Dvojica vodećih političara ušli su u spor, koji se može rešiti samo izborima posle donošenja Ustava

      Dok je izlazio iz kabineta jugoslovenskog predsednika, novinar NIN-a pomislio je da postoji izvesna opasnost da postane epizodan junak neke od neverovatnih priča najefikasnije državne službe o državnom udaru, stvaranju paralelnih centara moći i destabilizaciji otadžbine. Nije mu bilo prijatno ni dok je ulazio u kabinet republičkog premijera, jer bi neki slučajni prolaznik mogao da ga svrsta u priču o organizovanom kriminalu, švercu deficitarne robe i kolumbizaciji Srbije, u kojoj bi rahmetli Pablo bio samo kandidat za hor beogradskih dečaka sa asfalta. Sva je prilika da izvesnu nelagodu osećaju rudari Kolubare koji su u utorak pozvali predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunicu i premijera Srbije Zorana Đinđića da ih posete, ocenjujući da žive gore nego pre 5. oktobra.
       Dvojica vodećih političara u zemlji u razgovoru za NIN (u danu kada su prvi put razgovarali od izbijanja “afere Gavrilović”) ne odustaju od ranije iznetih stavova, ostavljajući uzak manevarski prostor za ozbiljniji kompromis unutar vladajuće koalicije, u kojoj se svi slažu da su neophodne temeljne reforme ali ne i o putevima kojim se te promene ostvaruju. Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica kaže da nije dobro kada se bilo koja vlada uljuljukuje u samozadovoljstvu iako priznaje da na sporost u sprovođenju reformi utiče nerešeno državno pitanje, teško nasleđe bivših vlasti, kriza na jugu Srbije i drugi problemi.
      
       Kontraudar
       “Do danas je usvojeno svega nekoliko zakona, zaostaje se u sprovođenju reformi ali se ne zaostaje u onome što je pogubno po reforme - organizovani kriminal, korupcija, šverc cigareta, nafte. Ne zaostaje se ni u najtežoj vrsti kriminala, politički motivisanim ubistvima, kojih ima i posle 5. oktobra, a ni jedno od njih nije rasvetljeno. Iako je u više navrata najavljivano razrešavanje slučajeva kao što su Ibarska magistrala, ubistvo Slavka Ćuruvije, ti i drugi slučajevi iz perioda prošle vlasti nisu rešeni. Nisu rešeni ni ubistva Gavrilovića, novinara Pantića iz Jagodine, otmica Milorada Miškovića. Zbog svega toga se mora postaviti ključno pitanje - da li postoji neka veza između određenih struktura vlasti i organizovanog kriminala ili te strukture jednostavno nisu u stanju da suzbiju kriminal. Odgovore na ta pitanja ne treba tražiti samo u okviru DOS-a, već i u Skupštini Srbije i demokratskoj javnosti, a ja kao predsednik države i čovek koji je izašao prošle jeseni pred građane sa jasnim obećanjima, ne nameravam da od toga odustanem.”
       Premijer Srbije Zoran Đinđić u razgovoru za NIN kaže da vidi tri mogućnosti za razrešenje krize, ali da se kriza teško može rešiti bez gubitaka. “Prvo i najbolje rešenje bi bilo da se utvrdi odgovornost onih koji su otvorili tu krizu, da se utvrdi ko je pokušavao da stvori paralelne centre moći u državi, ko je izneo najteže moguće optužbe na račun vlade, ali je to malo verovatno jer je DSS odlučio da zameni teze i da čitavu krizu koja je počela sa slučajem Gavrilović sada prebaci na ravan ispitivanja rada ministarstava. Druga mogućnost je da DSS pređe u opoziciju jer se nisu identifikovali sa ovom vladom i ne osećaju odgovornost za ono što vlada čini. Inače, iz udžbenika političkog marketinga može se videti da je tema korupcije najbolja za sve opozicionare na svetu i imam utisak da su ljudi iz DSS-a odlučili da otvaranjem te teme obeleže sopstveni prelazak u opoziciju. Treća i najekstremnija mogućnost bi označavala potpun raspad DOS-a, do kojeg bi došlo ako bi se DSS opredelio za rušenje vlade, na šta bi DS i druge stranke DOS-a uzvratile izlaskom iz savezne vlade, koja bi, opet, morala da se osloni na podršku socijalista i time izgubila podršku međunarodne zajednice. Znači, nema Pariskog kluba, nema investicija, država se raspada. Iz ličnog iskustva, polazim od najgore solucije. Ipak smo u protekloj godini uspevali da obuzdamo sujete i prevaziđemo sporove, zbog čega ne treba isključiti povoljnija rešenja za izlazak iz krize.”
