Vaterpolo se drugačije igrao, nije bilo toliko kontranapada kao danas i nije bilo ograničeno držanje lopte. Bilo je mnogo više igre, uplivavalo se, golovi su postizani iz pokrivenih situacija. Bilo je neuporedivo romantičnije i ležernije, igra u bazenu više je ličila na fudbalsku

      U jeku bombardovanja 1999. nezapaženo je prošla vest da je legenda našeg vaterpola Mirko Sandić primljen u Kuću slavnih u Majamiju (Internacional Snjimming hall of fame), kao jedini vaterpolista iz bivše Jugoslavije. Neposredan i skroman poput svih istinskih veličina u sportu, Mirko Sandić se seća na vedrih i razigranih šezdesetih, u kojima je naš vaterpolo dosegao planetarni uspeh.
       BATINE U BEGEJU:Kao i većina dece iz Topčidera, dolazio sam na bazen garde, na kome su trenirali vaterpolisti “Partizana”. Leti sam boravio kod familije moje majke u Makarskoj i tamo skupljao lopte na vaterpolo utakmicama. Kad su, 1957, počeli organizovani treninzi “Partizana”, primljen sam u ekipu. Iako sam imao samo 15 godina. Trebao sam im, jer su igrači uglavnom bili studenti sa obavezama, a i pokazao sam se već na prvim utakmicama. Sledeće godine bio sam pozvan u juniorsku reprezentaciju, da bih 1960. igrao u prvom timu na Olimpijadi u Rimu.
       Karijeru sam započeo neslavno, prvi gol u mojoj karijeri bio je autogol. Igrali smo sa “Jagodinom” u Svetozarevu, neko je pucao, podigao sam ruku, lopta me je udarila i otišla u gol. Katastrofa. Mislio sam da sam propao, da više nikad neću zaigrati. Ali, bio sam dobar plivač: Miško Stevanović i Bata Orlić, sidraši, samo mi pokažu glavom - Hvataj ga! Očas se stuštim... Neverovatno, mogao sam to neograničeno da radim. Plivao sam i za reprezentaciju, nisu to bili nekakvi izuzetni plivački rezultati, ali bili su pristojni. Godinama sam bio omladinski prvak Srbije na 400 metara, i plivao sam štafetu za reprezentaciju. Bio sam treći u Jugoslaviji na 400 metara i drugi na 1 500 metara.
       Iz tog ranog perioda sećam se utakmice u Zrenjaninu. Igrali smo u Begeju, u blatu do pojasa. Bio sam najmlađi i kako ko od igrača iz Zrenjanina prođe pored mene, tako me udari. Nisu smeli starije, pa su lemali mene. Ali, ja sam prelazio preko toga, i kasnije. Onog trenutka kad počneš da razmišljaš o vraćanju udarca, igra prestaje.
       KO JE GLAVONJA:U moju gimnaziju išla je Dušica Žegarac. Jednog dana pozvala je direktorka nju i mene i rekla nam: Vi ste ponos ove škole! Kad god treba da odsustvujete, samo recite. Ja sam krio od mojih da se ozbiljno bavim vaterpolom, sve dok jednog dana mesar nije upitao moju majku: Gospođo, da li je onaj vaterpolista Sandić vaš sin? Shvatila je šta se događa tek kad joj je ovaj dao kvalitetnije meso, ispod tezge.
       Postoji jedan zanimljiv detalj: teren u Splitu bio je ograđen gvozdenom ogradom i ko je mogao da proturi glavu kroz šipke, bio je OK. Ostali bi odmah dobili nadimak Glavonja. Recimo, pravo ime pokojnog Galeta Muškatirovića bilo je Milan, dok je nadimak bio izveden iz ovog testa.
       Na golu “Partizana” bio je Darko Šarenac, kasnije novinar, u odbrani bili smo Velja Jovanović i ja, u sredini Zoran Stefanović i Peca Vukšić, Miško Stevanović i Bata Orlić igrali su napred. Trener je bio Nidža Talenat, Nikola Đorđević.
