“Čitav Mediteran živi od arheologije, a Srbija ima kompletnu priču, od Lepenskog vira do Studenice, a ne zna da je ispriča. Malim ulaganjima mogli bismo da postanemo velesila u arheologiji i arheološkom turizmu”, kaže arheolog Dušan Šljivar

      Arheolozi Dušan Šljivar i Dragan Jacanović imali su, ovog avgusta, bolji rezultat, od jugoslovenskih vaterpolista, recimo. Ipak, nije ih primio šef države, ni srpski premijer. Otkriće da je vinčanska kultura prva u Evropi, a možda i na svetu, poznavala tehnologiju bakra, još pre sedam hiljada godina, nije bila udarna vest ni za državnu televiziju, ni za ostale elektronske medije. Da li je onda čudno što za arheološka istraživanja, u narednoj godini, Šljivar i Jacanović mogu, opet, da očekuju samo 150 000 dinara od srpskog Ministarstva kulture? Nije li nacionalna sramota da bakarne “medalje” iz Vinče ne vrede ni po lule duvana?
       Srećom, na Vinču misle - Nemci. Javili su se, već, iz Hajdelberga, iz tamošnjeg Instituta za arheometalurgiju.
       Her Maran, direktor ovog instituta, i te kako zna koliko je Vinča važna za Srbe, Nemce, Evropu i ljudski rod.
       Dolaze, dakle, iz Hajdelberga sa naučnicima i - novcem.
       Sa Dušanom Šljivarom (52) razgovaramo u njegovom kabinetu, na drugom spratu Narodnog muzeja u Beogradu.
       Počinje letnji pljusak i Šljivar se krsti, zahvaljuje nebu; jer “letnje kiše znače arheolozima kao i seljacima”. Kaže: “Muka mi je da gledam radnike na terenu kako udaraju pijucima u zemlju, a zemlja kao beton.”
       Iako je pionir naše arheologije Miloje M. Vasić smelo ukazivao, još početkom 20. veka, da je vinčanska civilizacija poznavala metalurgiju, mnogi strani, a pogotovo domaći autoriteti sumnjali su u to. Vinči se, kod nas, zvanično, priznavala samo zemljoradnička kultura mlađeg kamenog doba u plodnim oblastima Panonije i Podunavlja. I, visok keramičarski zanat.
       “A baš iz vrhnunske keramičke tehnologije rodila se vinčanska metalurgija”, kaže Šljivar. “Prosto je neverovatno kako su Vinčanci razvili keramičarski zanat; gotovo milimetarski profili posuda, poliranje... Poznavali su i upotrebljavali 65 vrsta stena. Sve je to dovelo vinčansku kulturu na korak do - metalurgije.”
      
       Igla u plast sena
       Da li ste očekivali ovogodišnje rezultate?
       “Nismo! Ali, ne zato što nismo verovali u Vasićevu tezu o vinčanskoj metalurgiji već zato što smo radili na veoma malom lokalitetu, na sondama pet sa pet metara. A to vam je kao da tražite iglu u plastu sena. Ali, posrećilo nam se. Čim smo zakopali, prvo smo naišli na šljaku, a onda i na privezak delta oblika sa rupicom za ogrlicu. Pokazalo se da je to drugi svetski primerak takvog priveska. Prvi je nađen u Šanidaru, u Iraku.”
       Onda su na lokalitetu Belo Vode, Šljivar i Jacanović otkopali i bat (vinčanski čekić za obradu metala) i kalup za dleta. Pronašli su i mesto na kojem je bila vinčanska peć za livenje bakra. Ali, peć nisu našli mada znaju, otprilike, kako je izgledala. Iz peći se onda vadila ispečena pogača u kojoj se čisti bakar zbio u granule. Lomljenjem pogače stizalo se do granula čistog bakra...
       Naši arheolozi su otkrili i površinski kop uglja u naselju Belo Vode. Tako se i objašnjava zašto su Vinčanci iz obližnjeg rudnika bakra Belo Lice donosili rudu u naselje Belo Vode. I, tu, na zapaljenom uglju topili i lili bakar.