       Nije još utvrđeno da li je politička afera izazvana jednostavnom činjenicom da je jedan čovek ubijen nekoliko sati posle boravka u kabinetu predsednika države ili tekstom u visokotiražnom listu u kome predstavnik kabineta kaže da je pokojni Gavrilović govorio o sprezi nekih delova vlasti i organizovanog kriminala. To pitanje će dobiti odgovor tek kada i ako se pronađe ubica i njegovi eventualni saradnici. Policija je, međutim, u međuvremenu uspela da otkrije kako je ubijeni zapravo jedan od onih udbaša koji nisu vodili uzoran život, tvrdeći da je bio umešan u likvidacije ljudi i povezan sa ljudima iz podzemlja, među kojima je ubrojala i Stanka Subotića Caneta, iako su beogradski mediji do sada tvrdili da je reč o uglednom biznismenu, zainteresovanom za investicije u oblasti duvanske industrije, čijim avionom je premijer Đinđić leteo u zvaničnu posetu Francuskoj. Sam premijer za NIN kaže da će istraga pokazati mnogo toga o njegovim kontaktima i poznanstvima sa ljudima iz podzemlja, ali i da mu je sam Gavrilović dan pre Ćuruvijine sahrane preko jednog novinara poslao poruku da mu je život u opasnosti. “Ja znam da vlada sigurno nema nikakve veze sa ubistvom Gavrilovića, nadam se da će biti pronađen ubica, ali to neće povratiti poverenje u samom DOS-u. Taj slučaj je samo vrh ledenog brega duboke krize, koja je već postojala ali se nije manifestovala”, kaže Đinđić.
      
       Nepoverenje
       Dramatična eskalacija nepoverenja, razmena rafalnih optužbi i novi podvizi najboljih novinara među policajcima, koji su ovdašnju javnost vratili u period pre oktobarskih promena, ukazuju da pokidane relacije unutar samog DOS-a nije moguće ponovo uspostaviti. Iz Đinđićevog bloka kažu da DSS ne želi da preuzme odgovornost ni za jedan nepopularan potez vlade i da istovremeno želi da koristi privilegije vlasti i opozicije. Iz DSS odgovaraju da nisu spremni da preuzimaju odgovornost za politiku na koju imaju samo simboličan uticaj, a posebno ne za poteze kojim se razvaljuju stubovi pravne države.
       Važno je napomenuti da na našoj političkoj sceni, na vlasti nalazi se veoma široki spektar stranaka, dok opozicija gotovo da ne postoji. Svakoj vladi, pa i onoj najboljoj i najefikasnijoj, potrebna je kontrola, a našoj vladi je ta kontrola posebno potrebna”, kaže jugoslovenski predsednik. Premijer Đinđić priznaje da DSS nije bio adekvatno zastupljen u vladi, ali ističe da ta stranka nikada nije iskreno stala iza aktivnosti te vlade. “Delim utisak da je DSS bio zastupljen u vladi manje nego što zaslužuje i nameravao sam da se založim za jačanje položaja te stranke u vladi, ali imam utisak da ni ona mesta koja je DSS imao nije upotrebljavao za ostvarivanje političkog uticaja. Da je to tako, pokazuje činjenica da su čoveka, koga su predložili za potpredsednika vlade, gde su inače sve stranke dale svoje lidere i najbolje kadrove, nedavno oslobodili funkcije potpredsednika stranke. Za ministra su predložili Obrena Joksimovića, koji je uspeo da protiv sebe okrene čitavu struku, a za saveznog ministra finansija, koji bi morao da bude simbol reformi, izabrali čoveka koji ima 71 godinu i koji je bio savetnik Radomana Božovića. Glavni problem je što je DSS od osnivanja vlade zapravo digao ruke od njenog delovanja i sve vreme našu aktivnost posmatrao s nekim akademskim cinizmom.”
