKO STOŠIĆ