Iza često dramatične rasprave o uvođenju veronauke u škole, javnosti je sasvim promaklo da “alternativni predmet” našoj deci treba da donese ništa manje važna znanja

      Sasvim u senci otvorenog rata oko veronauke dva ministarstva iste vlade (Ministarstvo vera protiv Ministarstva prosvete i sporta) obavljaju se pripreme i za uvođenje u naše škole onog što se bezlično imenuje kao - alternativni predmet. Iako pojam alternativan označava “težak izbor jedne od dve mogućnosti”, u konkretnom slučaju sugeriše se da će “kuleri” /”raja” ići na veronauku i tako ispraviti istorijsku nepravdu prema srpskom narodu, a “istripovani” /”buđavi”/”papci”, sve bežeći od krsta, zaglaviće na neokomunističkom “građanskom vaspitanju”. Rasprava se, inače, vodi na tako “visokom nivou” da niti se zna, niti se stiče utisak da se koga tiče šta roditelji, a da se ne govori o deci, misle o tome. Uostalom, verovatno se toliko i tako otuđeni “državni poslovi” dece uopšte i ne tiču. Niti jedva čekaju, niti strepe, jedino ih okrznu najave štrajka nastavnika koje bi mogle pomeriti početak školske godine.
       Inače, na alternativnom predmetu lakše je raspraviti neke sporove oko same veronauke, tj. glavnog predmeta. Na primer, ovaj: da li će predmet biti fakultativan ili izboran?
       “Predmet koji se uvodi ove jeseni može biti samo fakultativan”, kaže za NIN pomoćnik ministra prosvete za sektor razvoja obrazovanja i međunarodnu prosvetnu saradnju dr Tinde Kovač-Cerović. “Drugačije tretiranje tih časova probilo bi zakonski propisan fond za prve razrede i u osnovnim i u srednjim školama. Uostalom, tako stoji i u Uredbi i tako je prošlo kroz vladu.”
       Upravo zbog toga Ministarstvo prosvete planira da ti časovi budu stavljeni u raspored kao prvi ili poslednji u smeni - da oni koji ne odaberu nijedan predmet ne ometaju nastavu ili se ne osete isključenim. Škole će morati uskladiti raspored i za one koji se odluče za oba predmeta, mada niko ne očekuje neki značajan broj tako vrednih.
      
       Prvi put
       U stvari, kad početkom septembra do dece prvih razreda stigne poseban informator, u kojem će biti predstavljena oba predmeta, oni će ih odneti roditeljima/starateljima pa će zajedno da odluče između četiri mogućnosti: veronauka ili građansko vaspitanje ili oba predmeta ili nijedan. To je - fakultativnost.
       “Ovo je prvi put da se u našim školama pojavljuje i fakultativna nastava”, kaže dr Mirjana Pešić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta na Odeljenju za pedagogiju i predsednik Komisije za obrazovanje za demokratiju i demokratizaciju škole pri republičkom Ministarstvu prosvete. “Otvaranje mogućnosti izbora uticaće da nastavnici izađu iz svojih statičnih uloga i da se započne suštinska promena pristupa vaspitnom radu u školi. Prvi put nije sve što školski programi nude - obavezno. Kad bi oni koji sada vode žučne rasprave imali ovo u vidu, onda bi neki od najtvrđih argumenata odmah otpali. Dete i roditelj, dakle, mogu slobodno da odaberu, a ovo panično odbijanje, i onoga što se ne nameće, jeste tipično ponašanje iz stare paradigme.”
       Pregled stanja u školama u Evropi pokazuje da, kao što gotovo sve zemlje imaju u nekoj formi nastavu o veri, tako postoji i civil education - građansko vaspitanje, uvod u demokratski život, moralno vaspitanje, učenje građanstvu, socijalne studije, obrazovanje za demokratiju.
       Evropski Savet za kulturnu saradnju u Strazburu nalazi da je takva vrsta obrazovanja značajna na tri nivoa: “za društvo - unapređuje demokratske odnose; za đake - pomaže u razumevanju sveta oko njih, da daju doprinos napretku društva i dosegnu visok nivo ličnog razvoja; za međunarodnu zajednicu - podržava mir i pomaže uspostavljanju mere između nacionalnog identiteta i međunarodnih kontakta”.
       Građansko vaspitanje bi bilo školski deo “pripreme mladih da se uhvate u koštac sa savremenim problemima u Evropi, da se poveća interesovanje za ljudska prava (bez obzira što je taj pojam kod nas, ne bez razloga, izgubio prvobitni sjaj - prim. S.R.), demilitarizaciju, pojavu tenzija kao što su građanski ratovi, rasizam, ksenofobija i visoka nezaposlenost”.
      