       Pred Koštunicom se nalazi nimalo lagodan izbor između opasnosti da bude doživljavan kao visokopoštovan političar, koji samo nemoćno posmatra pragmatične kolege iz DOS-a, i opredeljenja da sačuva politički koncept sa kojim je proteklog septembra osvojio pola miliona glasova više od DOS-a a da pri tom ne postane čovek koji ugrožava “reforme i budućnost naše dece”. Najpopularniji političar nove demokratske vlasti će iz ovog spora verovatno izaći oštećen, ali od njegovog gubitka neke velike koristi neće imati glavni rivali u DOS-u.
      
       Poštenje
       Politikolog Srbobran Branković, međutim, ocenjuje da percepcija onog koji drži najviše moći ne povlači simpatije birača otomanske provenijencije. “Jedno vreme je zaista važilo da veća moć automatski povlači veću podršku birača. To se ispostavljalo na dva načina - neki birači su projektovali sopstvenu nemoć kroz moć određenih političara, a na drugoj strani ta percepcija moći je obeshrabrivala protivnike vlasti i terala ih u apstinenciju. Ali oba ta slučaja važila su u periodu Slobodana Miloševića i danas, kada više ne dominiraju političari njegovog profila, taj faktor nije od presudnog uticaja na birače. Ono što predstavlja ključni faktor za birače je utisak o poštenju, zbog čega mislim da su ljudi iz Koštuničinog štaba pravilno procenili da sada treba utvrditi već postojeći imidž.”
       Iz razgovora sa vodećim političarima unutar DOS-a može se zaključiti kako će DSS verovatno ostati pri odluci da se preseli u opoziciju, ali neće tražiti smenu Đinđićeve vlade jer bi time ugrozili pregovore sa Pariskim klubom i neke druge međunarodne aranžmane.
       Đinđić se neće odlučiti za rušenje savezne vlade, iako ne treba isključiti mogućnost da mediji, koji su u izvesnom nesporazumu sa osnovnim pravilima novinarske etike, počnu kampanju diskreditacije saveznih institucija optužujući ih da su pravo leglo kriminala i korupcije. Novi izbori se mogu očekivati posle donošenja republičkog i saveznog ustava. “Uvek sam davao prednost izborima posle donošenja saveznog i republičkog ustava, jer bismo u suprotnom imali vanredne izbore, pa donošenje ustava a zatim nove izbore, što bi demotivisalo javnost da na takvim izborima učestvuje, posebno zato što ne primećuje velike pomake u reformi društva i standardu. Sve što je DSS od svog osnivanja do sada radio, bilo je rukovođeno interesima višim i važnijim od uskostranačkih i afirmacijom pravne, uređene države. Šta će nam država ako ona nije pravna, šta će nam država ako njom budu carovali korupcija i kriminal”, kaže za NIN predsednik Jugoslavije.
       Jedinstvo opozicije je proteklih godina iz prilično objašnjivih razloga postalo svojevrsna mantra srbijanske realpolitike, što je krajem prošlog veka uvideo i vodeći lider opozicije Vuk Drašković, koji je ostao van parlamenta jer je mislio da je njegova stranka dovoljno jaka i da može sama. Ostaje, međutim, nejasno da li je mit da samo sloga srpske opozicinare spasava važi i za period posle dolaska opozicije na vlast, a bivša vlast gurnuta na veoma daleke margine političke moći. Neki lideri DOS-a već su posredno poručili Koštunici da će doživeti Vukovu sudbinu.