       “Na osnovu ovih poslednjih nalaza, ali i ranijih otkrića na lokalitetu Rudna glava kod Majdanpeka i Pločnika kod Prokuplja, sada možemo da rekonstruišemo ceo tehnološki lanac vinčanske proizvodnje bakra”, kaže Šljivar. “Čak smo otkrili da su Vinčanci za prevoz rude koristili i volove. I to dve vrste volova. Sudeći po keramičkim figurinama, jedna vrsta nalikovala je snažnom panonskom volu, a druga bivolima. Obe vrste volova imale su brnjicu; očigledno je da su služili za prevoz rude u bisagama ili vrećama. Sudeći po tome da su vinčanski bakarni predmeti nađeni i na obalama Volge, može se govoriti i tome da su volovi služili trgovcima za prevoz bakarne robe i na tako dugim putovanjima, do Rusije i Bliskog istoka.”
       Na lokalitetu Belo Vode i Belo Lice, koji od ovog avgusta postaje svetski slavan, prvi je počeo da radi, pedesetih godina prošlog veka, arheolog amater Nikola Krstić, nastavnik fiskulture iz Petrovca na Mlavi. Lokalitet je arheološki registrovan tek 1988. godine. A Dušan Šljivar i Dragan Jacanović (Narodni muzej iz Požarevca) počeli su na njemu da rade od 1994.godine. Ovaj dugogodišnji projekat nosi naziv “Neolit u dolini Velike Morave i basenu Mlave”.
       LJubomir Kljakić, direktor Akademije nove i autor knjige “Oslobađanje istorije” kaže: “Beno Rotenberg, direktor Londonskog instituta za arheometalurgiju, posetio je Srbiju, 1990. godine, i obišao neolitske rudnike kod Majdanpeka i na Rudnoj glavi, a koje je, još sedamdesetih godina, otkrio arheolog Borisav Jovanović. Rotenberg je tada rekao: Ako mene pitate, Balkansko poluostrvo je najvažnije svetsko područje za arheometalurgiju. Vi imate dobre arheologe, ali, nažalost, arheometalurgiju niste dovoljno razvili, a ona je, po mom mišljenju, veoma važan parametar za razumevanje vaše istorije. Pogledajte, ovo je prava rudarska oblast, ovde ima veoma mnogo metala, a po broju arheometalurških objekata ova oblast je jedinstvena u svetu. Tamo gde mi imamo deset, dvadeset, sto nalaza, vi imate hiljade! Ovde se na jednom mestu mogu naći količine jednake svemu što smo našli na celom Bliskom istoku! U jednom grobu vi imate više nego mi u svim periodima zajedno!”
      
       Neolitske metropole
       Rotenberg je to rekao, ali u Srbiji, u SANU, kao da ga nisu dobro čuli.
       Sada kada Rotenbergove reči, polako, postaju proročke, Dragan Jacanović sme da izjavi i sledeće: “Belo Vode su za vinčansku civilizaciju metropola poput, danas, NJujorka ili Pariza. Jer, do ovog našeg otkrića za velika neolitska naselja smatrana su ona koja su se rasprostirala na površini od dvadeset hektara, dok je većina naselja zauzimala pet do 10 hektara. Belo Vode je naselje od 100 hektara. koje je imalo 700 do 800 kuća. Takvih naselja nema mnogo u vinčanskoj civilizaciji. Zato Belo Vode, zajedno sa Konjušnicom u Viteževu i Pločnikom kod Prokuplja, mogu se smatrati evropskim metropolama petog milenijuma pre naše ere.”
       Ali, ako je metalurgija onaj revolucionarni skok od starčevačke ka novoj vinčanskoj kulturi, ako je metalurgija uzdigla vinčanske metropole u zenit paleolitske civilizacije, ona ju je dovela i do sunovrata.
