Srpska vlada je napokon skupila hrabrost i povukla prvi, bolan, tranzicioni rez u Kragujevcu, ali će pravi test tek uslediti na pitanju da li je moguće pronaći strane partnere/kupce i da li će DOS shvatiti tačno šta su mu pravi nacionalni prioriteti

      Ako se sudi po broju radnika (150 do 200) koji su početkom ove nedelje protestovali protiv realizacije vladinog programa “dekomponovanja” kragujevačke “Zastave”, kabinet Zorana Đinđića , tačnije Ministarstvo za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, ima i te kako razloga za - zadovoljstvo. Uslovno, doduše!
       Jer, samo pre mesec dana hitre noge Vlahovića i njegovih kolega Božidara Đelića i Dragana Milovanovića bile su jedini “ubedljiv argument” koji im je, na promociji “statusne i organizacione transformacije i strateške konsolidacije”, pomogao da izbegnu linč nezadovoljnika iz negdašnjeg socijalističkog “giganta”.
       Krajem minule i početkom ove sedmice, u najdramatičnijoj fazi sprovođenja programa, kada je gotovo polovina od 30 000 zaposlenih morala da prihvati jednu od tri opcije “izmeštanja socijale iz fabričkih hala”, odnosno privremeni(?) odlazak iz “Zastave”, situacija se (ne)nadano smirila! Nije bilo “vatrenih ulica” u “srpskom Gdanjsku”, niti je “progovorio buntovni Kragujevac”, kako je najavljivano, očekivano ili strahovano (zavisno od političkih afiniteta) zbog prvog, bolnog, tranzicionog reza u srpskoj privredi.
      
       Iskustvo
       Prema podacima koji su bili dostupni do ulaska ovog teksta u štampu, od 14 013 radnika (46,78 odsto), koliko je od ukupno 29 951 zaposlenog u 41 društvu Grupacije “Zastava” proglašeno za ekonomsko-tehnološki višak, 96,7 odsto izjasnilo se za jednu od ponuđenih opcija, dakle prihvatilo je vladin program (detaljnije u antrfileu). Samostalni sindikat koji je pokrenuo proteste pre dva meseca i odbio da potpiše sporazum sa vladom očigledno je precenio svoje mogućnosti i u finalu je ispao iz igre, a radnici su se okrenuli ličnim procenama koja im je opcija najbolja. Za ulične proteste opredelio se manji deo radnika i njihov broj se “tanjio” iz dana u dana (sa 2-3 000 na 150) kako se približavao poslednji rok (minuli ponedeljak) za pojedinačno izjašnjavanje.
       Drugi veliki poen vlada je zabeležila u sukobu sa zagovornicima opcije da bi “Zastavu” trebalo pustiti niz vodu, odnosno proglasiti stečaj. Ta teza lansirana je uglavnom iz “ekskatedra” redova beogradskih ekonomista, ali iskustva drugih tranzicionih država nude povode za nešto drukčiji pristup. Tamo se, naime, niko nije lako odricao proizvodnje automobila, a često je baš konsolidacija te industrijske grane uzimana kao jedan od lakmusa za vrednovanje (ne)uspešnosti tranzicionih procesa.
       U Češkoj je zatvoren ili propao nemali broj fabrika, ali je primer “Škode” (vlasništvo “Folksvagena”) i dalje ono čime se ta država legitimiše kada je reč o njenom industrijskom preporodu posle sloma komunizma. Fabrika u Mladoj Boleslavi zapošljava više od 20 000 radnika a proizvodni plan za tekuću godinu je nešto iznad 500 000 automobila. Slična je situacija u Poljskoj, koja se sada naziva “automobilskim rajem na zemlji” i ove godine doseže rekordnu cifru od 750 000 proizvedenih vozila, i to uglavnom u bivšim socijalističkim fabrikama u Lublinu i Bjalskom Bjalu, koje su “kupili” “Fijat” i južnokorejski “Daevu”. Mađarima je pak pošlo za rukom da privuku u Đer “Audi” koji tamo proizvodi 400 - 500 000 motora godišnje, od čega naš severni sused ostvaruje dve do tri milijarde DEM i s tom cifrom sasvim bezbolno može i da uvozi automobile, bez neke štete po nacionalnu privredu.
       Slovenačko iskustvo je još zanimljivije. Fabrika IMV iz Novog Mesta je počela sa montažom Renoovih “klija” - što je ovde posprdno nazivano šrafciger industrijom - da bi se ta priča na kraju završila instalacijom “prave” proizvodne linije i produkcijom od 120 000 automobila godišnje. Istina, potez francuskih partnera je koincidirao sa objavljivanjem stava Evropske unije da će se Slovenija kroz tri godine pridružiti petnaestorki!
      
