(“Grešio je ali ga volimo”, NIN br. 2641)

      Dominantna priča o “reformama” unutar SPS-a obično počinje zahtevima za “demokratizaciju” te stranke iza kojih stoji kritika “kulta ličnosti”, “diktata pojedinca” (Dmitar Šegrt, BK Televizija, 5. avgust 2001.), “autoritarne vlasti” (Branislav Ivković, NIN, 9. avgust) itd. A trenutak u kojem ti pokliči dolaze u središte interesovanja javnog mnjenja pažljivo je odabran - predsednik stranke, na koga se odnose navedene parole, nalazi se zatvoren u Hagu, i to je izvanredna prilika da se u delu sprovedu dugo potiskivane želje i interesi pojedinih njenih funkcionera. Uporedo s tim, ide izričito naglašavanje da je koalicija sa JUL-om raskinuta, budući da je ona, kako se kaže, dovela do izbornog neuspeha SPS-a. Ovakvi stavovi otkrivaju zapravo kukavički i licemerni karakter onih koji ih zastupaju. Kako drugačije objasniti dugogodišnje ćutanje tih pojedinaca, dok su neki njihovi drugovi pošteno rekli šta misle o tim stvarima, i za to snosili određene posledice? I šta drugo reći do da je licemerno osuti paljbu na nekadašnjeg koalicionog partnera iz čije se Direkcije gotovo nije izbijalo i zahvaljujući čijoj podršci su ti ljudi i bili na odgovarajućim položajima, ili je bar to poverenje sprečilo da se te pozicije oslabe? Nema ničeg jednostavnijeg, ali i nemoralnijeg, nego kritikovati one koji ne mogu adekvatno da se odbrane, budući da su im mediji znatno manje naklonjeni u odnosu na navodne reformiste SPS-a.
       A osnovno pitanje je zašto su njihovi stavovi u ovoj situaciji u prvom planu medijske pažnje, dok se o stavovima onih koji su predmet njihove kritike govori uglavnom ironično i polovično (a poluistine su, kao što se zna, gore od laži)? Odgovor je jasan - zato što tim medijima i političkim snagama koje iza njih stoje odgovara “reformisanje” SPS-a onako kako su ga zamislili pojedini njegovi funkcioneri. Jer, te “reforme” ne podrazumevaju da se u centar pažnje stavi oštra kritika sadašnje vlasti, razvijanje alternativne mreže informisanja građana ili jasnije osmišljavanje i bolje organizovanje protestnih okupljanja, dakle, sve ono što bi ozbiljno ugrozilo pozicije DOS-a. Umesto toga, govori se o greškama Slobodana Miloševića u situaciji kada se nad njim sprovodi brutalni teror zapadnih centara moći, o reformisanju programa koji će uvažiti novu realnost, i približavanju tzv. modernoj evropskoj levici i uključivanju u socijalističku internacionalu, dakle o svemu onome što čini da SPS izgubi svoj autentični identitet i postane prihvatljiva opozicija sadašnjem režimu i njegovim mentorima iz inostranstva. Pozivati se na reformisane socijaliste u zemljama istočne Evrope kao model koji treba da sledi i SPS znači i pozivati se na one koji nisu pružili nikakav otpor hegemoniji SAD, NATO i EU, već su je otvoreno podržali, postajući njihove mirne i verne sluge. Da ne spominjemo pozivanje na tzv. evropsku levicu, pod kojom “reformatori” SPS-a očigledno podrazumevaju socijaldemokratske partije Zapadne Evrope čiji su lideri bili najekstremniji predvodnici bombardovanja Jugoslavije i uništavanja svakog otpora terorizmu transatlantskih organizacija.
       Zato se o spomenutom “reformisanju” može reći samo da ono dovodi do ukidanja prepoznatljivog identiteta SPS-a kao partije koja se suprotstavila ovom međunarodnom bezakonju i partije koja treba da bude istinska opozicija DOS-ovskoj vlasti. Stoga to “reformisanje” SPS-a nije ništa drugo do njegovo deformisanje i brzo nestajanje sa političke scene Srbije.
      
       MARKO KALIK,
       Beograd