Naslov: “Final Fantasy - Iskonski duhovi”, Japan/SAD 2001.
Režija: Hironobu Sakaguči, Motonori Sakakibara
Scenario: Hironobu Sakaguči, Al Rajnert, Džef Vinter
Uloge (glasovi): Ming-Na, Alek Boldvin, Donald Saterlend, Džems Vuds, Stiv Baskemi

      Vuk Pavlović
      
       Nastao prema video-igrici, SF film “Final Fantasdž - Iskonski duhovi” očekivan je maltene kao osmo svetsko kinematografsko čudo s obzirom na to da se radi o pokušaju da kompjuterski animirani film zauzme mesto igranog. No, taj miš-maš fantastike i avanture rediteljskog dvojca Sakagučija i Sakakibare ostaje na nivou opita, i to neuspelog.
       Smeštena u 2065. godinu, ova apokaliptična priča se odvija na planeti Zemlji, opustošenoj posle 30-godišnje torture ubilačkih vanzemaljskih kreatura. Mlada naučnica Aki Ros (Na) i njen mentor dr Sid (Saterlend) otkrivaju da vanzemaljske fantome mogu pobediti jedino ako sakupe osam čudotvornih elemenata iz Gee, Zemljinog duhovnog ekvivalenta, u čemu im pomaže hrabri vojni kapetan Grej Edvards (Boldvin). Međutim, sumanuti general Hajn (Vuds) želi da fantome uništi silom, pa su spasioci Zemlje primorani da se bore na dva fronta.
       U srži ovog bratskog japansko-holivudskog digitalnog spektakla postoje dva krucijalna problema usled kojih se “Final Fantasdž” nalazi kilometrima daleko od smislenog filmskog projekta. Pod jedan, priča filma je neverovatno providna i naivna - obiluje gomilom nelogičnosti, proizvoljnosti, nejasnoća, nepreciznosti i stupidnosti, da je to zbilja smešno. Naučnofantastična storija o razorenoj Zemlji koju spasava grupa besprekornih heroja je apsolutno nesvarljiva, zašećerena patetičnom ljubavnom romansom, strogom crno-belom podelom na loše i dobre momke, uz mnoštvo iskonstruisanih preokreta, predvidljivosti i banalnosti. Kad posle 15 minuta shvatite da vas očekuje blaženi hepiend, u kojem će zle vanzemaljce, i pored ometanja bezobraznog generala, srediti premudri stari doktor, savršena naučnica i genijalni nabildovani ratnik - preostaje vam da se gorko smejete prozaično duhovitim dijalozima i nategnutim situacijama, ili da odustanete od svega i odete na hladno piće.
       Pod dva, nadobudna ideja - po kojoj kompletno digitalno napravljen film pretenduje da istisne igranu strukturu - deluje neubedljivo iz jednostavnog razloga jer likovi u filmu, koncipirani i kompjuterskom grafikom obrađeni da budu što humanoidniji, izgledaju groteskno neprirodni čim progovore, poput punjenih ptica ili pokretnih lutaka tipa Barbi. Takođe, džaba silna tehnologija i dizajniranje svakog detalja ako fantastični specijalni efekti ne funkcionišu unisono kao celina, odnosno imate utisak da gledate loše nakalemljene delove interaktivne video-igrice.
       I mada je žanr SF idealna podloga za ovakav eksperiment, scenaristi i reditelji su promašili u svakom pogledu, pa je pitanje: da li digitalna tehnologija može da prevaziđe pravi film - još stvar dalje budućnosti. “Final Fantasdž” je veštački galimatijas crtaća, avanture, bajke i akcije koji ne poseduje ni valjani ritam, ni čvrstu dramaturgiju, dok se Sakaguči i Sakakibara toliko gube u prostoru i vremenu, da i ne zaslužuju zvanje reditelja - oni su naprosto kompjuterski dizajneri. Stoga, stari dobri klasični film ne mora da brine. Uostalom, publika će radije ići da gleda žive glumce, a ne njihove animirane, robotoidne surogate.