Uklješteni između pritiska međunarodne zajednice da izađu na kosovske izbore i pritiska Beograda da se registruju, Srbima sa Kosova i Metohije preostaje samo mrvica nade da bar ovi potonji rade za njihovo dobro

      Ko u poslednje dve godine nije svratio na Kosovo i Metohiju teško da može da razume zašto Srbi koji su ostali na Kosovu i Metohiji, tako tvrdoglavo odbijaju svaki pokušaj međunarodne zajednice, ali i vlasti iz Beograda, da ih politički animira ne bi li se popisali i(li) izašli na novembarske izbore. Da je položaj Srba i ostalih nealbanaca na Kosovu bio neizdržljiv i pre oktobarske “revolucije” 2000. godine znalo se, a da je posle usvajanja ustavnog okvira Kosova i Metohije situacija postala nepopravljiva takođe se zna, ali nema nikog da to i kaže.
       Možda ne prvi, možda ne i poslednji, ali do sada jedini ozbiljan pokušaj da se nešto učini došao je po mišljenju mnogih prekasno, samo stotinjak dana pre kosovskih izbora. S pravom Srbi, a i svi ostali nealbanci, s Kosova nemaju mnogo vere u posustalu vlast i vladu iz Beograda koja je deset meseci imala “preča posla”. Dodatna podozrivost kosovskih Srba izazivana je naprasitim “iskrenim” interesovanjem vladajuće koalicije, odnosno nekih lidera, koje se poklopa sa definitivnim razlazom između dve, trenutno, vodeće srpske stranke demokratske orijentacije.
      
       Tvrdoglavost
       Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju na čijem se kormilu našao dr Nebojša Čović, jedan od potpredsedika Vlade Srbije, uspeo je za relativno kratko vreme da učini bar nešto. Donet je tajni Plan za rešavanje krize, izvršen je pritisak na međunarodnu zajednicu da, bar u dogledno vreme, kaže šta je sa otetima i nestalima. Oživeo je stari plan za povratak Srba u selo Osojane u opštini Istok ( gde se nalazio i zatvor “Dubrava”, koji su 1999. godine bombardovale snage NATO-a). Štrajk glađu zatvorenih Srba u Kosovskoj Mitrovici prekinut je samo nekoliko dana posle gotovo četvorosatnog susreta Čovića sa Hansom Hakerupom, šefom Unmika, i general-potpukovnikom Torstenom Skijakerom, glavnokomandujućim Kfora.
       Imaju pravo kosovski Srbi što ne veruju ni obećanjima međunarodne zajednice koja je zarad privida demokratičnosti i pribavljanja tako neophodne legitimnosti predstojećim novembarskim izborima na Kosovu i Metohiji spremna da učini i poneki, sitan ustupak. Istovremeno, međunarodna zajednica ukida jednu za drugom beneficiju koju je tako škrto dala, obećava da će Srbi ukoliko ignorišu izbore (a samim tim i registraciju) biti sami krivi za svoj budući položaj koji može biti samo gori.
       Da će Srbima, posle kosovskih izbora, biti samo gore, ukoliko se ne registruju, ponavljaju i vlasti iz Beograda koje se nadaju da međunarodna zajednica ne može biti potpuno gluva kada se tačno bude znalo koliko je onih koji su nekada imali domove u južnoj srpskoj pokrajini.
       Izmrcvareni dvogodišnjim patnjama i lažnim obećanjima Srbi ne čuju ni jedne ni druge, naročito kad im se preti. A prete, svako na svoj način, i jedni i drugi.
       Kakve god argumente iznosili dr Nebojša Čović, republički ministar za izbeglice dr Sanda Rašković-Ivić i ostali članovi obe vlade, registracija Srba i ostalih nealbanaca, naročito onih koji su ostali na Kosovu i Metohiji ide sporo. Od oko 15 000 Srba koji su se registrovali jedva trećina još živi na Kosovu i Metohiji, zato što im je kretanje po Kosovu skopčano sa smrtonosnim rizikom, mobilnih timova OEBS-a nema dovoljno, a u Kosovskoj Mitrovici, gde glavnu reč vode tvrdokorni čelnici Demokratske stranke Srbije kakav je pre svega dr Marko Jakšić, načelnik ortopedije u kosovskomitrovičkoj bolnici, registracija je praktično zaustavljena.
       I nije nerazumna tvrdoglavost onih Srba, a takvih je mnogo, koji odbijaju da se registruju iako na to imaju pravo.
       Do sada je Oranizacija za evropsku bezbednost i saradnju, pod čijim pokroviteljstvom treba da se obavi registracija i izbori na Kosovu i Metohiji, odbila, bez pardona, da Komesarijatu za izbeglice Srbije odobri kopiranje registracionih obrazaca. Registracija je nedelju dana bila zaustavljena, bar što se Srba tiče. Usvajanjem Memoranduma o razumevanju dogovoreno je da će Komesarijat imati uvid u biračke spiskove, statističke izvode iz baze podataka, problem nije u potpunosti prevaziđen, jer su pometnju napravila udruženja Srba raseljenih sa Kosova.
       Više od 70 odsto predstavnika iz 25 udruženja glasalo je protiv registracije za novembarske izbore i prema rečima Milana Ivanovića, potpredsednika IO Saveza srpskih nevladinih organizacija, predstavnici nisu promenili svoje stavove ni posle razgovora sa Nebojšom Čovićem i Sandom Rašković-Ivić.
       Registracija Srba s Kosova mogla bi ponovo da zastane. Naime, jedan beogradski dnevni list citirao je Hansa Hakerupa koji navodno tvrdi da se Čović “saglasio da kosovski Srbi učestvuju na izborima 17. novembra i da priznaju buduće kosovske institucije”. Koliko sutradan, Čović je demantovao sve uz objašnjenje da ukoliko je Hakerup pomenuto i rekao - to predstavlja pokušaj da se odnosi između srpskih, odnosno jugoslovenskih vlasti i Unmika potpuno zaoštre.
       U sredu 22. avgusta 2001. godine oko podneva oglasio se i Hakerup, takođe demantujući navode medija koje je ocenio kao zlonamerne.
      