       “Proteklih godina, imperativ jedinstvenog nastupa demokratskih snaga bio je odlučujući faktor i istina je da bi ljudi, koji su glasali za DOS, voleli da oni ostanu jedinstveni, ali mislim da su već formirane simpatije ili antipatije unutar samog DOS zbog čega će oni koji već podržavaju Koštunicu ili Đinđića lako pronaći razloge da ostanu uz svoje lidere”, kaže direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Srbobran Branković, dodajući da stranke starog režima nemaju nikakve izglede za povratak na vlast, bar dok su ovakve kakve su.
       “Birači mogu da kazne DOS većom izbornom apstinencijom, ali ne verujem da bi mogli da promene izbornu orijentaciju.” Ta priča o jedinstvenom nastupu 18 stranaka, koje su programski i interesno veoma različite, otvara jedno pitanje koje se sve češće čuje u stručnoj javnosti - da li ta šarenolikost vladajućeg bloka daje sinergetski efekat ovdašnjim reformistima ili te razlike zapravo svode na međusobno potiranje, u kojem se svaka stranka, radi jedinstva, odriče sopstvenog programa a građani nade u pristojniji život.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

Svedok Gavrilović Kada bi video šta se radi sa njegovim likom i delom Momir Gavrilović, ubijeni bivši pripadnik Državne bezbednosti, verovatno bi kazao da je to najgora stvar koja mu se ikada dogodila. Taj utisak bi naročito morao da ima posle konferencije za novinare Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije na kojoj je obelodanjena “kriminalna prošlost bivšeg policajca”.        Na dan ubistva Gavrilović se video, rekli su u MUP-u, sa Brankom Ćurčićem i Vukom Stanišićem, ljudima povezanim sa Stankom Subotićem Canetom, koji je u hrvatskom “Nacionalu” proglašen šefom duvanske mafije na Balkanu.        Gavrilović je sa Slobodanom Đurđevićem držao dva butika konfekcije “Gant” i nameravao je da uđe u biznis sa kafom zbog čega je nameravao da podigne kredit od 300 000 maraka.        Ubijeni biši kontraobaveštajac imao je i kontakte sa Vanjom Bokanom (ubijen u Atini, trgovao cigaretama...) i Andrijom Draškovićem (osuđen na devet godina zatvora zbog ubistva jednog člana surčinskog klana, u medijima mu se pripisivala trgovina drogom i bliska veza sa bivšim šefom Državne bezbednosti Radetom Markovićem).        Na ratištima u Kninu i istočnoj Slavoniji, Gavrilović je upoznao Zorana Ristovića Priku i Branislava Stojanovića Trojketa koji su ubijeni u junu, odnosno julu ove godine. Na konferenciji za novinare rečeno je da “postoje saznanja da je Gavrilović bio umešan u neke likvidacije na beogradskim ulicama, ali i da se bavio otmicama i ucenama”, kao i da je za vreme agresije NATO-a imao privatni zatvor sa lancima, gde su ljudi - najverovatnije dužnici - mučeni.        Gavrilović je, rečeno je, uz primenu fizičke sile, oteo opremu Radio - televizije Studija B i raseljavao stanare iz kuća pored brodogradilišta.        Konačno, Gavrilović se sumnjiči i za veze sa osobama iz “kriminogene sredine” koje su bile umešane u trgovinu narkoticima.        Poenta je jasna: Gavrilović nije osoba kojoj se može verovati kao svedoku. Ali, jednako toliko jasno je da u ovom slučaju niko ne brine kako o Gavriloviću, tako i o njegovoj supruzi, sinu, roditeljima, rodbini...