Živko Nikolić
(1941-2001)

      Živko je otišao baš onako kako je živeo - tiho i nenametljivo. NJegov prerani odlazak pogodio je svakog iskrenog poštovaoca brojnih filmskih i TV ostvarenja ovog neponovljivog virtuoza naše kinematografije.
       Rođen 1941. godine u Ozrinićima, kraj Nikšića, Živko Nikolić slikarski talenat razvija u Srednjoj umetničkoj školi u Herceg Novom, da bi svoje izuzetno osećanje za vizuelnu umetnost iskazao studirajući filmsku režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (danas FDU), a potom i režijom (od 1968) niza značajnih kratkometražnih dokumentarnih filmova: “Blaženi mirotvorci”, “Sebi za života”, “Čačanski neimari”, “Ždrijelo”, “Polaznik”, “Bauk”, “Aerodrom Rijeka”, “Marko Perov”, “Prozor”, “Oglav”, “Ine”, “Graditelj”, “Ane”, “Biljeg”, “Pismo iz Ulcinja”, “Uspavanka”... - dokumentarci su preko kojih je Živko zakoračio u svet filma i skrenuo pažnju na sebe, a kojima se vraćao i docnije, između snimanja dugometražnih igranih dela. U njima je iskazivao nemir i dubinu ljudske duše, mahom provincijalnih usamljenika, zasnivajući ih na čistoj vizuelizaciji, poetskim metaforama i surovoj realnosti, uz minimalnu upotrebu teksta. Postali su prototip kako treba da izgledaju “pravi”, autentični dokumentarci, i u tome prvenstveno leži njihov značaj.
       Već u svom prvom celovečernjem igranom ostvarenju, “Beštijama” (1977), Živko Nikolić izražava osobenost prepoznatljivog rediteljskog i scenarističkog filmskog stila (scenarista je i koautor tekstova za pet od sedam svojih filmova), kome ostaje dosledan do kraja: uglavnom su to crnohumorne dramske priče o ljudima sa margine u nekom pitoresknom malom crnogorskom mestu. Oštrica Nikolićeve satire uperena je na malograđansku zatucanost i ljudsku glupost, proistekle iz zastrarelih plemenskih običaja i tradicije. Nikolić se u svojim filmovima duhovito poigrava sitnim dušama, nabeđenim a promašenim veličinama, razotkrivajući i izvrgavajući ruglu naopake društvene i političke moduse života i međusobnih odnosa. Celuloidna ostvarenja Živka Nikolića su zapravo najkristalnije i najpreciznije ogledalo specifičnog crnogorskog mentaliteta i njegovih nuspojava, izloženih kroz čvrste i uzbudljive priče, pune apsurdnih situacija, čija je glavna potpora besprekorna karakterizacija likova i odnosa među njima.
       “Jovana Lukina” (1979), tragično realna drama, “Smrt gospodina Goluže” (1982, scenario: Branimir Šćepanović, po istoimenom romanu) i “U ime naroda” (1987) sadrže bizarnu kafkijansku notu, proročanski opasno je “Iskušavanje đavola” (1989, po scenariju Dragana Nikolića), dok su bez premca neodoljivi “Čudo neviđeno” (1984) i “Lepota poroka” (1986), kultna ostvarenja čije se urnebesno vrcave doskočice neprekidno citiraju i prepričavaju u širokim filmofilmskim krugovima. Zajednička crta Nikolićevih filmova je efektna kombinacija zbilje i imaginacije, začinjena božanstvenim satiričnim humorom kojim se hirurški precizno i genijalno jednostavno odslikavaju uvrnute i mračne odlike crnogorske kulture, življenja i običaja.
       Sličan stil Živko iskazuje i u TV radovima: kratkom delu “Krvava svadba na Brzavi”(1980), seriji “Oriđinali” (1995), komediji “To kad uvati ne pušta” i posebno u serijalu “Đekna još nije umrla, a ka’ će ne znamo”, koja je krajem 80-ih bila apsolutni hit na prostorima ondašnje SFRJ.
       Često sam viđao Živka Nikolića kako se šeta centralnim beogradskim ulicama, uglavnom Svetogorskom (doskora Lole Ribara), u kojoj je živeo. Hodao je polako, gospodski pogrbljen, nestašno raspuštene brade i kose, nalik kakvom dostojanstvenom iskonskom mudracu. Pitao sam se da li to smišlja kakve smehotresne dogodovštine nekih novih šaškastih junaka. Ali, nikada mi nije bilo jasno zašto režiser i autor takvog formata ne može godinama da dođe do novog igranog filma - poslednji je snimio još 1989, čiji naslov “Iskušavanje đavola” kao da je predvideo sva razaranja kroz koja smo prošli u proteklom smutnom periodu. Kako i zašto je ova zemlja i njena kinematografija mogla da dozvoli da jedan od najznačajnijih naših reditelja napravi samo sedam filmova, i da punih 12 godina ne dočeka sledeći, na sramotu mnogih.
      
       VUK PAVLOVIĆ