       Evropa
       Jedan letimičan pregled će pokazati kako su se evropski vaspitavana deca (o tome se već može govoriti) susretala sa građanskim vaspitanjem. U Austriji je još “sedamdesetih godina đacima od 10. godine ponuđeno” učenje o “izbegavanju konflikta vrednosti” da bi danas bio “naglašen značaj iskustvenog učenja”. Nemačka je otišla još dalje. Svaka od njenih federalnih članica ima “suverenitet nad kulturnim i obrazovnim poslovima, tako da je jedinstven pristup nemoguć”. Pregled pokazuje kako se predmet ili predmeti prilagođavaju društvenim promenama i potrebama. “Kad je uočen raskorak između standarda promovisanih u školama i načina ponašanja đaka van škola, neke škole su se otvorile prema lokalnoj zajednici i podržavale angažovanje đaka u tim sredinama. Nisu svi učitelji prihvatili taj pristup.” Ili, slučaj norveških škola koje su, u homogenoj i tipično protestantskoj zemlji, po dolasku izbeglica iz Istočne Evrope i Azije morale da zadovolje interesovanje za multikulturalizam.
       S druge strane su zemlje koje menjaju politički i ekonomski sistem, i iz osnova način života. Albanske škole su odskora “razvile građansko obrazovanje za đake svih uzrasta”. Cilj: “razvoj društvene svesti” bez koje nema demokratije. Bugarska deca imaju problem da shvate kako to da društvo nezadrživo grabi u svetlu građansku budućnost a “bivši komunistički prvaci su opet zauzeli ključne pozicije u javnom životu”. Škole u Sloveniji pred zadatkom su da se spreme da što jednostavnije i jasnije objasne napuštanje “jakog patriotskog modela” u korist izvornih vrednosti - “kako porodica postaje najuticajnija društvena grupa”.
      
       Naš put
       Za kraj ovog pregleda, koji unekoliko situira i naš napor, uzećemo Slovačku - zato što nema određeni predmet o građanskom vaspitanju, a đaci “mogu birati između religije i nauke o građanskim pravima ili etike, ali to se menja svake godine”. Izvesna je sličnost sa našim trenutkom, a ovde valja reći da su naši predmeti “Ja i drugi” (za osnovnu školu) i “Građansko vaspitanje” (za srednje škole), u stvari, deo mnogo šireg, ambicioznijeg reformskog projekta i da su se u ulozi “alternativnog predmeta” našli spletom političkih i drugih igara.
       “Mi smo u okviru reforme školstva spremali jedan, a možda i dva takva predmeta za srednje škole”, kaže dr Tinde Kovač-Cerović. “A ni to što će predmeti na ovakav način ući u naše škole ne mora značiti samo probleme. Ovo će u nekom smislu biti i pilot-program. Ali važno je imati na umu da je ovo nastavak onoga što je u ovoj zemlji ozbiljno rađeno prvo kroz nevladine organizacije desetak godina, a delimično je taj oblik nastave eksperimentalno sprovođen i u samom školskom sistemu.”
       Procenjuje se da je oko 10 odsto naših nastavnika imalo kontakt s ovakvom vrstom nastave. “Zato mi smatramo da postoji nastavnički kadar sposoban da bez većih nevolja ovaj zadatak obavi, ako bi se opredelilo i 30 odsto dece za ovaj predmet”, iznosi dr Mirjana Pešić. “Neki naši pedagozi su prošli i tri-četiri programa u kojima su se upoznali s interaktivnim metodima, koji znaju podsticati razvoj samopoštovanja kod dece, predstaviti nenasilno rešavanje sukoba.”
       Za novi predmet nisu predviđeni udžbenici. Predavači ili voditelji će i u septembru proći petodnevnu obuku koju će organizovati Ministarstvo. Biće odštampani “priručnici za obavljanje nastave i metodička uputstva”. Materijali su već pripremljeni i delovi su već korišćenih priručnika - domaćih ili stranih - čija se delotvornost računa ozbiljno proverenom.
      
       Malo optimizma
       Neće biti klasičnih ocena za đačke knjižice. Biće đačkih samoocenjivanja, a i procena nastavnikovog rada i angažovanja.
       Naravno da onome ko nikad nije video “radionicu (njorkshop) nije lako zamisliti šta će se dešavati u razredu. I šta taj pristup deli od “školske anarhije” koje, inače, u našim “ozbiljnim” školama ima poprilično. Otprilike: biće to uglavnom diskusije koje voditelj podstiče i usmerava, rasprave o svakodnevnom životu. Prvi put nastavnik nije Prometej koji jedini tačno zna šta je tačno, a deca čekaju da čuju i baš tako zapamte.
       “Planirani su i radni materijali za decu da ne bude sve govor. Na primer, izvodi iz Konvencije o pravima deteta, šema kako se nenasilno rešavaju konflikti, obaveštenja kome se deca mogu obratiti ako su njihova prava ugrožena.” I: “Očekujemo tzv. pozitivan transfer da se taj duh i pristup prenosi na ostale predmete. To je u nekom smislu početak demokratizacije škole.” (dr Mirjana Pešić)
       Na kraju, ako se na - bez sumnje politički (ne)promišljenu odluku donesenu u trenu i za trenutne potrebe - doda prepravljanje jedne evroideje u “alternativni predmet”, ako uz to idu javne rasprave kojima je teško naći zajednički imenitelj i jasan cilj, a s druge strane ako se još ne zna kakvi su udžbenici za veronauku, ko su veroučitelji i koliko će učenika poći na veronauku u školskoj 2001/2002. godini, onda se i ovo malo optimizma koje gaje ljudi angažovani na građanskom vaspitanju može učiniti preteranim. Može li tako olako uvedena krajnje ozbiljna stvar biti išta drugo do još jedna commedia dell’ arte čiji je prvi čin (veronauka) slaba trava za ljutu poluvekovnu frustraciju, a drugi čin (alternativni predmet) veliko obećanje koje je istrošeno još pre deceniju, kad se ono punih usta i čista srca bivalo “na putu za Evropu”, kao da se ide u Edenski vrt? Dr Pešić će reći: “Svesni svih rizika, mi smo, ipak, odlučili da uđemo u ovo. Imali smo dilema, ali smo ovako odlučili. Jednostavno, i ovoliko koliko može da se uradi je nešto u odnosu na stanje gde se ništa ne miče. To je danas i dovoljan razlog.”
      
       SLOBODAN RELJIĆ