       Praktično, bio sam dete kad sam krenuo u život, sa njima, i to je moja najbolja škola. Bili su divni ljudi, uvek spremni da pomognu i prenesu svoje znanje. U međuvremenu, sport se pretvorio u gladijatorstvo, danas ćete retko videti osmeh na licima igrača.
       Osim Orlića i Štampalije, svi igrači “Partizana” bili su Beograđani. Skoro da smo poznavali sve ljude na tribinama, a uvek ih je bilo mnogo jer se vaterpolo igrao leti, kad su zamirali ostali sportovi. Kuriozitet je da su svi navijali za “Partizan”. Mada je “Zvezda” pokušavala da napravi pandan, Aca Obradović je kupio neke igrače, ali im je to uspelo tek kasnije, kad sam ja prestao da igram. Dugo je “Partizan” bio miljenik grada. U prvu ligu ušli smo 1959, a prvenstvo osvojili 1963. Od tada počinje dominacija “Partizana” i zagrebačke “Mladosti”, ‘žabarskih’ klubova, kako ih zovu Dalmatinci.
       GOL RUSIMA:Na Olimpijadi u Rimu, 1960, ušao sam u drugoj utakmici, umesto Stanišića, i ostao da igram do kraja. U odbrani su bili: Muškatirović, Kačić i Šimenc, Ježić i ja igrali smo u sredini, Nardeli i Žuželj igrali su napred. Nedostajao nam je jedan gol da osvojimo zlato; sa Italijanima smo igrali 2:1, da smo igrali nerešeno, osvojili bismo zlatnu medalju. Tada se nije računala gol razlika, već koeficijent između postignutih i primljenih golova.
       Znate, u karijeri sam postigao čudne golove, ni danas mi nije jasno kako. Recimo, kad smo prvi put tukli Ruse u Moskvi, uhvatio sam loptu na centru, naši igrači su shvatili moju nameru i zavikali: Ne, ne, ne... Pucao sam, pravo u gol. Nekad se nađeš pred praznim golom, opališ i lopta ode preko gola. Jedanput, izlazim s treninga, susretne me čovek, predstavi se, kaže: Vi meni dugujete televizor! - Ne razumem? Sećate se utakmice te i te, igrali su se produžeci? Bili ste u stopostotnoj prilici da postignete gol, a celog ste ga promašili! Tada sam, pepeljarom, razbio televizor.
       Na jednom Kupu šampiona dao sam gol Rusima a nisu ni shvatili šta im se dogodilo. Uplivavao sam i umesto da spustim bačenu loptu, tako sam je ošamario da je uletela u mrežu. LJudi me pamte po golovima, mada mislim da sam bio bolji kao organizator igre. Vaterpolo se drugačije igrao, nije bilo toliko kontranapada kao danas i nije bilo ograničeno držanje lopte. Bilo je mnogo više igre, uplivavalo se, golovi su postizani iz pokrivenih situacija. Bilo je neuporedivo romantičnije i ležernije, igra u bazenu više je ličila na fudbalsku. Postojala je velika razlika između vrhunskih igrača i prosečnih. Danas, jedan prosečan igrač, zbog svoje fizičke pripremljenosti, lako može da zaustavi vrhunskog igrača.
       NAJVEĆA KRIZA:Bio sam prepozantljiv po golovima izdaleka. Pratio bih golmana i čim bi pogrešio, dobijao je gol. Golmana koji bi za mene predstavljao bauk nije bilo. Jedan od najboljih, svakako, bio je Stipanić iz “Mladosti”. NJegova slaba tačka bio je niski rast: u prebacivanju lopte nije mogao dovoljno brzo da pokrije drugi ugao. Mada je bio veoma, veoma brz.
       Idol mi je bio Ivica Kurtini, čuveni stari vaterpolista. Kasnije je živeo u Napulju. Od njega sam mnogo naučio. Od stranih igrača, uzor mi je bio Peča Mšvenieradze, jedan strašan igrač u reprezentaciji SSSR-a. Voleo sam i Eralda Pica, bio je savršen. Ponekad mi je uspevalo da skinem njegove finte. Događalo se da na utakmicama postignem golove na način koji nisam mogao da ponovim na treninzima.