       Ima (li) nade!
       Naravno, posle navođenja ovih primera može se očekivati primedba da su neprimerena poređenja sa domaćom situacijom, ali stručnjaci upozoravaju da je tržište od preko 50 miliona stanovnika u ovom delu Evrope i dalje “slobodno”. Reč je o Hrvatskoj, Bosni, Jugoslaviji, Albaniji, Bugaraskoj i Rumuniji i velikim zapadnim firmama, ukoliko žele da se pojave sa proizvodnjom u ovom regionu, kao jedini partneri ipak ostaju samo dve fabrike, rumunska “Dačija” i kragujevačka “Zastava”.
       Nalaženje “strateškog partnera” verovatno može rešiti i problem Fabrike kamiona, koja se onda može “zakačiti” za neki program inopartnera, pošto je obnavljanje saradnje sa “Ivekom”, u ovom trenutku, očigledno na (pre)dugačkom štapu iako Italijani poseduju 47 posto akcija fabrike. Uzgred, kao posledica Miloševićeve “mudre državne politike”, Kamioni su sada spali na 1 200-1 300 radnika, dok su Italijani svojevremeno sugerisali da taj broj bude oko 1 700-1 800, ne praveći probleme što ih je bilo i više od 2 000!
       Dakle, u celini gledano, slučaj kragujevačke auto-industrije ne mora biti tako beznadežan kao što izgleda i odluka srpske vlade da ne gasi proizvodnju automobila, ma koliko ona u ovom trenutku bila u sukobu sa ekonomskom logikom, može se pokazati, na duže staze, strateški ispravnom.
       Četvorogodišnji tajm-aut koji je sebi dao Đinđićev kabinet u takvom kontekstu izgleda sasvim pristojan period i verovatno su i ti elementi uticali da radnici relativno lako prihvate ono što, recimo, njihove kolege iz poljske fabrike traktora “Ursus” ili brodogradilišta u Gdanjsku i dan-danas odbijaju.
       Analitičari srpskih socijalno-političkih (ne)prilika verovatno će biti iznenađeni kragujevačkom tišinom, a na relaciji vlada - menadžment “Zastave” verovatno će pasti opšte tapšanje po ramenima, ali treba imati u vidu da je reč tek o prvom koraku u rešavanju sudbine kragujevačke fabrike, kao i da još niko nije pronašao mehanizme upravljanja krizama koje diktiraju bukvalno prazni stomaci. A kragujevački slučaj je baš takav i ako radnici ovih dana s nekom vrstom “depresivnog optimizma” primaju ono što im se događa u “Zastavi”, ne treba uopšte isključiti mogućnost da neće izaći na ulice - nekim drugim povodom! Pogotovu ako opcija sa stranim partnerima, jedinim spasom za “Zastavu”, bude odlagana, kao do sada, za “bolju budućnost”.
       Druga opasnost za prvi srpski tranzicioni test je nešto “opštijeg karaktera”. Ukoliko DOS i dalje nastavi da rasipa energiju na “strateškim pitanjima” tipa: ko će kontrolisati političku policiju ili birati glavnog urednika RTS-a, može se sasvim lako dogoditi da pobedniku unutarkoalicionih trvenja ovladavanje tim navodnim polugama moći bude od koristi u kroćenju “Zastavinih” radnika isto toliko koliko i onome koji je ovih dana proslavio rođendan u zatvoru.
      
