Kako se tek stasala generacija beogradskih dizajnera snalazi - i bori s našim tržištem? I, da li je klijentova reč baš uvek poslednja?

      Dobar ili loš, grafički dizajn je svuda oko nas. Grafički dizajn je i oblast umetnosti, primenjene umetnosti, gde se, bez velike slave, može zaraditi veliki novac. Čak i kod nas. “Još nisam došao do tih velikih para da mogu da kažem kako to izgleda”, izjavljuje mladi dizajner Đorđe Sredanović.
       Svejedno, uprkos laganom otvaranju Srbije, dolaska i drugog internacionalnog ukusa u naš zajednički želudac, neke stvari nisu se promenile. “Ovo je Srbija. Ne može se lansirati glamur, kada ovde ne postoji glamur. Ovde je to laž”, reći će Sredanovićeva koleginica Tijana Rančić.
       Kako svoj odabrani put vidi mlađa generacija beogradskih dizajnera? Najpre, postoji li, možda, u tom delu života glavnog grada izvesna prepoznatljiva crta? Kao što su, recimo, u svetu poznati delovi grafičkog dizajna poput češkog plakata?
       Ivana Veljković, dizajner u agenciji “Sači & Sači” (rođena 1976, dobitnik Nagrade Privredne komore Beograda za diplomski rad “Vizuelni identitet AKUD ‘Branko Krsmanović’”) smatra da prepoznatljivost “beogradske škole” trenutno ne postoji, no “uz dosta truda i rada - biće”. Tim pre što Beograd može da bude centar ideja u ovom delu Evrope, a eventualni znak prepoznavanja moglo bi da bude “to što mi s malo sredstava umemo da napravimo nešto”.
       Jer, ideja je najbitnija. I najskuplja, učili su nas. Samo, po ideju ponekad treba otići i u drugu državu, ili bar zaviriti u stručnu literaturu koje ovde srećom ima, ali, nesrećom, retko ko će za knjigu dati 100 maraka.
       Đorđe Sredanović (rođen 1975, učestvovao na više kolektivnih izložbi) veruje da imamo znak raspoznavanja koji je rečima teško opisati: “Beogradska škola je bila dominantna na ovim prostorima. Imala je tu liniju ‘sredine’ koju smo, mislim, i mi nasledili. Znači, liniju koja ne prenagljuje. Niti je sirova, kruta, niti mekana”.
      
       Više od crtanja
       Ratovi i siromaštvo ostavili su nas daleko iza shvatanja dizajna na zapadni način, tj. po svetskim standardima, kako se to, u novije vreme, kaže. Ivana podseća da je dovoljno osvrnuti se oko sebe, videti kako izgledaju firme, njihovi vizuelni identiteti, zaštitni znakovi: “Dizajn je mnogo više od crtanja. Dizajn je i psihologija i poznavanje tržišta, trendova u umetnosti i bilo kojim oblastima života... kako na najbolji način predstaviti ono što jeste.”
       U Srbiji, pak, mnoge firme ne shvataju, ili od besparice ne mogu da shvate, da je dragoceni poen u uspešnom poslovanju dobar, vešto osmišljen imidž. Ukoliko (mahom) direktori već reše da doprinesu pojavnom liku preduzeća, a nemaju “sina koji lepo crta”, često se dešava da se upletu u posao o kome nemaju pojma. “To je uvek tako. Imam utisak, pogotovo kada si žensko”, smeje se Ivana.
       Đorđe je veći optimista u oceni “srpskog dizajna”. Objašnjava da smo se poslednjih godina osetno približili Zapadu, “bar Evropi”, te da je u toj istoj Evropi, za razliku od Amerike (koja je duboko zašla u komercijalu, čist biznis), ostalo i više likovnosti. Kod nas pa još više, pošto i na tom polju kaskamo za njima. S druge strane, opet, tržište je tamo mnogo prostranije, više je i ideja. Istovremeno, tamo je grafički dizajner čovek - za ideju. “Ovde gotovo sve radiš sam, od skica do finalnog proizvoda.”
       Tijana Rančić, dizajner u marketinškoj agenciji “Srebrn put” (rođena 1978, učestvovala na deset grupnih izložbi), zamera što se u Srbiji teži da se radi po uzoru na dizajn druge, možemo reći, uspešnije zemlje. Budući da dizajn ima funkciju da komunicira s javnošću, onda ga treba i približiti određenom mentalitetu, domaćoj ciljnoj grupi. Kao dobar primer navodi dizajn, reklame Otpora.
      
