Zašto je u Ulcinju, dok je trajao hercegnovski Sajam “Otvorena knjiga”, organizovana i ekskluzivna regionalna izložba albanske knjige i izdavaštva

      U Jugoslaviji su se sajmovi knjiga počeli razmnožavati poput književnih nagrada. Posebno ih je u Srbiji sve više, i sve manje osmišljenih i uspešnih. Organizovani obično u materijalnoj oskudici i s neodgovarajućim odzivom izdavača, najčešće ne pružaju ni najneophodniji uvid u tekuću književnu produkciju, ali i kao takvi neki smisao svog postojanja nalaze u lokalnoj kulturnoj ponudi i nadi da će s vremenom izrasti u relevantniju književnu smotru. Tako je od Subotice do Ulcinja, novoupisanih gradova u mapu sajamskih priredbi, s tom razlikom što je u oba ova slučaja namera bila da se izađe iz lokalnih vidokruga. Kako i na koji način, zanimljivo je videti na ulcinjskom primeru.
       Pre toga, tek da spomenemo šta se desilo u Subotici. Tamo je, privatnom inicijativom i entuzijazmom nekih mlađih pisaca i novopečenih izdavača, ove godine od 31. maja do 3. juna organizovan Međunarodni sajam knjiga. Lepo je bio zamišljen, imao je pristupačnu cenu izlagačkog prostora, računao na kulturnu tradiciju i značenje Subotice i šireg srednjoevropskog prostora, pa ipak nije uspeo. Učestvovalo je na njemu tek petnaestak izdavača, a poseta je, kažu, bila porazno slaba.
       Da li bi, međutim, da postavim jedno hipotetičko pitanje, sve bilo drugačije da je Subotica (i Srbija) organizovala, recimo, sajam mađarske knjige. Da je o državnom trošku dovela izdavače iz Mađarske i s drugih strana, gde ih sve ima, i sve to upakovala u nekakvu strategiju regionalne saradnje i ekskluzivne političke benevolencije prema Mađarima u Vojvodini. U protokolarnom i manifestacionom smislu, takav sajam bi se verovatno mogao organizovati ali, em što bi bio luksuz, neodoljivo bi podsećao i na svojevrsnu getoizaciju knjiga na mađarskom jeziku. I pitanje je da li bi i kao takav uspeo.
       Nedavno, na drugom kraju Jugoslavije, albanska knjiga je nečijom kratkovidom politikom stavljena izgleda baš u napred pomenuti kontekst. Reč je, kako izveštavaju crnogorski mediji, o prvom Sajmu knjiga na albanskom jeziku u Ulcinju od 8. do 15. avgusta koji je okupio izdavače iz Albanije (49), sa Kosova (8), Makedonije (1) i dijaspore (1)?!
       Za ovakav sajam se, po mnogo čemu, ne bi moglo reći, kao za neke po Srbiji, da se uklapa u lokalnu turističku kulturnu ponudu. Po načinu organizacije (međudržavnom), visokom političkom pokroviteljstvu i mogućim političkim interpretacijama i implikacijama, on tu dimenziju prevazilazi i to se, štaviše, ne krije. I kao takav, prošao bi, međutim, na širem jugoslovenskom prostoru bez iole publiciteta da nije postao predmet jednog protestnog pisma Izdavača i knjižara Jugoslavije i nekih učesnika Sajma “Otvorena knjiga” koji se istog meseca (1-12. avgust) održavao u Herceg Novom.
       U tom pismu, upućenom Skupštini i Ministarstvu kulture Crne Gore, ističe se, pored ostalog, zatečenost, iznenađenost “viješću o održavanju tzv. Sajma knjiga 2001. u Ulcinju, koji organizuje tuđa država (Albanija) u našoj zemlji i to isključivo na albanskom jeziku, uz prisustvo svega nekoliko izdavača iz Crne Gore, koji u ovom slučaju slove kao podrška tom projektu na čelu sa ministrom kulture Crne Gore”.
       Dodaje se i kako je “očito da se ‘mapa’ izdavača i izlagača u Ulcinju poklpa s ‘mapom’ (još uvijek zamišljenom) projekta velike Albanije” te da se “u ovom ‘lavirintu knjiga’ ne zna ko je domaćin, ko stranac, ko iz dijaspore niti šta se podrazumijeva pod dijasporom mada su cijela stvar i namjere potpuno jasne”.
       Protest se poentira ocenom da takav sajam “nimalo nije kulturna manifestacija već isključivo gruba politika, sprovođenje velikoalbanske ideje u našoj zemlji, a još pod pokroviteljstvom i odobravanjem naše zvanične politike u liku ministra kulture Crne Gore”. A onda, u skladu, s takvim kvalifikacijama, sledi i zahtev koji glasi: “Gospodo iz državnog vrha Crne Gore, hitno i odmah tražimo objašnjenje (ako ga imate i ako ga ne krijete) ovog kulturno-političkog skandala kakvog ne bilježi balkanski prostor (ili kako se to kaže u vašem rječniku, jugoistočni balkanski region) u svojoj bližoj istoriji.”
       Ovolika politizacija jedne kulturne manifestacije verovatno je prenaglašena. Ali, i kad se to uzme u obzir, organizovanje ovako etnički čistih sajmova knjiga, makar i albanskih, ne može da ostane bez pitanja. Jer, isticati da je “knjiga počela na ovaj način da stiže svuda bez problema i graničnih prepreka” - kako to reče ministarka kulture Albanije Esmeralda Uruči na otvaranju ulcinjskog sajma - u najmanju ruku zvuči cinično u vreme kad u istom regionu za mnoge ljude (Srbe, Makedonce, Albance, svejedno) i prelazak kućnog praga ili nametnutog etničkog rezervata predstavlja smrtnu opasnost. Uostalom, tamo gde nema slobode za ljude i njihove gradove i sela, ne može je biti ni za istinski protok knjiga i ideja. Osim, možda, za onaj koji je u sferama visoke političke manipulacije, na šta pomalo podseća i sajam koji su zajednički organizovali Skupština opštine Ulcinj, gradski Art klub i Savez izdavača Albanije.
      
       SAVA DAUTOVIĆ