       Mudrost
       Međutim, koliko god da su Srbi u pravu nije mudro što se tvrdoglave, što je diskretno pokazao i patrijarh srpski gospodin Pavle zahvalivši se Koordinacionom centru, dr Sandi Rašković-Ivić i svima koji su uložili napor da se Srbima olakša opstanak na Kosovu i Metohiji.
       Uklješteni između pritiska međunarodne zajednice da izađu na kosovske izbore i pritiska Beograda da se registruju, Srbima sa Kosova i Metohije preostaje samo mrvica nade da bar ovi potonji rade za njihovo dobro. I biće dobro ili bar bolje ako OEBS i Unmik tačno budu znali koliko je preostalih i raseljenih Srba. Da je međunarodna zajednica bila zainteresovanija mogla je uvidom u matične knjige, koje su većim delom mikrofilmovane do juna 1999. godine, doći do preciznih podataka, ali Srbi bi u tom slučaju imali jedan politički argument.
       Ako ništa drugo, Albanci bi izgubili jedan od svojih omiljenih aduta - da je Srba i ostalih nealbanaca tako malo da ne treba da imaju nikakva, a naročito ne nekakva specijalna i ustavnim okvirom garantovana prava.
       Bolja saradnja sa međunarodnom zajednicom potkrepljena “gestom dobre volje” kakav je registracija samo može pomoći kosovskim Srbima koji bi onda preko jugoslovenskih vlasti, pre svega Koordinacionog centra, lakše mogli da reše i ostale probleme. Težina eventualne i verovatne odluke Srba da se ne glasa na novembarskim izborima imao bi sasvim drugo značenje i težinu.
       Na ovaj način njihov glas ne bi bio samo nemoćan urlik brodolomnika usred oluje.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