       Ruka i glava
       Jasno je da je sajber trend stigao i u “srpski dizajn”. Jasno je i da naši dizajneri, većina njih, sve manje rade rukom. “Na Akademiji postoje profesori koji, apsolutno s razlogom, insistiraju da se radi rukom. Na taj način, vežba se i ruka i glava”, kaže Tijana.
       Jakša Vlahović (rođen 1977, dobitnik nagrade “Mika Petrov” za najbolji grafički list na ovogodišnjoj diplomskoj izložbi, dve samostalne izložbe stripova) drži se dalje od “komercijalnih voda”. “Nije da nemam ambicija, radio bih, možda, neku tezgu, ali se ne bih posvećivao tome. Prvenstveno bih se još bavio grafikom, crtao neki autorski rad koji je meni bitan. Najbolje bi bilo ako se to nekom dopadne i ako od toga mogu da napravim neki posao.”
       U prilog mu ide što je u svetu, za promenu, trenutno zanimljiv dizajn bibliofilske, nekomercijalne knjige s manjim tiražom, ručno rađenim koricama, grafikama umesto ilustracija. Jakšin diplomski rad predstavlja jedna takva knjiga (“Čovek koji se smeje” Viktora Igoa).
       Ognjen Zdravković, kreativni direktor marketinške agencije “Afirma” (rođen 1973, autor predizborne kampanje Studentske unije Srbije, više grupnih izložbi), govoreći o našem dizajnu, kaže da “90 odsto toga ne može nešto da te pomeri”.
       “Ne računajući strane firme, malo koji klijent ima toliko novca, želju uopšte, da ulaže u marketing zato što smo mi za njih uglavnom prodavci magle.” Osim toga, problem je u učmalosti koja još vlada, stereotipima, iskanalisanim putevima, “idi linijom manjeg otpora i ne talasaj mnogo”: “Čim kreneš da vileniš s malo drugačijim idejama, odmah te neko pogleda popreko i pita kako to misliš da izvedeš”.
       Ognjen voli timski rad, iako mu, kaže, ponekad prija i da radi “solo”. Između ostalog, “da nisam u agenciji, teško da bih dolazio do tako krupnih klijenata”. Bilo kako bilo, malverzacije i u dizajnerskom poslu ne manjkaju. “Priđe ti potencijalni klijent, traži da mu uradiš predlog kampanje. Ti se ubiješ od posla, tri dana ne spavaš da se sve to sklopi u jednu jako lepu, konstruktivnu knjigu za koju ti klijent posle kaže ‘hvala ti puno, ali ja sam odustao’. Kasnije vidiš da je, u stvari, prekopirao to što si mu ti uradio.” Autorska prava u Srbiji odavno su pogrešno tretiran pojam. Da se ne pominju redovne krađe s Interneta.
       Tijana naglašava da mi nemamo utvrđene kriterijume za kvalitet u dizajnu, upravo zato što svi rade sve, ili rade ljudi koji, bez obzira što odlično znaju svoj posao, zbog nedostatka novca sami moraju da spuštaju kriterijume, žmure. “Klijent je najvažniji, njega moraš da zadovoljiš i tu je kraj priče.”
       Pognutog pogleda, ili podignute brade, tek mladi dizajneri jedinstveni su u ljubavi prema svom pozivu. Do slobodnijeg izbora moraće da sačekaju, kao i ostali građani. Ognjen: “Kad ljudi počnu malo opuštenije da žive, počeće opuštenije i da stvaraju.”
      
       ANA VUČKOVIĆ