       Posle Olimpijade u Tokiju, 1964, hteo sam da ostavim vaterpolo. Ubedljivo smo bili najbolja ekipa, ali nam je sudijska kuhinja oduzela zlatnu medalju. Igrali smo 4:3 sa Mađarima; posle dva prebacivanja između Jankovića i Šimenca sudija nam je oduzeo loptu i Mađarima dosudio četverac koji nije postojao - lopta nije ušla u gol, sudija ga je priznao. Odmah sam im dao gol, sudija ga je poništio... Dosudio je četverac u moju korist, stvorila se gužva, gurnuo me je najniži mađarski igrač, Karpati - lopta je udarila u unutrašnji deo prečke i izašla napolje. Proglašen sam jedinim krivcem za neosvojeno zlato! Odem u upravu, kažem: Neću više da igram! - “Je si l’ ti lud?! Ne možeš da prestaneš da igraš kad ti hoćeš!” Bila je to najveća kriza u mojoj karijeri.
       TITO I JA:Najznačajnija olimpijada u mom životu bila je ona u Meksiku 1968. Došli smo tri nedelje pre njenog otvaranja da bismo se adaptirali na klimu i visinske razlike. Landarali smo, provodili se i ispucali sve pare, kojih ionako nije bilo mnogo. Trener Sajfert bio je siguran u nas. I ja sam protivnik pruske discipline. Naravno, mora da postoji izvesna disciplina ali čovek nije mašina. Psihički napori često su veći i jači od fizičkih.
       Iz Beograda, u tom olimpijskom timu, igrali su: Perišić, Dabović, Marović, Janković i ja. Iz Zagreba, bili su: Bonačić, Poljak, Lopatni, Hebl, Stipanić, Ratko Rudić je došao kao rezervni igrač. Igrali smo nerešeno sa istočnim Nemcima, a u četvrtfinalu morali smo da pobedimo Japance, sa 13 golova razlike. Odmah su nam dali gol... Tek u četvrtoj četvrtini dobili smo ih sa 17:2. Zbrisali smo Mađare u polufinalu i u finalu se sastali sa reprezentacijom SSSR-a. Bila je to borba na život i smrt, pobedili smo ih, tek, u produžecima. Sećam se presudnog gola: Janković je pucao četverac, lopta se odbila od stative, zgrabio sam je i dao gol.
       Naravno, Tito nam je, odmah po povratku, priredio prijem. Stojimo on i ja, pijemo viski, prilazi Latinka Perović i začuđeno pita: Kako to, sportista a pije? Tito se brecne, kaže: Idi tamo...! Skloni se! Kad može da pije vodu, zašto ne bi viski? U trenutku, tutne mi u ruke svoju čašu i tompus. Prepadnut, poput deteta, kaže: Ide moj doktor!
       KRV SVETOG ĐENARA:Italijanski “Pro Reko” bio je opasan protivnik, mađarski “Ferencvaroš” takođe. Najteže je bilo sa istočnonemačkim “Dinamom” iz Magdeburga, igrali su strašno prljavo.
       U finalu Kupa šampiona sastali smo se sa “Pro Rekom”, i izgubili. Sudija nam nije dozvolio da priđemo njihovom golu. Odmah je “Kantonjeri” iz Napulja organizovao turnir. Da bi pokazali da su bolji od “Pro Reka”. Povedemo sa 1:0, sudija nam izbaci igrača - 1:1. Kad smo poveli sa 2:1, imali smo dva igrača manje i nismo primili gol. Bio sam u kontri, potpuno sam, sudija svira faul, vraća me... Počnem da mu aplaudiram i on me izbaci iz igre. U trenutku kad sam doplivao iza gola, polete na mene čaše, flaše, zemlja iz saksija. Vidim njihovog navijača kako trči niz stepenice, sa stisnutim pesnicama. Popnem se na tribinu i nokautiram ga. Nastane opšta tuča u prepunoj dvorani, lomio sam i kršio oko sebe... Jedva su me ugurali u bazen.