       Šljivar kaže: “Razvijena metalurška vinčanska kultura postala je isuviše primamljiv plen za severne narode koji su dunavskom dolinom provaljivali, pljačkali i uništavali Vinčance. Ima dokaza da su severni osvajači vinčanske rudare i metalurge odvodili sa sobom u roblje da im tamo, na severu, otkrivaju i kopaju rudnike. Metalurgija je, dakle, vinčansku kulturu uzdigla i uništila.U toku naših dugogodišnjih istraživanja nailazili smo i na tragove potpuno spaljenih vinčanskih naselja, spaljenih u ratnim pohodima osvajača.”
       Za Kljakića, otkrića Šljivara i Jacanovića nisu nikakve senzacije, već očekivani događaji. Područje vinčanske kulture, odnosno centralnog Balkana, još poslednjih decenija 19. i početkom 20. veka bilo je prepoznato kao područje od izvanrednog značaja za rekonstrukciju opšte istorije kulture i civilizacije. Tako je Artur Evans, koji je kasnije otkrio minosku kulturu na Kritu, o arheološkoj važnosti balkanskog prostora pisao u svojim putopisima iz 1875. godine. A otkad je Miloje M. Vasić, početkom 20. veka, upoznao međunarodnu akademsku zajednicu sa svojim otkrićem neolitske Vinče, može se pratiti uzbudljiva istorija nastojanja da se na svetlo dana ponovo iznesu materijalni i duhovni artefakti vinčanske civilizacije stare 8 000 godina.
       “Oslanjajući se na Vasića, Gordon Čajld je, dvadesetih godina 20. veka, postavio teoriju o neolitskoj revoluciji koja se, kao jedan od najvažnijih događaja u ljudskoj istoriji, posebno kad je u pitanju Evropa, odigrala na Balkanu, u području vinčanske civilizacije. Zato se, već decenijama, u međunarodnoj akademskoj zajednici, područje vinčanske civilizacije konvencionalno naziva Stara ili Prva Evropa”, kaže Kljakić.
       To je prostor autohtone evropske civilizacije, prostor gde je rođena Evropa. O toj činjenici ne postoji spor već pola veka. Temelji sveta, kakav je on danas, postavljeni su u Vinči.
      
       Živeti od arheologije
       Imanuel Valerštajn zato i kaže u svojoj teoriji svetskog ekonomskog sistema, da je prvi najvažniji događaj u ljudskoj istoriji upravo ova neolitska, vinčanska revolucija. Ona je omogućila drugu revoluciju modernog doba čiji smo savremenici.
       Da li je moguće da niko u vlasti, niko od poslenika kulture, ne razume značaj najveće praistorijske kulture Evrope koja se prostirala od Skoplja do Budimpešte i od Sofije do reke Bosne? Da je vinčanska kultura veza sa starijom, starčevačkom, a koja, opet, ima kontinuitet sa mezolitskom kulturom Lepenskog vira? Da li je moguće da niko moćan u ovoj zemlji ne razume važnost najnovijih vinčanskih otkrića? Da li je moguće da je sve to maltene, “privatna” stvar šačice srpskih arheologa?
       Šljivar na to ovako odgovara: “Čitav Mediteran živi od arheologije. A Srbija ima kompletnu priču od Lepenskog vira do Studenice, a ne zna da je ispriča. Malim ulaganjima mogli bismo da postanemo velesila u arheologiji, a i u arheološkom turizmu.”
       Primera radi, da bi se na lokalitetu Belo Vode otvorili radovi na površini 40 puta 40 metara potrebno je 100 000 maraka. (Koliko, recimo, košta jedan slupani blindirani xip.)
       “Na tolikoj površini možemo da nađemo čuda”, kaže Šljivar.
       I valjda će naći. Jer, kamarati iz Hajdelberga doći će iduće godine. Radiće sve moguće analize najmodernijim instrumentima, i svi arheološki materijali ostaju kod nas. Jedina korist koju će Nemci imati jeste što će napisati - knjige o metalurgiji vinčanske kulture.
       I, možda, naš put u savremenu Evropu ide preko Vinče, preko Prve Evrope. Kad to shvatimo, videćete, krenuće nam.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