U neravnopravnoj utakmici turbokultura je, izgleda, na putu da odnese pobedu. Da li je to i početak kraja budvanskog festivala?

      Najpre je otkazana repriza “Zločina na kozjem ostrvu” Uga Betija. Do ostrva Sveti Nikola, gde je predstava igrana u režiji Nebojše Bradića, publika jednostavno po snažnoj buri nije uspela da stigne. Onda je, desetak dana kasnije, bura “oduvala” treću reprizu Šekspirove “Bure” na Kraljičinoj plaži u Miločeru. Vetru su se pridružili požari koji su plamteli od Budve do Svetog Stefana. Vatrena stihija zapretila je u jednom času da uništi jednoipomesečni trud ekipe “Ivanova”. Samo zahvaljujući angažovanju meštana malog sela Mikovića, plamen nije zahvatio drvenu kućicu na Čelobrdu, u kojoj su bili smešteni kostimi i dekor za predstavu Čehovljevog komada. Neki su u tome videli još jedan loš predznak, posle nevolja koje su ove godine snašle Grad teatar Budvu. I nebo se, eto, zaverilo protiv njega.
       Priča počinje, odnosno delom se završava u junu, uoči početka petnaestog festivala kada, gotovo istovremeno, gostoprimstvo Gradu otkazuju vlasnik Citadele i katolička crkva. Don Branko Sbutega iz Kotora poručuje da ne žele da budu veći katolici od pape, ali da, jednostavno, ne mogu dozvoliti dalju profanaciju nekadašnjeg benediktinskog samostana, crkve Santa Marija u kojoj su priređivane izložbe i koja je, što je važnije, bila praktično jedina festivalska koncertna dvorana. Osim što je nepoznata osoba prekopala i oskrnavila kriptu, što je doživljeno kao poniženje katoličke crkve, njen dignitet, naglašava posebno don Sbutega, narušava većina predstava. S druge strane, privatno preduzeće koje je staru austrougarsku tvrđavu, Citadelu, svojevremeno otkupilo od vojske, odlučuje da raskine ugovor sa Gradom teatrom. “Prinuđeni smo da pristupimo ekonomskoj eksploataciji objekta”, izjavljuje direktor Predrag Ćupić, uz opasku da se festival nije držao ni obaveze da plaća minimalan zakup. U upravi festivala, naravno, imaju drugačiju verziju nesporazuma. U svakom slučaju, sa Citadelom Grad teatar Budva gubi svoju glavnu, centralnu pozornicu koja je i neka vrsta njegovog zaštitnog znaka. “Ostali su nam samo nebo, zemlja i vremenske prilike i neprilike”, opisuje slikovito situaciju u kojoj su se našli Branislava Liješević, direktorka festivala.
      
       Sloboda i suvišni ljudi
       Dva festivalska aduta su, pokazalo se s razlogom, ostavljena za kraj. Najpre, “Bura”. Kada je pre četrnaest godina, u leto 1987, Šekspirov testamentarni komad postavljao u Dubrovniku, na Mrtvom moru Lokruma, Dejan Mijač je u njemu video snažnu misao o kraju utopije o promeni sveta. Na početku 21. veka Slobodan Unkovski “Buru” čita kao priču o (ne)mogućnosti slobode. Arijel, koji je toliko vapio za slobodom, u času kada je stekne pada kao Ikar slomljenih krila. Slobodan da oprosti, što i čini, Prospero se oprašta s ovim svetom stapajući se s morem. Kao Londonov Martin Idn: kad je spoznao, prestao je da zna. Arijel pada na topli pesak Kraljičine plaže, u devičanskom predelu u kojem teatar interveniše tek svetlom, i to majstorski (Mile Buturović). Smrt je i na kraju Čehovljeve drame. Ali, dok Unkovski, preinačujući Šekspirovo finale, uvodi neku vrstu metafizičke prognoze budućnosti relativizujući i temu slobode i temu praštanja, Nikita Milivojević u “Ivanovu”, koji se igra u maslinjaku Čelobrda, traga za osećajnošću našeg vremena.
       Ivanov se ubija s otvorenim prelomom duše, kako bi to popularno dijagnosticirali psihijatri, umoran od sebe, suvišan i promašen, kao što su to, suvišni i promašeni, oni oko njega. Ukras obeju predstava su glumci, s retkim izuzecima odlični u svojim ulogama. “Ivanov” nastavlja život od jeseni, na sceni Ateljea 212, dok se život ekskluzivne “Bure”, do sledećeg leta, završava na Kraljičinoj plaži. Od ideje da se publika Bitefa u septembru avionom prebaci u Budvu kako bi videla “Buru” brzo se odustalo, budući da je takav poduhvat, za naše prilike, u sferi utopističke ekskluzivnosti.
      
