Za razliku od Miloševićevog vremena, u Stejt departmentu više ne zadržavaju dah kad u Beogradu izbije neka kriza. Drugim rečima, dok ovde ne padnu jedna ili obe vlade, neće biti ni zvaničnog reagovanja

      Svet je zasad pomalo ravnodušan na krizu u vrhu srpske vlasti. Vodeći svetski listovi mahom objavljuju agencijske vesti iz kojih je moguće dešifrovati jedino kako događaje na terenu vide beogradski dopisnici tih agencija, ali ne i šta misli zapadni establišment. Dopisnici “NJujork tajmsa” i “Vašington posta” imaju pune ruke posla u Makedoniji, pa su te novine o ovdašnjem političkom zapletu rekle samo ono što im je 17.avgusta, kada se DSS povukao iz srpske vlade, stiglo posredstvom Asošijeted presa: rutinski izveštaj u kom se, na dnu piramide, pojavljuje već znani kliše o rivalstvu srpskih vođa, od kojih jedan neumorno potražuje strane pare, a drugi je “lider tradicionalnog kova, po obrazovanju ustavni pravnik”. Nesrećni Momir Gavrilović u tom izveštaju figurira samo kao “mrtvac”, odnosno “bivši agent službe bezbednosti”.
       Za razliku od njega, bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević nalazi se tamo gde je na Zapadu uvek bio: u centru pažnje. NJegovom spornom “transferu” u Hag AP pripisuje centralno mesto u sukobu između dva centra moći u Srba, Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića. U Vašingtonu se skoro svakodnevno drže pres brifinzi u Stejt departmentu, ali u poslednjih deset dana tamo niko nije spomenuo ni Đinđića, ni Koštunicu, ni srpsku vladu, ni krizu u DOS-u. Prestoničke novinare nije uspeo da animira ni Nenad Čanak spektakularnom optužbom da Koštunica sprema vojni udar, ali zato su se sami setili Miloševićevog rođendana, što je portparol Filip Riker iskoristio za zbijanje šale na račun “metaforičke, odnosno metafizičke torte” koju Milošević u zatvoru neće pojesti.
       Za razliku od Miloševićevog vremena, u Stejt departmentu više ne zadržavaju dah kad u Beogradu izbije neka kriza. Drugim rečima, dok ovde ne padnu jedna ili obe vlade, neće biti ni zvaničnog reagovanja. Dosad smo se jedino po tome približili Koštuničinom obećanju “normalne, dosadne države”, mada je teško zamisliti da je njemu samom u ovom času iole dosadno. U nezvaničnim razgovorima, američki funkcioneri s iskrenim ubeđenjem odbijaju mogućnost da su destabilizovali Srbiju i posvađali Koštunicu i Đinđića insistiranjem na izručenju Miloševića: vele da nikad nisu tražili instant izručenje ni od Đinđića, ni od Koštunice.
       Trenutna kriza ih previše ne uzbuđuje. Skloni su da veruju kako su oba lidera ionako “prelazne figure”, mada američkim interesima relativno dobro odgovara situacija u kojoj Vojislav Koštunica svojom popularnošću osigurava opstanak struktura vlasti u kojim preovlađuje uticaj Zorana Đinđića kao Zapadu popustljivijem i tržišnim reformama naklonjenijem od dvojice srpskih lidera. Amerikanci zasad ne očekuju da DSS iznudi brze izbore: skloni su da veruju da Koštuničina stranka izlaskom iz vlade želi i da se distancira od narodnog gneva kad u oktobru nestane struje. U Pentagonu pak vole pobednike, odnosno “jaku vlast”, a koja god strana pobedi, želeće vojnu saradnju sa Amerikom. U Svetskoj banci sa velikom pažnjom prate vesti iz Beograda, ali tamo po pravilu ne mare za ideološke nijanse među političkim strankama, već samo za generalni privredni kurs vlasti. Ekonomski eksperti i Svetske banke i američke administracije smatraju da taj kurs zasad još nije ugrožen i da će dogovori sa poveriocima u Pariskom i Londonskom klubu teći po scenariju koji je DŽU delegacija nedavno dogovorila u Vašingtonu.
       “Jedna strana DOS-a” (odskora moderan eufemizam za protivničke tabore u vladajućoj koaliciji) voli da podstiče narod na razmišljanje o tome da izazivanje političke nestabilnosti sve može skupo da nas košta.
       Nestabilnost rasteruje krupne investitore”, poručuju srpski ministri iako kažu da zasad ne treba očekivati ni posustajanje donacija, ni probleme sa poveriocima. Doduše, gledano zapadnim merilima, i šverc i korupcija rasteruju investitore: i te kako ih rasteruje visoki jugoslovenski rejting na listi najkorumpiranijih zemalja. Ako ne budemo brže uterivali u budžet novac koji švercom odlazi u privatne džepove, rasteraćemo ne samo krupne investitore kojih još nemamo već i krupne donatore, u šta se može uveriti svako ko u “Fajnenšel tajmsu” pročita navode o švercu u Srbiji (ne samo iz usta bivšeg Đukanovićevog partnera Ratka Kneževića već i visokih carinskih službenika Evropske unije). Da je Nenadu Čanku, na primer, stalo do utiska koji Srbija ostavlja na investitore, verovatno ne bi tek tako optuživao šefa države da planira vojni udar.
       Svetu nije, dakle, od straha zastao dah, ali iskazuje pristojno interesovanje za naše prilike. Evropski ambasadori ovih dana obilaze koridore različitih nivoa vlasti u Beogradu i zabrinuto se raspituju hoće li izbori, izražavajući isto uverenje koje širi i “jedna strana DOS-a”: izbori usporavaju reforme, gubi se dragoceno vreme... I Amerikanci su protivnici ranih izbora: i oni prijavljuju iste razloge. U ovom času, međutim, ni jedni ni drugi još ne izgovaraju glasno šta ih najviše odvraća od prebrojavanja glasova kao načina izlaska iz krize. Reč je o bojazni da političar njihovog izbora, Zoran Đinđić, neće dobiti većinu glasova. Da ne može pobediti. Što ih sve zajedno prisiljava da nastave diskretno koketiranje sa Vojislavom Koštunicom.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