       Na parkingu me je čekao iznajmljeni automobil, trebalo je da odem u posetu Ivici Kurtiniju. Kad sam iz svlačionice izašao na parking, sačekao me je špalir. Trebalo je da prođem nekih 200 metara do kola. Krenem i gledam ko će prvi da nasrne. Međutim, umesto batina, dobijem aplauz. Jedan mi priđe, kaže: Dajte ključeve od kola, ja ću vam otvoriti vrata. Kasnije, kad god bih gostovao u Napulju, sa tribina se orilo: Sangvedi San Đenaro - krv Svetog Đenara. To znači da sam prihvaćen, potpuno sam njihov.
       Bilo je dosta onih sa kojima sam ratovao na terenu. Najdosadniji bio je Rus Drevalj, sedeo mi je na glavi. Veoma nezgodan bio je Italijan Lonci i, naravno, Bonačić. Srećom, Janković i ja igrali smo u tandemu, nisu postojala dva beka koja su mogla da nas čuvaju.
       KAKO MUVATI:Odumirao sam poslednje dve godine u “Partizanu”, čekao da mi kažu: Matori - napolje! Imao sam 32 godine kad sam prestao da igram (doduše, neki igraju do 40). Ukupno, igrao sam 17 godina, 14 godina za reprezentaciju. Moj najuspešniji period bio je od 1963. do 1970. Jedanaest puta učestvovao sam u osvajanju prvenstva Jugoslavije, pet puta Kupa šampiona. Imam jednu srebrnu i jednu bronzanu medalju sa Evropskog prvenstva, srebrnu sa Olimpijade u Tokiju, zlatnu iz Meksika.
       Dan-danas neke žene mi priznaju: Da znaš da sam bila zaljubljena u tebe! Kažem: Pa, što mi se nisi javila? Jeste, moja popularnost bila je velika, sva vrata u životu su mi se otvarala, ali samo dok sedim u kafani. Kad je trebalo da se zaposlim, četiri godine nisam mogao da nađem posao.
       Godine 1974. otišao sam u Singapur i proveo pet i po godina u predstavništvu JAT-a. Od 1983. do 87. trenirao sam juniorsku reprezentaciju Egipta. Potom se vraćam u JAT. Sada sam na plaćenom odsustvu. Nekadašnji direktor JAT-a Žika Petrović gurnuo me je u stranu. I to traje. Znate, ne umem da muvam. U onoj situaciji kakva je bila, pokušao sam da radim nešto, ali... Ne umem ni da prepričam prevaru, kamoli da je sprovedem. Prosto, ne funkcionišem u situacijama koje nisu regularne.
       Svakako da je moglo bolje ali, generalno, moja sportska karijera prilično je uspešna. Dobijao sam silne nagrade i pohvale, međutim, ono što sam nedavno doživeo na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj, baš me je ganulo. Prišao mi je jedan Mađar, sa mojom fotografijom iz 1964. i zamolio me da je potpišem. Zamislite, čuvao je tu fotografiju 37 godina. Znači da ljudi vrednuju moj život, da ništa nije bilo uzaludno.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu Jun 1958. Prva (neslavna) utakmica za “Partizan”        Maj 1959. Prve pripreme za reprezentaciju        Oktobar 1963. “Partizan” je osvojio prvo prvenstvo        1960. Moja prva Olimpijada, u Rimu        Oktobar 1968. Meksiko. Najveća satisfakcija - zlatna medalja na Olimpijadi. Na ovoj fotografiji iz tih dana pored mene su Stipanić i Janković        8. 11. 1969. Rođenje prve ćerke Barbare. Maja je stigla19. 5. 76. a Natalija14. 7. 87.        Mart 1975: Odlazak u Singapur, u predstavništvo JAT-a        1996. do 98. Na mestu predsednika Skupštine vaterpolo saveza Jugoslavije        Maj 1998. Primljen sam u članstvo TWPC - Tehničkog vaterpolo komiteta        Maj 1999. Pored košarkaške legende, pokojnog Ace Đorđevića i ja sam, kao drugi Jugosloven, postao stanar Kuće slavnih u Majamiju.