       LJUBIŠA OBRADOVIĆ
      
      

Zbogom (streljačko) oružje? Pored Fabrike automobila drugi važan “Zastavin” punkt koji može biti kritičan u narednom periodu je Fabrika oružja koja, pored svih limitirajućih faktora, ima i neke prednosti u odnosu na ostale kolektive iz njene “branše”.        Fabrika je očigledno nepovratno izgubila najveći deo tržišta za koja je projektovana, republike eks-Jugoslavije i nesvrstane države, pa je njen “vojni program” redukovan na jednu šestinu ranijeg.        Na drugoj strani, civilni program (lovačko i sportsko oružje) još nije razvijen u meri da bi supstituisao vojni deo (uglavnom streljačko oružje), a druge vrste programa su bukvalno u početnoj fazi. Praktično, to znači nedovoljno posla i za sadašnji broj od oko 3 200 radnika.        Prednost FNP-a je što njen mašinski park nije strogo specijalizovan za proizvodnju oružja.        Ono što i dalje nije jasno jeste u kojoj meri će fabrika biti privatizovana, budući da se država već izjasnila kao većinski vlasnik, ali nema (re)definisan ni broj vojnika (koje treba naoružavati), ni ratnu doktrinu (od koje zavisi i vrsta naoružanja).        Nije, takođe, izvesno ni kako bi Fabrika prošla u slučaju ulaska Jugoslavije/Srbije u Partnerstvo za mir s obzirom na to da su standardi NATO-a i različiti i znatno zahtevniji od onih na koje se oslanja sadašnja proizvodnja potekla iz “istočne škole”. No, ni to ne bi morao biti najveći problem. Fabrika, po opštim procenama, ima stručne resurse da se preorijentiše i na standarade NATO-a, ali država nema novca da to finansira!

      
      

Prekobrojni Izajašnjavanje je najdramatičnije bilo u Fabrici automobila, u kojoj se, od 11 364 zaposlenih, 7 775 radnika (68,37 odsto) našlo na listi prekobrojnih. Od njih je 88,7 odsto, ili tačnije 6 895, prihvatilo ponudu Vlade Srbije. Najviše prekobrojnih, čak 5 408 (69 odsto) odlučilo se za novoosnovano Društvo “Zastava zapošljavanje i obrazovanje” (četvorogodišnji stend-baj aranžaman sa platama u rasponu od tri do osam hiljada dinara, uz mogućnost angažovanja “ako bude posla”), dok se 1 418 (18 odsto) opredelilo za otpremnine (200 DEM po godini radnog staža). Samo 69 radnika izabralo je treću opciju, raskidanje radnog odnosa i odlazak na Zavod za zapošljavanje, sa dvogodišnjim prinadležnostima, nešto većim od “čekača” iz prve opcije.        U “Zastava kamionima”, koji su imali 2 228 uposlenih, za višak su proglašena 903 radnika, od kojih se 84 odsto izjasnilo. I tu je najbiranija bila prva opcija, za koju se opredelilo 468 prekobrojnih. Dva radnika su “otišla” na biro rada, dok su 152 “viška” raskinula radni odnos izjašnjavajući se za uzimanje otpremnina. U “Kamionima” se 136 invalida nije izjašnjavalo ni o jednoj opciji.        Od ukupno 5 311 zaposlenih u “Namenskoj”, 1 978 je prekobrojnih, od kojih se izjasnilo 1 880 ili 95 odsto. Najmanje, samo 40 radnika, odlučilo se za Republički zavod za zapošljavanje, a najviše - 798 - za “Zastavino” društvo za zapošljavanje. Uzimanje otpremnina “privuklo” je 460 “Zastavinih” oružara, uz napomenu da se 581 invalid u “Namenskoj” nije izjašnjavao.        Tako se u ova tri najveća “Zastavina” društva, sa gotovo 19 hiljada zaposlenih, na listama viškova našlo 10 656 radnika, od kojih se do 20. avgusta više od hiljadu nije izjasnilo ni za jednu opciju.        U ostalim manjim društvima (u 23 je izjašnjavanje bilo završeno), na spiskovima ekonomsko-tehnološkog viška našlo se 1 307 radnika, od kojih se 800 opredelilo za “čekanje”, 46 za biro rada, a 372 za otpremnine. I u ovim društvima se 67 invalida nije opredeljivalo, a 20 radnika se uopšte nije izjasnilo.