       Referendumsko “ne”
       Da li Grad teatar Budva afirmiše crnogorsku kulturu? Pitanje je postavljeno, pre početka festivala, u anketi jedne podgoričke televizijske stanice i pozivalo je gotovo na plebiscitarno izjašnjavanje. Odziv je bio neuobičajeno veliki, a odgovori su se, u većini, sveli na referendumsko “ne”. Grad teatar, dakle, ne afirmiše crnogorsku kulturu. Zašto to ne čini? Nije se od anketiranih tražilo da obrazlažu zašto, ali se u jednom, već rasprostranjenom tumačenju, budvanski festival karakteriše kao probeogradski, s obzirom na udeo umetnika iz Beograda pre svega u njegovim pozorišnim projektima. Karakterističan je u tom smislu tekst u nikšićkom “Onogoštu”: “Uređena demokratska država bila bi obavezna da finansira i takav, elitni, festival. Međutim, u zemlji koja ekonomski kleči na koljenima nije prirodno da se svakog ljeta izdvaja milion maraka za vrlo uzak krug ljudi, a da se na toj istoj obali ne pokažu svi oni programi koje je Crna Gora realizovala tokom godine.”
       Branislava Liješević odgovara kontrapitanjem: “Da li kanski festival afirmiše francusku kulturu? Na kanskom festivalu može, a ne mora da bude nijedan francuski film. Da li venecijanski bijenale afirmiše Veneciju ili bonski bijenale Bon? Grad teatar je evropski festival, taj festival se nalazi u Budvi, a Budva se nalazi u Crnoj Gori. Grad teatar ne može nikoga drugoga da afirmiše sem prostora u kome je nastao.” (Uzgred, baš u predstavama Grada teatra crnogorski glumci, i ne samo glumci, doživeli su jugoslovensku afirmaciju, što se može reći i za mladu cetinjsku Akademiju umjetnosti i njene studente. To je činjenica.)
       Na pitanje iz televizijske ankete odgovor je posredno, posle premijere “Ivanova”, dao i Milo Đukanović. Rekao je da predstave kao što je ta unapređuju pozorišni život u Crnoj Gori. Crnogorski predsednik je i, u dva mandata, predsednik Saveta festivala iza kojeg je zalegao i svojim autoritetom i svojim uticajem, tako da se sudbina Grada teatra u sadašnjoj koncepciji (“Milov festival”) vezuje u dobroj meri za njegovo ime. To ne spori ni Branislava Liješević. Javna je, uostalom, tajna da je upravo Đukanovićeva podrška odbranila poziciju direktorke koja, iako dvanaest godina vodi festival, Budvanka je već tri decenije, a neko vreme je bila i crnogorska ministarka kulture, ima tu, što bi Nušić rekao, otežavnu okolnost da je rođena Beograđanka, još govori ekavski. Navodno se i neki politički sporovi prelamaju preko Grada teatra. Pominje se, u tom smislu, Svetozar Marović, jedan od utemeljivača festivala, aktuelni član njegovog saveta sa čijih sednica, što nije ostalo neprimećeno, u poslednje vreme odsustvuje. Ali, taj deo priče zalazi u domen spekulacija koje su izvan okvira ovog izveštaja.
      
       Pipci hobotnice
       Da li Budva želi festival? Na kraju njegove petnaeste sezone pitanje se čini izlišnim ili, u najmanju ruku, neumesnim. Ali, upravo ovoga leta ono je izoštreno u toj meri da ni direktorka Liješević više ne krije da se neko uporno trudi da sruši Grad teatar. Događaji oko Citadele i crkve Santa Marija samo su posledica jednog stanja duha u sredini koja se diči time da je letnja metropola kulture, a istovremeno promoviše manifestacije raznih oblika supkulture ili, peciznije, turbokulture. Najavila je njenu agresiju još 1994. ploveća diskoteka pod simboličkim imenom “Hobotnica” koja je decibelima svoje muzike “pokrila” i grad i festivalske priredbe.
       U međuvremenu su kraci novih “hobotnica” obuhvatili Budvu sa svih strana, ne poštedevši ni njeno staro jezgro. Kao kontrast turbozvuku, ovogodišnji festival predstavio je autentične “zvuke Balkana”, sa biranim interpretatorima, među njima Svetlanom Stević, braćom Teofilović, Vlatkom Stefanovskim, Draganom Dautovskim, Bojanom Zulfikarpašićem, Biljanom Krstić, ali i sa biranom publikom koja je, u odnosu na masovni odziv na koncertne nastupe raznih estradnih zvezda i zvezdica, “audicija” i “policijskih stanica”, delovala kao neka usamljena, uboga sekta. Ali, ni tu nije bilo odbrane od Budve u njenom vrelom, takoreći usijanom turbo zanosu.
      
       Umorna i razočarana
       Šetalište Slovenske plaže jedan očajni gost uporedio je sa “toplim zecom”: taman pomisliš da si izbegao jednu šibu nepodnošljivog zvuka, dočeka te druga, i tako duž cele obale. Dok se probija šetalištem koje, zbog roštiljskog mirisa i dima, zovu leskovačkom džadom, a po vašarskoj atmosferi šabačkom avenijom, mladi glumac Srđan Timarov ponavlja reči svog Ferdinanda iz Šekspirove “Bure”: “Pakao je prazan, svi đavoli su ovde.” Ne izmiče se utisku da u gradu, koliko god na rečima stajali uz stranu one druge, kultivisane Budve, podržavaju tendenciju muzičkog i svakog drugog populizma, ili je ovaj uzeo već toliko maha da mu se ne može stati na put. Da li je on profilisao preovlađujući tip budvanskog turiste, ili je upravo taj turista nametnuo svoj ukus, pa prema njemu i odgovarajuću ponudu? Biće da je dejstvo uzajamno i sprega čvrsta. One “neke” što se trude da sruše festival Branislava Liješević identifikuje kao ljude koji su sve podredili ličnim interesima, profitu, i koji će, kako izgleda, Budvu pretvoriti u jednu veliku, bučnu kafanu, u bezimeno letovalište, jedno među drugima na moru. “Vlada velika ravnodušnost prema festivalu - kaže Liješevićeva. - “Čak imam utisak da se neko veoma lepo zabavlja što se mi ovoliko mučimo.”
       Mukama s prostorom za igru ove godine su se pridružile i muke sa smeštajem umetnika. Za njih u Budvi u jednom času nije bilo mesta, pa je ansambl “Ivanova” nekoliko dana posle celonoćnih proba na spavanje odlazio čak u Cetinje. Ne samo zbog toga, scenograf Geroslav Zarić oseća se kao gost poslednjeg reda. Sebe i svoje kolege u Budvi doživljava kao one mečkare što dođu u selo da pokažu svoj program, a seljani ih oteraju golim motkama. Branislava Liješević priznaje da se, posle dvanaest godina, i sama oseća kao mečkar. “Čula sam komentare kako gospođa daje svoje cirkuse po trgovima. Zaista smo postali mečkari. Pokušavamo da održimo iluziju, međutim ovde je đavo odneo šalu.”
       Pošto je ostao bez glavne pozorišne scene, bez koncertne i izložbene dvorane, Grad teatar je zapravo proteran iz grada i privikava se, hteo ne hteo, na sudbinu nomada. Tu sudbinu s njim dele i umetnici koji ne taje da njihove rezerve entuzijazma nisu neiscrpne, kao što ni njihova taština ne može da bude rezervna zaštita od okolnosti u kojima rade. Branislava Liješević, svojom voljom, odlazi sa mesta direktorke festivala. Odlazi li umorna ili razočarana? “Odlazim i umorna i razočarana. Bojim se za sudbinu Grada teatra.”
      
       FELIKS PAŠIĆ